Detaljno smo pretražili oklinu u potrazi za vatrenim oružjem kojim je počinjeno Montgomerijevo ubistvo. Gledali smo i obližnje ulice, pretražujući kontejnere i odvode ali nismo imali sreće. Derek je bio posramljen zbog svoje malopređašnje reakcije i moje reči utehe nisu imale velikog uticaja. Kao neko ko je prošao kroz to, znala sam da će ga proći, pa nisam ni navaljivala.

Kada smo se vratili u kola osećala sam blagi bol u mišićima. Poslednjih meseci zbog učenja za test nisam kročila u teretanu, čak sam zanemarila i svoje jutarnje trčanje. To ću morati da promenim. 

"I šta sad?" Odsutno upita Samson.

"Ništa, idemo na sledeći slučaj. Tačnije, prvo sleduje pauza za ručak, a onda ćemo se provozati kroz kraj još jednom. Posle toga nam sleduje pisanje izveštaja i razlaz kućama. Gotova smena".

Čutao je sve vreme na putu do kafea. Tek kad smo seli i poručili, Derek je progovorio.

"I sutra sve ponovo?"

"Sutra je malo drugačije. Idemo u školu da održimo policijski čas. To radiš samo zato što si izabrao mene kao partnera. Dženskins te inače ne bi poslao".

"Da pogodim, tamo te šalje samo zato što si žensko?"

"Vidiš? Polako počinješ da kapiraš". 

Ugao usana mu se malo iskrivio u smešak, mada je vrlo brzo nestao. Odsutnost ga je ponovo progutala. Ljubazna konobarica spustila je hranu ispred nas i poželela nam da uživamo, ali se Samsonovom licu vratila zelena boja. Odgurnuo je tanjir uz reči: "Izgubio sam apetit".

"Prestani da misliš na mrtvaka Samsone. U suprotonom nikad nećeš moći da jedeš dok se baviš ovim poslom. Misli o hrani koja je ispred tebe".

"Ne mogu".

"Dobro", rekla sam i zagrižla burger koji sam naručila. Gledao je kroz prozor, i dalje se suzdržavajući da ne povraća. Morala sam da mu odam priznanje. 

"Jel imaš nekog ko te čeka da se vratiš kući?"

Moje pitanje prenelo ga je iz transa i pomalo iznenadilo. To osećanje je potrajalo tek sekundu, a onda mu se licem raširio osmeh otkrivajući prave, bele zube. Tek tad sam mogla, nakon celog tog dana, lepo da ga osmotrim. 

Uredno je bio obrijan što je njegov lik čilnilo dosta mlađim. Imao je meke crte lica. Braon kosa mu je bila kratko podšišana, a u očima boje kestena, mu se oslikavala bura emocija sa kojima se trenutno nosio. Imao je mladež tik iznad gornje usne koji bi se pomeri svaki put kad progovori ili se nasmeje. 

Podsetio me je na malo dete i ako je bio mlađi od mene svega nekoliko godina. Zbog toga sam imala potrebu da ga zagrlim i da mu kažem da će sve biti u redu. Svakako da to nisam uradila, ali sam znala da se u meni brobudio zaštinik. Pomfritom sam teatralno zamahnula u njegovom pravcu kako bih ga podstakla da odgovori.

"Imam devojku. Zove se Alisa i baš smo se nedavno doselili ovde da se osamostalimo. Već čitavu večnost smo zajedno i mislim da je vreme da je zaprosim. Mada, da ne mogu precizno da ti odgovorim na pitanje. Nisam sigurna da li će biti tu kad se vratim kući, danas je imala nekoliko razgovora za posao u različitim bolnicama. Ona je medicinska sestra, znaš?"

Pitanje mu nije zahtevalo odgovor, već je to bila uzrečica koja mu se često prikradala kad bi duže pričao. Samo sam klimnula glavom i pustila ga na nastavi da priča. Pričao je o dekorisanju kuće i planiranju porodice tolikom brzinom da nisam uspela da povežem sve. Ono što je bilo bitno jeste da je nesvesno, tokom priče, uzeo sendvič koji je naručio i počeo da jede. Tek sad, kad su mu usta bila puna hrane nisam ništa razumela, ali moj zadatk je bio obaveljen.

***

Nisam bila oduševljena što mi je Dženkins dodelio partnera, ali smatram da nisam loše prošla. Derek se činio milim, mada je morao dosta toga da nauči. Doduše, nisam planirala da se zbližavamo i odajemo jedno drugom bilo šta više od stambene situacije. I onako ću uskoro da položim taj pišljivi test i da se premestim na sprat kod detektiva. Ili bilo gde drugo, gde imaju otvorenu poziciju. Što dalje od zadrtog Roberta Dženkinsa.

Zato sam ja uglavom ćutala, za raliku od Dereka koji se opustio od onog prvog dana i sad je svojom pričom razbijao tišinu našeg patrolnog vozila. Dan kad je trebalo da održimo policijski čas u školi prošao je vrlo uspešno. Obišli smo čak tri škole jer je Samsonu taj zadatak toliko bio zabavan, a i dobro se snašao u njemu. Deca su ga obožavala i znao je da ih zabavi. U starijim razredima je imao problem da bude autoritet, pa su ga neke pubertetlije zadirkivale, ali se snašao. 

U tih nekoliko dana dobro smo se slagali, a posao nam je išao lepo. Bilo je pomalo dosadno jer su smene prolazile sa vrlo malo akcije. Jednom smo jurili nekog omanjeg dilera i Derek ga je uhvatio, te sam mu predala čast i prepustila mu njegovo prvo hapšenje. Iz te cele jurnjave ja sam samo dobila potvrdu da mi je kondicija isparila. To što je na ulicama bilo mirno, iskoristila sam učeći. 

***

Presvučena u unifomru krenula sam ka patrolnom vozilu, spremna da otpočnem smenu. Uspešno sam se sakrila od džangrizavog šefa i kolega u udobnosti svog automobila. Kad sam se udobno smestila izvadila sam svoje beleške i krenula sa preslišavanjem. Nepunih pola sata kasnije bila sam prekinuta. Moj partner stigao je, donoseći darove. Dobro, doneo mi je kafu, ali u tom trenutku ta kafa mi je bila preko potrebna. Crna, gorka i topla. 

"Pazi, vrelo..."

Ispravka: crna, gorka i prevruća! No, njegovo upozorenje došlo je prekasno jer sam ja već otpila pozamašnu količinu. Osetila kako mi toplota razara grlo i kako mi opečeni jezik trne. Mrko sam ga pogledala. 

Kako se ni u ovoj smeni ništa nezakonito nije odvijalo - bar ne pred našim očima- odlučila sam se za ponavljanje mogućih tehnik ispitivanja osumnjičenog. Vrtela sam istu priču kao pokvarena ploča, što je Samsona počelo da izluđuje. Istrgnuvši mi iz ruke memorijske kartice koje sam napravila, počeo je da mi postavlja pitanja.

I ako je revnosno obavljao ulogu ispitivača, činio se nekako dalekim. Na posletku sam izvukla iz njega šta ga muči. Poverio mi je da Alisa nije uspela da nađe posao, zbog velike konkurencije. Kada sam ja u nedostatku koncentracije ostavila učenje, sedeli smo u mrtvoj tišini. Problem sa Alisom mu je zaokupirao pažnju. 

Tišinu je naglo prekinula zvonjava mog telefona, uplašivši me. Zbog čega sam se naglo trgla. 

"Morgan", javila sam se smrknuto videvši da me zove Krej.

"Vidi je, odveć kao velika detektivka", zadirkivao me je Derek.

"Vratite se u stanicu, zovu te ovi dripci sa sprata zbog nekog mrtvaka kod ste našli".

Nisam ni prekinula već sam ubacila u brzinu i krenula. Derek, nespreman, malo je poleteo u napred, ali se brzo vezao. Nova energija prostrujila mi je telom. Usput sam mu ispričala o čemu se radilo u pozivu. Sa parkinga sam uletela pravo u stanicu ne gledajući kuda idem. Prošla sam pored narenikovog stola, sem što je tamo umesto Dženskinsa stajao Krej. U pokretu sam mu zajedljivo dobacila: "Nauči da se izražavaš".

Čula sam da me je opsovao, ali tome nisam pridavala prevelik značaj. Neometano sam nastavila stepenicama do sprata gde je bilo ušuškano odeljenje detektiva za ubistva. Preskakala sam po dva stepenika, usput ignorišući protest mojih pluća. 

Derek me je kao i uvek pratio u stopu.