Gubim i poslednje čestice snage. Suviše je teško promatrati te iz daleka. Sve bi bilo lakše da te zaboravim. Da iščezneš iz moje duše kao da nikada nisi ni svraćao.

Zašto je tako teško zaboraviti tamni pogled? Zašto je teško zaboraviti bledu kožu koja te krasi? Kako zaboraviti usklađenost pokreta i osvrtaja, tonove tvog glasa?

Poput najlepše kompozicije boja mogla bih te večno promatrati u galeriji ispunjenoj dušama jer ti si moja omiljena slika.

Ti si ono što mi nevidljivom rukom vrati po komadić mene svaki put kada te vidim.

Vredi li čekati i poslednji delić ili je jednostavnije zaboraviti na njih?

27.2.2017.