LIV'S P.O.V. (napokon, nedostajala mi je u ova prethodna dva nastavka)

Gde sam to ja? Hodam ali ne znam kuda idem. Oko mene je čista tama. Glasovi u mojoj glavi su sve jači:
Ti si kriva
TI SI KRIVA!
Upravu su, ja jesam kriva. Donela sam nesrecu tolikim ljudima da više ne mogu ni na prste da ih nabrojim. Ana me sigurno sada mrzi. Odbila sam njenu pomoć i odbacila kao neko smeće. Nanela sam joj veliki bol.
Osećam da se nešto dešava oko mene ali ne znam šta. Ne mogu ništa da vidim niti čujem. Nemam više kontrolu. Da li to znači da sam odustala od borbe? Odjednom osetim oštar bol koji me probudi iz ove tame.Napokon mogu da vidim svetlo.Vidim jednu zabačenu uličicu okruženu oronulim zidovima. Vidim Arsena i Helia kako leže na podu izubijani i Rouz koja je zabila svoj nož u moj stomak, i koja me sada gleda sa očima pune mržnje.

"Pa bilo je i vreme da se probudiš ti kukavice"

"Rouz šta se deš..." izvadila je nož i svom svojom snagom gurnula uza zid. Izgubila sam dah na sekund. Svojoj desnom rukom me je uhvatila za vrat i jako stegnula.

"NE ŽELIM DA ČUJEM NI REČ OD TEBE. TI SI JEDNA OBIČNA KUKAVICA LIV. TI...ODUSTALA SI PRENEGO ŠTO SI I POČELA DA SE BORIŠ! Nisam te takvom smatrala"
Njene reči su oštre kao i njen nož.

"Ja...ja nisam kukavica Rouz" jedva pričam. Ne mogu da dodjem do daha od njenog stiska.

"Nisi? Onda mi to i dokaži. Podji sa nama"

"Kuda?"

"Nazad kući. Ana te željno iščekuje,ima jedan poklon za tebe" rekao je Helio. Da danas mi je rodjendan, totalno sam zaboravila. Ko zna šta mi je ova kup...ne. Ja ne zaslužujem da budem srećna na ovaj dan. Ne zaslužujem da dobijam poklone i da slavim.
Ti si kriva. Tako je ja sam kriva za njegovu smrt. Današnji dan nije moj rodjendan nego moja najveća greška. Osćam kako se tama ponovo sakuplja oko mene. Srce mi lupa ko ludo. Gubim kontrolu.

"Ne mogu sa vama"

"Šta!?" Viknula je Rouz

"ČULA SI ME A SADA ME PUSTI!" Šutnula sam je u stomak i ona je pala dole.

"Ponovo gubi kontrolu. Helio zadrži je Arsene ti uzmi onu inekciju za uspavljivanje što ti je dao Kol" Osetila sam blagi ubod u vrat. Sledeće čega se sećam jeste da je prašina sakrivala moje suze dok je on stajao isprem mene.

ANA'S P.O.V.
Rade se poslednje pripreme za prizivanje. Mislila sam da će samo Sofija da priziva ali ona samo pomaže Onidi. Izgleda da je ona previše stara da bi mogla to uraditi sama.

"Dobio sam poruku od Arsena. Uhvatili su Liv, uskoro će stići" rekao je dr.Kol.

"To su divne vesti" uzviknula sam.

"Uskoro će dvanaest, bolje bi bilo da požure inče bi svo ovo mučenje koje sam izdržala u ovih protekla dva dana biti uzalud" rekla je mrzovoljno Sofija.

I stvarno nedugo zatim oni su stigli.Uveli smo Liv unutra i spustili je na sofu. Sofija,Onida i Kaja su uveliko u dvorištu,spremne za prizivanje. Mi ostli čekamo da se ona probudi.

"Budi se" rekao je Arsen. Naglo je otvorila oči i počela da divlja. Oči su joj ponovo bile krvavo crvene bez duše. Vikala sam koliko su mi glasne zice dozvoljavale ali me nije čula. Moj glas više ne dopire do nje. Pokušali smo da je zadržimo ali uzalud. Istračala je u dvorište gde je pentagram. Arsen ju je zadržao tako što ju je ščepao za ramena spreda. Rouz ju je uhvatila za levu a Helio za desnu ruku.

"Ovo će malo da boli" rekao je Arsen i znašno je udari pesnicom u stomak. Pala je na kolena i od bola perestala da mrda.

"VREME JE" Povikala je Onida. Progutala sam knedlu. Sofija i Onida su se uhvatile za ruke i u turskom sedu počela da pevaju neku pesmu na čudnom jeziku. Nešto slično kao kada indijanci prizivaju kišu. Zemlja je počela naglo da se trese. Mislila sam da nas je strefio zemljotres. Pala sam na pod od jačine. Odjednom me je pogodio nagli talas toplote. Počela sam da se znojim i da skidam jaknu. Rashladio me je vetar koji tresao drveće. Mislila sam da će postati uragan. Onda je vetar prestao i počela je da pada kiša. Shvatam ovo su sva četiri elementa ali u prirodnom obliku. Znači sada sledi poslednji element duh. Kiša je preatala i zasledila je tišina. Sofija i Onida su prestale da pevaju. Kaja je počela da leti oko pentagrama. Zasledio je mraz. Temperatura je pala u minus. Počela sam da se tresem i da cvokoćem zubima od hladnoće. Ne osećam više ruke. Pogledala sam Liv, sva je u ledenicama. Čujem Onidu kako tri puta izgovara ime Livinog oca i kako mu našim jezikom govori da predje vrata živog sveta. Ponovo je zasledila tišina.

"Ovde je" rekla je Sofija i okrenula se ka Liv. Oči su mi bile širom otvorene od zaprepašćenja. On je tu ispred Liv.

LIV'S P.O.V.
Više se ne pomeram, samo ležim u tami. Možda je Rouz u pravu, možda stvarno jesam kukavica. Osećam kako me tama uvlači u sebe. Više ne vidim svoje noge. Pikušavam da se oduprem ali mi ne uspeva, ovo je ko živi pesak. Uplašena sam. Ne ne želim da me proguta tama. UPOMOĆ. Niko me nečuje. Znači ovo je zbogom.
Liv
Čujem nečiji glas.
Liv probudi se
Evoga ponovo. Tako je topao i mio. Zvuči mi tako poznato. NEMOGUĆE. TO JE NJEGOV GLAS...MOJ OTAC. Ali sada je kasno. Tama me je skoro celu progutala. Iz daljine vidim svetlos. Uspela sam da izvučem desnu ruku i ispružila je ka svetlosti.
NE, TI SADA PRIPADAŠ TAMI LIV, NE ZASLUŽUJEŠ DA VIDIŠ SVETLOST JER TI SI KRIVA.
Ovo nije onaj topao glas od malopre. Ovaj glas je jeziv i hladan. "Neću više da te slušam JER JA NE ŽELIM DA BUDEM U TAMI. HOĆU DA OSETIM ONU TOPLU SVETLOST." Utom trenutku nečija topla ruka uhvati moju i izvučeme iz one tame.

Otvorila sam oči. Nisam mogla da verujem. Ispred mene je stajao duh moga oca.

"Liv dete moje, konačno si se probudil"

"Tata?" Htela sam da ga dodirnem ali su moji prsti samo prošli kroz njegovo lice.Dodirivala sam vazduh.

"Znam kako se osećaš da mogu sada bih te jako zagrlio i ne bih te nikad pustio"

"TATA MORAŠ DA ZANŠ DA MI JE JAKO ŽAO. JA SAM KRI..."

"DA SE NISI USUDILA DA MI KAŽEŠ DA SI TI KRIVA ZA MOJU SMRT. Ovo što mi se desilo je čista nesreća"

"Ali da ja nisam onaku izjurila iz kuće i da ti nisi otišao da me tražiš te bi se ništa ne bi desilo"

"Liv pre bi umro nego dozvoli da se tebi nešto desi. Uostalom razumem te. Ponovo sam te izneverio. Trebao sam da odbijem onaj poziv i da ostanem sa tobom i tvojom majkom.Zato ako nekog treba da kriviš krivi mene, ali hoću da znaš da moja ljubav prema mom poslu nije mogla da se meri sa ljubavlju koju imam prema tebi. Ti si moje zlato, moja najveća sreća ne zaboravi to. Svaki put kada odem na posao svakom štenetu, mačetu ili hrčku koji dodje dajem ime Liv. Toliko si mi nedostajala.

"I TI SI MENI NEDOSTAJAO OČE...I DALJE MI NEDOSTAJEŠ. VOLIM TE, TO TI NIKADA NISAM REKLA.

"I ja tebe volim do raja i nazad. Ponosam sa na tebe Liv, više nisi sama. Sada imaš gomilu prikatelja sa kim ćeš da deliš sreću i tugu. Ovi u raju mi se smeju koliko te stalno spominjem i posmatram"

"Onda ti sigurno znaš šta sam ja sad"

"Znam...ali biće bolje Liv ti si jaka. Oh izgleda da nam je vreme isteklo, a moram i tvoju majku da posetim barem u snu"

"ŠTA NE! NE IDI OČE OSTANI JOŠ SAMO MALO"

"Žao mi je ali ne mogu. Zbogom Liv.VOLIM TE. Pazite na moju ćerku"

"NEEE" pokušala sam da ga uhvatim i zaustavim ali nisam uspela. Otišao je sa vetrom. Počela sam da plačem. Po prvi put posle četiri godine ja plačem. Mislila sam da ih više nemam. Osetila sam veliko olakšanje i sreću jer me on ne krivi za njegovu smrt. Ana mi je prišla i zagrlila.

"Srećan rodjendan Liv" i ja sam je snažno zagrlia.

"Hvala ti Ana za ovaj poklon.Hvala vam svima" Arsen mi je prišao.

"Podji samnom"

"Kuda?"

"Nije daleko" pristala sam. Nisam mogla da odbijem njegov ozbiljan pogled.

********************
Uh napokon ga napisah. Ali ovaj nastavak je zaslužio da bude ovako dug.
Mogu da vam kažem da će te u sledećem nastavku saznati nesto više o Arsenu ;)
Nadam se da vam se svidja.
Hvala na čitanju♥