Ja nisam nasilan tip. Međutim to nema veza sa ovom pričom, jer ovo i nije priča, bar ne ona standardna. Ako takve uopšte i postoje. Zašto onda naglašavam da nisam nasilan? Zato, što neki misle da znaju šta je to nasilništvo. Oni kažu, da to mogu osetiti. To je zanimljivo – osećaj nasilništva. Prema tome ispada, da ja nisam kompetentan da o tome pišem. Jer ako nisam nasilan kako ja mogu razumeti nasilnike i njihove žrtve.

Pa upravo se o tome i radi, o mom nerazumevanju nasilništva. Neko bi sada mogao reći, valjda su te tukli kad si bio mali ili malo veći. Naravno da jesu, ali je to bilo davno, ko zna možda sam ja to i zaboravio.

U redu, a o čijem ja onda nasilništvu pričam, ako to nema veza sa mnom? Stvar je u tome što ja mislim da to nije nasilništvo. Znam, znam, kad budete pročitali do kraja reći ćete da je stopostotna definicija nasilništva. Nemate samo vi Google, valjda imam i ja.

Među raznim opisima postoji nešto kao – raditi nekome nešto protiv njegove volje. Ima i drugih opisa, ali mi je baš ovaj zanimljiv. Njime se ukazuje da je nasilništvo vezano za dve osobe, bar. Nešto u njihovom odnosu očigledno ne valja. Roditelji tuku decu jer je batina iz raja izašla, a ima i slučajeva da deca tuku roditelje, tada je valjda batina izašla iz pakla. Zbog čega obe nisu izašle iz raja, ili obe iz pakla? Valjda bi to bilo pravedno? Zbog čega ima razlike?

Izgleda, koliko ljudi, toliko i čudi. U oba slučaja jači maltretira slabijeg. Udri po roditeljima kad imaš priliku, nisu ni oni tebe štedeli kad su je imali. Milo za drago, valjda se tako kaže. Ono što za nekoga jeste to za drugoga nije. Možemo to onda reći i za nasilništvo, zašto bi ono bilo izuzetak?

Da se vratimo na nasilništvo. Sigurno ste čuli za izreku – um caruje, snaga klade valja? Naravno da ste čuli. Šta ona znači? Sigurno znači to da postoje dve vrste nasilništa, psihičko i fizičko. Svi znaju kakvo je to fizičko, ili bar svi. Svakodnevno viđamo kako žene demonstriraju protiv zlostavljanja. One tu misle na fizičko zlostavljanje. Muškarac je fizički jači pa koristi tu snagu da bi zlostavljao ženu.

Da li je to u redu? Imaju li žene pravo da se bune? Ko sam ja da o tome sudim? Valjda postoji zakon koji ko sankcioniše. Prijavi se takav muškarac, dođe policija pa ga uhapsi, a potom ga sud osudi. Da li je to dovoljno? Očigledno nije. Žene nisu zadovoljne. Ne kažu direktno da zakon ne valja, ali imaju primedbe na to šta će biti kad muškarac odsluži kaznu. Sve će opet biti po starom, odnosno muškarac će raditi iste stvari a žena će ponovo ispaštati.

I šta tu da radi zakon? Zbog toga su se žene dosetile, one traže od države da spreči zlostavljanje od strane muškaraca. Kako? Da li bi pomoglo ako bi kazne bile drastičnije. Koliko drastičnije? Za jedno prebijanje žene da kazna bude električna stolica. Da li bi žene tada bile zadovoljne? Trebale bi da budu jer su se rešile zlotvora. Meni se ipak čini da one ni tada ne bi bile zadovoljne.

Kad su ga upoznale on je bio baš fin dečko. U njegovom društvu je bilo prijatno, voleli su ga i njeni roditelji. Šta se tom jadniku desilo da se toliko promenio? Može li se utvrditi onaj prelomni trenutak kad je sve počelo? Trenutak kad je savršeni muškarac postao totalni gad. Žene protestima žele da država spreči da se on promeni. Izgleda da se one ipak obraćaju pogrešnoj adresi.

Moje shvatanje nasilništva počelo je prilično davno, još dok sam bio student. Na fakultetu je bila jedna Slovakinja koja je meni izgledala veoma izazovno. Nije bila neka lepotica ali za moj pojam savršena. Počeo sam da je oblećem. Ona me gledala nekako čudno. Ja bio uporan. Jednog dana mi ona reče da nije zainteresovana.

Moj muški ponos je bio povređen, ali šta da se radi? Znao sam da nisam naročito zgodan, a do faze potpuno operativan, trebalo je da prođe par godina. Možda je ona tražila neku bržu varijantu. Šta sam ja mogao da uradim? Slegnuo sam ramenima i pokrio se ušima.

Gledao sam okolo naokolo po fakultetu, ima li neka druga kojoj bih se nabacivao. Bilo ih je, ali kao i ranije, rezultat je bio nula. Nisam imao para, nisam imao auto, nisam imao stan. Počeo sam da smatram da sa mnom nešto nije u redu. Možda stvarno i nije bilo.

Tada mi se desio jedan slučaj koji mi je otvorio oči. To je bio prelomni trenutak posle kojega sam, doduše ne baš odmah, počeo da te muško ženske odnose bolje shvatam. Međutim to na krajnji ishod nije imalo uticaja.

Bio sam student pa sam prolazio ulicom između Etnografskog muzeja i Studentskog parka. Spuštajući se blagim padom, ta ulica udara u neku staru zgradu još iz turskih vremena. Tu je trebalo skrenuti malo desno prema Matematičkom fakultetu, pa onda opet levo da bih se spuštao i dalje nizbrdo. U rukama sam nosio jedan pokvareni uređaj koji sam nosio u servis na popravak. Vreme je bilo oko četiri popodne i bilo je sunčano.

Naišao sam na sledeću raskrsnicu i tu nije bilo ničeg zanimljivog. Na uglu sa desne strane, neki stariji par, tu mislim na preko trideset godina, je nešto raspravljao. Oni mi uopšte nisu bili zanimljivi pa na njih i nisam obraćao pažnju, već sam bio u nekim svojim mislima. Od te raskrsnice se nisam udaljio ni pedeset metara kad sam iza leđa čuo pucnje, dam, dam, dam.

I te kako sam se uplašio. Ljudi oko mene nije bilo, a zvuk je baš bio zastrašujući. Bojao sam se čak i pogledati iza sebe, već sam se kao duh počeo sve više udaljavati, moleći boga da taj što je pucao ne pojuri za mnom. Taj dan se nisam hteo vraćati istim putem. Što je sigurno, sigurno je.

Zbog čega sam pomislio da je to bio muškarac koji je pucao? Pa neće valjda žena? Ko je još čuo da žene vade pištolj na sred ulice i ubijaju koga stignu? A zašto ne bi mogle? Ko im to brani? Možda to nije u duhu njihovog karaktera. Recimo da nije. Ako je tako, koje drugo oružje je u njihovom arsenalu? Sigurno ga imaju.

Sutradan sam u novinama pročitao vest da je na uglu Simine i Višnjićeve ubijena žena. Kako u to vreme nikog drugog nisam video, zaključio sam da je to sigurno ona žena koja je bila sa onim muškarcem. To i dalje nije značilo da ju je baš taj muškarac ubio. Mogao je to i neki treći. Dva dana kasnije prošao sam istim mestom kad sam išao po uređaj. Na trošnom malteru zgrade bile su rupe od metaka, a na trotoaru je bilo tragova krvi. Sve se poklapalo.

U novinama nije o tome mnogo pisalo. Muškarac i žena su pripadali nižim slojevima društva. On je bio fizički radnik a ona konobarica u jednom restoranu gde su se njih dvoje upoznali. Počeli su se zabavljaju ali ženi on očigledno nije odgovarao pa ga je efikasno otkačila. On se sa time nije mirio pa ju je pozvao da se nađu. Pokušao ju je ubediti da mu se vrati ali je ona to odbila a pri tome ga je i pošteno izvređala.

On videvši da ne može ništa učiniti a svestan da ga ljubav njegovog života odbacuje, rešio je problem na onaj način na koji je znao. Policija je muškarca uhapsila, on je sve priznao pa je odveden na sud. To bi bilo to. Ipak izgleda da ovde nešto nedostaje. Pouka. Šta je država trebala da uradi da spreči taj tragični događaj? Ne pada mi ni jedna ideja na pamet. Ipak sam se setio jedne veoma glupe, da država preodgoji taj par na vreme. Kako da ih preodgoji pojma nemam.

Da li je taj muškarac morao da ubije tu ženu? Teško je na to odgovoriti. On je imao svoj cilj da budu zajedno, ona na to nije pristala. On nije tražio savete psihologa ili psihijatra koji bi ga uputili u to kako da se ponaša. Pitanje je i šta bi mu oni mogli reći. Da li je onda opisani slučaj neminovnost? Biti general posle bitke je lako. Taj par je očigledno imao problem, država svakako nije, ona radi svoj posao.

Da se vratim na protestantkinje koje zahtevaju od države da spreči zlostavljanje. Činjenica je da su one u ogromnoj manjini. Većina žena savršeno funkcionišu pored svojih muškaraca. Vole, se a o nekom zlostavljanju nema ni reči. Takvim ženama ne pada na pamet da se bune. Protiv čega kad im je sve potaman?

Kakve su to onda te žene protestantkinje, da ih tako nazovemo? Da kojim slučajem one svakodnevno ne piju mozak svojim muškarcima dok oni ne polude pa počnu primenjivati očajničke metode? Postoji li neki mehanizam da država spreči svakodnevnu torturu takvih žena nad muškarcima? Na kraju ostaje samo jedno malo pitanje.

Ko je tu nasilnik?

Kraj.

domatrios