"Nebo krije jednu tajnu?" Upita kad sedne do mene. "Nije ni bitno." Odmahnem rukom pre no što nastavnica udje.

"Alea, bitno je. Kaži mi." Kaže poput nekog malog deteta. "Nebitno je Bogdane." Rekla sma drsko i pogled usmerila na prozor.

Prelepo lišće pada sa grana zbog malo jačeg vetra. Jesenje boje krase celo školsko dvorište. Mogla bih ovaj prizor da gledam zauvek. "Reci mi." Prekide moje razmišljanje. Odrično klimnem glavom, pa on krene da se duri poput nekog deteta kad ne dobije lizalicu.

"Alea, Kaja posle dolazi kod mene, hoćeš i ti?" Upita me Elma okrećući se. "Ajmo kod mene." Kažem radosno. Pristanu, pa se okrenu nazad ka svojim klupama.

Ovo je prvi put da će neka prijateljica da mi dodje u kuću. On mi je bio jedini prijatelj. Zašto si morao da odeš? Zapitam sebe, pa pogled fiksiram na nebo, sa koga me on posmatra. Tako je obećao, da će me uvek gledati, gde god bio. Da će me uvek štititi. Imao je svoje oči i uši svuda. Osvetiću ga, pa makar mu se pridružila na nebu.

"Alea!" Drekne nastavnica. Trznem se i uputim joj upitni pogled. "Dozivam te već pet minuta, na tablu odmah." Ustanem i stanem pred tablu. Da mi da rešim jedan od najtežih zadataka. Crvenim markerom krenem da pišem po beloj tabli. Nakon par minuta završim zadatak i stavim marker na katedru. Okrenem se i sednem na svoje mesto.

"Rasturila si." Kaže mi Elma okrećući se. Začuje se melodija nečijeg telefona. Od nastavnice je. Javi se, i uz jedno "slobodni ste" izadje iz učionice. Super, imam još 33 minuta do odmora. Mogu da spavam. Uzmem ranac i stavim ga ispred sebe na sto.

Glavu spustim na njega i zatvorim oči. "Šta radiš to?" Upitam Bogdana. "Spavam.", "Na meni?" Upitam. "Da, baš si udobna." Ignorišem ga i ubrzo zaspim....

***

"Ustaj ne spavaj! Ustaj ne spavaj! Ustaj ne spavaj!" Dreknu mi na uho. "Auuu, mislim da mi je sluh trajno oštećen." Kažem kroz kikot. "Idemo! Hrana nas zove." Kaže Kaja vukući me za ruku.

"Ej! Čekajte nas." Uzvikne Kosta. On i Bogdan nas sustignu, pa svi zajedno krenemo ka kantini.

"Nemoj da se iznenadiš kad svi budu gledali u tebe." Šapne mi Kaja. "Zašto bi svi gledali u mene?", "Elita je sa nama, sećaš se?" Odgovori mi. Udjemo kroz velika braon vrata i stanemo, pogledom, tražeći prazan sto.

"Bokiceeee!" Krene da krešti neka plastična likuša, bacajući se u Bogdanov zagrljaj. "Kuja je ova?" Upitam Elmu. "To je Ana, Bogdanova "devojka"." Kaže stavljajući navodnike na devojka.

"Ko su ove smrtnice?" Upita Ana. "O izvini molim te, nisam znala da krave lete." Rekoh joj, na šta dobih nekoliko zabrinutih pogleda u kantini. "Smirite se, Ana ovo su Elma, Kaja i Alea. Devojke ovo je moja drugarica Ana." Kaže Bogdan, naglašavajući to -drugarica-.

Barbika, ovaj Ana, vrisne i otrči kod svojih drugarica. "Ja odoh po hranu, a vas ko jebe." Kažem i odem na kraj reda.

Uzmem poslužavnik i nastavim da čekam. "Ljubomorna si?", "Aa!" Vrisnem i dobijem par pogleda. ""Uplašio si me, kretenu." Kažem i nasmejem se. "Nisi mi i dalje odgovorila.", "Kosta, gledaj, iza sebe imam tešku prošlost, nisam ljubomorna i nemam razloga da budem. Bogdan i ja, nismo ništa. Okej?" Eto mu odgovor.

"Okej, samo sam pitao. Nego, kakvu to prošlost?" Upita radoznalo. Odmahnem rukom i okrenem se. Stignem na red, na šta me veoma neprijatna žena pita šta hoću da jedem. "Parče pice i čokoladno mleko." Kažem. Uzme moj poslužavnik i vrati se nakon par minuta sa mojom hranom.

Preuzmem poslužavnik i sednem za sto koji su oni zauzeli.

"Mene parče pice nikad nije moglo da zasiti." Kaže Kaja, gledajući me sažaljivo. "Ja od pre par meseci ne mogu celo da pojedem." Kažem i dobijem par upitnih pogleda.

"Nebo krije jednu tajnu." Kažem i krenem da žderem...

Oh oh! Evo mene opet. Još jedan nastavak je tuuu...