~6 godina kasnije~

KASNIM! ONA ĆE ME UBITI.
Dobro, ona zna da mi se desi ponekad da malo duže odspavam pa će možda razumeti. Sa druge strane to je Sofija Inkas koja mrzi da čeka a ovaj dan smo obe čekale veoma dugo. Prošlo je četiri godine od kada smo završili srednju školu i ona odletela u Pariz da studira. Ja sam naravno ostala ovde sama sa svojom porodicom i bernandincem Brunom. Zapravo još jedan razlog zbog čega kasnim je to što mi je Bruno sakrio cipele ili bolje reći zakopao.

Ušla sam u kafić u kome treba da se satanemo. Gledam okolo, izgleda da još nije stigla. Uhhh dobroje izvukla sam se. Sedam na stolicu i brišem znoj sa čela. Odjednom osećam kako neko stavlja ruku na moje rame i jako steže.

"Nemoj da misliš da si se izvukla devojko. Čekala sam te 10 minuta i onda sam morala da odem do wc-a. E zbog toga ti plaćaš račun"

"SOFIJA!" skočila sam na nju i jako je zagrlila. Porasla je,izgleda kao prava dama. Skratila je svoju plavu kosu ali kovrdže su još tu.
"Mnogo si mi nedostajala"

"I ti meni Ana" Sele smo napokon. Sofija je naručila kapućino a ja čaj.

"I...jel imaš dečka?" Ispljunula sam čaj i počela da kašljem.

"Nismo se videle 4 godine i to je tvoje prvo pitanje!?"

"Draga to je najbitnije pitanje. Hajde pričaj imaš ili ne"

"Zapravo...imam" obrazi počinju da mi gore.

"ŠTA, DA LI ME TO MOJE UŠI VARAJU ILI ANA BRAUN NAPOKON U SVOM ŽIVOTU IMA DEČKA. NIKADA NISAM MISLILA DA ĆE OVAJ DAN DOĆI"

"A možeš li molim te Sofija da se ne dereš ta te ne bi čuli i ovi iz Francuske"

"Kako se zove? Kako ste se upoznali? Da li je lep? Imali možda brata ili najboljeg druga da mi uvali?

"Haha uspori malo ostaćeš bez kiseonika. Zove se Džejms i mnogo je sladak. Možda kako ti kažeš je malo "štreberast" za tvoj ukus ali za mene je savršen. Kada si ti otišla u Pariz počela sam da idem u gradsku biblioteku da ubijem vreme i tamo sam ga upoznala.

"Čekaj završili su renoviranje biblioteke. Mislila sam da se to nikad neće obnoviti pošto je bila u gadnom stanju posle onog zemljotresa pre 6 godina.

"I ja isto, ali evo nekako je ceo grad uspeo da se digne na noge"

"Nekako mi ne izgledaš baš najbolje Ana. Imaš podučnjake do poda i pomalo si bleda"

"Pa ovih dana nisam nešto mnogo spavala. Osećam se kao da imam neku prazninu u sebi koju ne mogu nikako da popunim. Kao da jedan deo mene više ne postoji. A onda kada uspem da zaspim sanjam uvek jedan te isti san. Troje dece tipa godište kao mi kada smo bili u drugom razredu gimnazije. Nikada ne mogu da im vidim lice ali imam osećaj kao da se znamo već 100 godina hahah. Znam da zvuči suludo ali je istina. I ovek kada se probudim ja plačem. A da ima još jedan ali on je uvek daleko od njih i svaki put kada zaspim on je sve dalji i dalji. Ali on zrači nekakvom energijom i toplinom, kao da mi govori da će sve biti uredu."
Sofija me tužno gleda kao da nešto zna ali nikada neće reći. Zato skrećem temu.

"A podučnjaci su mi verovatno tako veliki jer sam pisala cele noći"

"Da čula sam da pišeš knjigu, i kao napreduješ?"

"Pa zasad ide sve kao podmazano ali vrlo sporo pošto sam ja perfekcionista i želim da bude dobro"

"A očemu pišeš?"

"Pa...o...zombijima"

"Stvarno Ana."

"Samo me saslušaj. Ležim ja tako jednom u krevetu i samo odjednom mi sine ideja. Devojka se nadje oči u oči sa zombijem i mora doneti odluku. Da li će da beži ili da se suoči sa njim. Šta bi ti Sofija uradila kada bi se ispred tebe pojavio zombi?

"Ja? Hmm...sprijateljila bi se sa njim"

"STVARNO, I JA ISTO.Zapravo devojka u knjizi isto to radi"

"Eh moja Ana ti nikako da pobegneš od zombija."

"Kako to misliš?"

"Nije bitno"

Sa Sofijom sam provela 4 sata u kafiću. Nismo prestajale da brbljamo. Kada sam se oprostila sa njom otišla sam do poslastičarnice da kupim Džejmsu tortu pošto mu je sutra rodjendan. Izašla sam iz poslastičarnice i pogledala u nebo.  Oblaci su potpuno prekrili sunce. Iz daleka čujem neku ženu kako viče.

"Deco ne trčite tako brzo pašćete" Odjednom jedno dete ne gledajući kuda ide sudarilo se o mene. Pogledalo me je i meni srce stade. Nikada nisam upiznala tog malog dečaka ali imamo osećaj kao da jesam. Oko njega su se okupili još dva deteta. Jedno je bilo muško a jedno žensko.

"Ja se izvinjavam. Oni su ko muve bez glave, samo jurcaju na sve strane"

"Ovo su vaša deca mnogo su slatka. Trojke svaka čast."

"Hvala na lepim rečima,njih troje su mi bukvalno dar od boga. Pre šest godina doktori su mi rekli da postoji mala mogućnost da ću imati decu i evo mesec dana posle toga rekli su mi da nosim trojke"

"Kako se zovu?" Deca nisu ni obraćala pažnju na nas. Nastavila su da se igraju i da trče.

"Arija, Ris i ovaj što se sudario sa vama je Vil.

"Mnogo su slatki" Odjednom sunce se pojavilo i obasjalo tu decu. Osećam nekakvu toplinu u srcu i niz lice mi se suze slivaju. Vil se okreće ka meni i svojom malenom ručicu počinje da mi maše. Potrčala sam ka njemu i čvrsto ga zagrlila.

Tada sam napokon popunila onu prazninu u sebi za koju sam mislila da nikada neću popuniti.

 
Kraj

********************
Kraj...10 meseci je prošlo od kada sam počela da pišem ovu knjigu i evo stigli smo do kraja. Znate ova knjiga je nastala u kadi hahaha prala sam kosu i odjednom mi sinula ideja.

Želela bih da se svima zahvalim što su čitali moju knjigu i što su mi pisali divne komentare i pomagali mi da shvatim kako da se snadjem ovde. Nadam se da ćete u budućnosti nastaviti da čitate moje knjiga,i ja se nadam da ću ih pistati tako da svaka bude bolja od prethodne i koje će svako voleti. Potrudiću se da sa svakom novom knjigom sve više napredujem. Mrtva istina će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Mnogo sam ponosna na ovaj rad (moram malo da se hvalim😘😜)

E sada želim da čujem vaše mišljenje:

1. Naravno o poslednjem nastavku

2.Najomiljeniji lik

3. Lik koji vam se nije dopao

4.Najomiljenija scena

5.Najsmešnija scena

6.Najtužnija scena

7. Da li bi hteli nešto da promenite?

Hvala na poslednjem čitanju MRTVE ISTINE ❤