"Hej, hej! Uspori malo!" Kaže i uhvati me za nadlakticu. "Okani me se!" Drkenem na njega.

"Argh! Jebeš sve..." kaže i poljubi me...ček? Poljubi me?!

Odgurnem ga od sebe i udarim mu šamar. "Šta radiš to?!", "Ljubim te?" Odgovori nesigurno. "Ti i ja, smo završili." Kažem hladno, okrenem se i krenem kući.

Posla sam Kaji poruku da sam otišla kući i da ću im sve ispričati sutra u školi.

"Stigla sam!" Proderem se. Izujem patike i odem u svoju sobu. Trenutno mi nije do pričanja ni sa kim. Uzmem telefon i udjem na instagram. Volim da čitam citate koje pronadjem. Evo jednog. "Najviše se vole oni koji se nemaju."

Veoma dubokoumno. Idemo dalje. Evo jednog od Jesenjina. "Sećanje je jedini svedok da si imao nekoga ko možda nikada i nije bio tvoj."

Ovaj citat me je naterao na razmišljanje. Da li je Petar zapravo bio moj? Da li me je stvarno voleo? Da li me je varao? Izgleda da odgovore na ta pitanja nikada neću saznati.

"Udji." Kažem, nakon što neko pokuca na moja vrata. "Hej dušo, da li je sve u redu? Nisi se čak ni pozdravila kada si stigla." Upita me mama brižno. "Sve je okej, samo sam bila umorna. Sad ću pod tuš, pa ću da legnem.", "Da li si gladna?", "Ne mama, preskočiću večeru večeras." Odgovorim i na to pitanje. Klimne mi glavom i izadje iz sobe.

Ustanem iz kreveta i uzmem pidžamu i donni veš te odem u kupatilo da se istuširam.

***

"Ne mogu da verujem!" Prodere mi se Elma na uho. Upravo su saznale šta se sinoć dogodilo.

"Mhm." Odgovorim joj. Videla sam ga jutros, seo je pored mene u učionici, a ja sam ustala i otišla u zadnju, praznu klupu do zida.

"Danas nam dolazi nova učenica. Iz Niša je, a preselila se jer su se njeni razveli. Zove se Milena. To je sve što znam." Ispričala he Kaja u jednom dahu. "Vou, ti si prsla." Kaže joj Elma, na šta ja potvrdno klimnem glavom.

***

"Zdravo svima! Ja sam Milena Radojević. Preselila sma se iz Niša, i imam 17 godina." Predstavila se i sela do mene.

Upoznale smo je malo pre nego što je zvonilo za kraj velikog odmora. Došla je tek za treći čas, pa je nismo videle pre. Zgotivile smo je i evo je sad sa mnom u klupi.

Nastavnica je krenula da predaje fiziku, dok smo nas dve u tišini pričale. "Pa, ajde me uputi ko je ovde ko." Kaže mi, na šta se ja nasmejem.

"Vidiš ona dva lika, klupa iza Elme i Kaje?" Potvrdno klimne glavom, pa nastavim. "To su Bogdan i Kosta. Dve devojke ispred Elme i Kaje su Maja i Milica, one su ti kao štreberke.", "A ko je likuša u sredini?" Upita, pa ja nastavim.

"Doćićemo do nje, dečko koji sedi sam u prvoj klupi u srednjem redu je Saša, on ti je isto štreber. Devojka iza njega, ona barbika škole, to je Ana. Dve devojke iza nje su Marijana i Lana, one su njeni psići. E sad, dva lika ispred nas su Nenad i Vladimir, Vladimir je došao iz Rusija. One su valjda polubraća. A devojka i dečko u prvoj klupi, su blizanci, Aleksandra i Aleksandar. Ne odvajaju se."

Završim, a ona me gleda u šoku. "Ok, znači skontala si?" Upitam, potvrdno klimne glavom.

***

"Ima da ideš bre, ne zanimaš me." Reče mi Kaja. Prevrnem očima i pozdravim se sa nnima pre nego što skrenem u svoju ulicu.

"Alea!" Začujem dozivanje svog imena, pa stanem i okrenem se. Kosta, dobro pa nije Bogdan.

"Hej. Šta ima?" Upitam ga. "Molim te, poslušaj me do kraja." Klimnem glavom pa on nastavi.

"Bogdan mi je ispričao šta se desilo, zašto si ga udarila?" Upita me zbunjeno. "Jer me je poljubio?" Odgovorim. "Pa? Ovo je 21. vek, šta dečko ne sme da poljubi devojku koja mu se svidja?" Upita zbunjeno.

Svidja?

"Lepo sam ti rekao da te voli, ali neee, ti mene ne slušaš."

Nosi se, Petre.

"Kosta, nije mi do ljubakanja sa momcima. Ne sada." Kažem i osmehnem se.

"A kada će biti?" Upita ljutito. "Kad nebo...." krenem da kažem, ali budem sprečena. "Šta? Kad nebo prestane da krije tu jebanu tajnu? Ja samo hoću da pomognem svom najboljem drugu, a i tebi.", "Kosta, odgovor je ne.", "Zašto mu to radiš? Znam da patiš, ali zar to znači da i on treba da pati? Alea, svidjaš mu se, zaljubljen je u tebe, voli te. A voliš i ti njega.

Istraživao sam malo na internetu. Petar zar ne? On je ta tvoja tajna koju nebo krije. On je osoba zbog koje patiš, on je osoba koju su ubili. Znam sve, i video sam kako izgleda. Zar ne vidiš da je isti Bogdan?"

On zna za Petra. Samo mi je još to falilo.

"Jel on zna?" Upitam.

"Pa hteo sam da mu kažem, posle škole, ali je odjurio negde sa pištoljem u ruci." Kaže. Pištoljem?!

"I ti nisi krenuo da ga zaustaviš?!" Dreknem na njega.

"Mene neće da sluša, znam to. Tebe hoće, zato sam i krenuo za tobom, a ne za njim." Sranje.

"Gde je?" Upitam živčano.

Kaže mi gde je, pa se zaputim ka tom mestu.

***

Stojim ispred napuštene kuće i nećkam se da li da udjem. Njegov život je u pitanju i ja se nećkam? Bravo za mene.

Krenem da se penjem po škriputavim stepenicama, i blago odškrinem vrata. Otvorim ih skroz, kada vidim da je unutra mrkli mrak i da mi treba svetlosti.

A on? Sedi u na podu, naslonjen na zid i puši cigaretu.

"Bogdane, daj mi pištolj." Kažem, prilazeći mu.

"Zašto? Želiš sama da me ubiješ?" Upita sa podsmehom.

"Daj mi ga, molim te.", "Hoću ako mi otkriješ tajnu koju nebo krije." Odgovori mi.

"U redu. Tajna. Petar je moj bivši dečko, moj najbolji drug, moja podrška u životu. On je jedina osoba koja nije marila ko mi je otac već ko sam ja." Krenem sa prepričavanjem priče sedajući na pod do njega.

"Nakon dva meseca veze, krenuo je da se drogira. Uvukao se u sve to, i nije platio neku drogu. Imao je rok još nedelju dana, ali im nije odneo novac. Ubili su ga ispred mojih očiju. Njegovu smrt nisam mogla lako da podnesem, pokušvala sma da se samoubijem, upala sam u depresiju, čak sam i neko vreme konzumirala kokain. Roditelji su, u nadi da će me proći, odlučili da se preselimo u Srbiju. Nisu bili u pravu sve dok nisam srela tebe. Kao što je Petar bio moja svetla tačka u životu, sada si ti. Zato mi daj pištolj i nemoj da se ubiješ, molim te." Kažem već u suzama.

Preda mi pištolj na šta ga ja zafrljačim na drugi kraj sobe. "Dodji." Kaže, pokazivajući na svoja prsa.

Ustanem i sednem mu u krilo. Naslonim svoje čelo na njegovo i zatvorim oči.

"I ti si moja svetla tačka u životu." Prošaputa, na šta se ja nasmejem.

Otvorim oči i odvojim svoje čelo od njegovog.

"Izvini za juče." Kažem tiho. "Poljubi me." Kažem.

"Molim?", "Poljubi me, molim te." Kažem, nasmeje se i spoji nam usne.

"O konačno. Sad na miru mogu da odem, vidimo se marmeladice. I to vrlo uskoro." Zbogom Petre.

Odvojim nam usne i pogledam ga u oči.

"Mislim da je nebo prestalo da krije jednu tajnu...."

Oh pa helo helo! Evo novog nastavka.

Znači evo pokušavam već pola sata da izbacim nastavak, i neće. Jebem ti život.

Kad uspem uspela sam. Ajde pozdrav.