Pod bezbednim okriljem koje mi je kupatilo omogućilo, naslonila sam se na umivaonik. Snažno sam ga stegla, jer su mi noge bile slabe i pretile da me izdaju svakog časa. U ogledalu mi se podsmehivao moj preneraženi odraz. Krenula sam sa vežbama disanja, a onda tiho rekla sebi: 

"Elena, koji ti je đavo? To je samo krevet. Ne znači ništa. Ne paniči u naperd".

Začulo se kucanje na vratima, a potom i Džekovo tiho pitanje:

"Elena, je l' si dobro?"

Uz dubok izdah, nabacila sam osmeh i otvorila vrata. Na kojima je stajao, zabrinuti Džek.

"Da. Pogledaj ovo kupatilo samo! Nije li savršeno?"

Želela sam da verujem da sam bila uverljiva. Ipak, kad me je pogledao, tim zelenim očima, škiljeći kroz guste trepavice, znala sam da je prozreo moje pretvaranje. Pogled mi je pao na garnituru koja se nalazila iza klizećih vrata. Preplavilo me je olakšanje. Kako li samo nisam videla to kad sam ušla?

"Dobro", okrenula sam se ka zbunjenom Džeku, trljajući dlan o dlan, "Koja je procedura? Šta sad radimo?" Nasmejao se.

"Ništa, prvo se raspakujemo. Prođemo kroz priču koju prodajemo svima oko nas. I što se mene tiče, možemo da odemo na bazen i tamo izvidimo situaciju".

Bazen. Kako su me grozničave misli vrebale, morala sam da ih prekinem. Uzela sam kofer i zastala, shvatajući da nemam pojma gde da ga pomerim. Ala sam se izgubila. Džek je zato svoj prtljag odvukao u drugu polovinu sobe. Zvuk rajsferšlusa parao mi je čula.

Kako mi ništa drugo nije ostalo, uputila sam se ka bračnom krevetu. Iz putne torbe, u kojoj je bilo još mojih stvari, izvukla sam bikini i mantil za plažu. Nisam više mogla da se pretvaram, preplavljena emocijama, sela sam na mekanu posteljinu. Zadržala sam suze, ali vidno nisam bila u svom elementu. Džek se za sekundu stvorio pored mene i čučnuo kraj mojih nogu. Svoju toplu šaku spustio je na moje koleno i prodorno me pogledao. Trnci su se sakupili, kad je njegova koža dotakla moju, na mestu gde je pukotina teksasa pokazivala njen deo. 

"Pogledaj me", rekao mi je mirno, "Kaži mi šta te muči, Elena?"

"Amm... Ja... Ovaj... Ne znam".

"Ah", uzdahnuo je i bacio se na krevet pored mene. Ruke je postavio ležerno ispod glave, pogleda uperenog pravo u plafon. 

"Nećeš biti savršena. Grešićeš. I sve je to u redu. Ali nisi vuk samotnjak, mi smo svi u ovome zajedno. Zapamti to. Iskren da budem, za svoj prvi put, mogla si mnogo gore da prođeš. Verujem da bi ti teže palo da glumiš narkomana u napuštenom delu grada, nego trulu bogatašicu".

Zastao je tek na sekund, pa ja nisam stigla ništa da odgovorim. 

"Kad sam ja išao na prvi tajni zadatak, Majk i ja smo se tek upoznali. Nismo verovali jedan drugom, nismo se poznavali. A zadatak je od nas iziskivao da  poverimo život jedan drugom. Bilo je užasno. Trebalo je da se uvučemo među redove jedne od najopasnijih uličnih bandi. Najteži deo zadatka je bio da prođemo test inicijacije. A možeš misliti, to smo odradili savršeno".

"Kako je onda bilo užasno?"

"Oh. Ja sam zasrao. Nisam bio usredsređen na zadatak i otkrivanje ko je kriv za rat bandi na Severnoj četvri. Mojim mozgom su upravljali hormoni i imao sam oči samo sa devojku vođe Los landrones". Mlad i neiskusan, zaljubio sam se. Kad je Majkov život visio o koncu, ja sam bio u krevetu sa njom i tad je sve krenulo nizbrdo. Stigao sam na vreme do njega, ali provalili su naše maske".

"I šta se onda desilo?"

"Tim nas je izbavio iz kuršlusa. Uhapsili smo većinu članova na osnovu nekoliko sitnih optužbi i to na nekoliko godina. Ali sam prilično bio siguran da će me Renolds ili otpustiti ili zadaviti".

"Vidim da nije uradio ništa slično".

"Nije, održao mi je predavanje i disao mi za vratom neko vreme. Ali bio sam početnik, umesto da me otera iz stanice, postao je moj mentor. I meni i Majku, takođe. Drugi, stariji, članovi tima pravili su mi problem. Renolds je saznao, preko tog propalog zadatka, da su mu neki od tih kolega radili iza leđa. Tad je Renolds uneo silne sankcije i smanjio tim".

"To je zaista dirljivo, ali uopšte mi nije pomoglo", osetila sam kako se krevet blago zatresao, kada je Džek počeo grohotom da se smeje, "Izivni, ali priča tvog propalog zadatka me nikako nije opustila".

"Morganova, da smo ovde poslom, ali poenta je da ne razmišljaš o tome. Ovde si da na par dana živiš neki drugi život; da budeš neko, u potpunosti, drugi".

Odlučna da ga poslušam i gledam sve iz druge perspektive, rekla sam:

"Dobro, da vidimo čiji ja to život živim. Moje ime je Kasandra Robinson. Rođena i odrasla u Njujorku. Na Harvardu zavšrila prava. Tu sam upoznala tebe. Kasnije smo radili na suprotnim stranama, za dve suparničke firme u kojima smo bili partneri. Na kraju smo se spanđali i otvorili svoju firmu. Sad smo u braku i nemamo dece". 

"Koliko imaš godina?" Upitao me je.

"Dvadeset devet"

"Koja ti je omiljena boja?" Na ovo sam se namrštila, skroz zbunjena.

"Elena, ovo ti je kao da pišeš roman i praviš lika. Moramo sve frontove da pokrijemo. Dakle, boja?"

"Mornarsko plava", na trenutak se zbunio, ali je odlučio da ne postavi pitanje koje mu se vrzmalo po mislima. 

"A ja sam tvoj muž, Piter Robinson, iz Nju Orleansa. Doduše, razvedenih roditelja, pa sam često putovao izmežu Nju Orleansa i Čikaga. Srednju školu sam završio u Čikagu, a takođe sam pohađao Harvard. Omiljena boja mi je narandžasta. Isto smo godište".

Na trenutak smo oboje zaćutali. Pomislivši da smo konverzaciju priveli kraju, uzela sam kupaći kostim sa kreveta i krenula ka kupatilu. 

"Elena?" Njegov upitan ton zaustavio me je na vratima. Okrenula sam se ka njemu, rukom položenom na kvaki. "Kad mi je rođendan?"

"Molim?" Izbacio me je iz koloseka.

"Žena bi trebalo da zna kad je njenom mužu rođendan", mirno je obrazložio.

"A da kažemo da sam loša sa datumima?" Iskezila sam se nevino.

"Nažalost, ne ide tako. Osmi decembar je moj. Peti jun je tvoj rođendan".

"Opala! Dakle, starija sam od tebe".

"Jesi. Pošto mi je rođendan tek u decembru, još uvek imam dvadeset osam".

Klimnula sam glavom i zakoračila na zladne pločice. Tad mi je palo nešto na pamet. Zbog toga sam provirila nazad u sobu i pogledala u Džeka.

"Šta si u horoskopu?" Nadala sam se da ću ga uhvatiti nespemnog, ali osmejak na njegovom licu govorio mi je suprotno.

"Strelac. A ti si blizanac". Frknula sam.

"De, de! Skloni taj tmuran izraz lica i obuci se. Vreme je da hotelu pokažem svoju prelepu ženu".

 Prevrnula sam očima i sakrila se iza zatvorenih vrata. Lagala bih, kad bih rekla, da me njegove reči nisu poremetile. Bio je u pravu. Ovde smo da igramo predstavu. Moram što pre da se ubacim u lik Kasandre Robinson, inače mogu da pišem propalo.