Polako otvaram oči, pogled mi je mutan i ništa drugo ne osećam sem glave. Pokušavam da se pomeram ali ne funkcioniše.

"Ne vredi, stoke su nas paralisali" rekla je ljutito Rouz. Sedela je u turskom sedu ispred mene a ja sam ležala na podu. Uspevam nekako da okrenem glavu udesno i primeti da se nalazimo kao u nekoj maloj zatvorskoj ćeliji koja se nalazi u nekoj zeleno plavoj laboratoriji. Odjednom zemlja počne jako da se trese.

"Šta je ovo, zemljotres?! Povikala sam.

"Teško da ćeš u vazduhu doživeti zemljotres, pre bih rekla da je mala turbulencija" čuo se glas Veronike koja je upravo ušla u laboatoriju. Nosi veliki beli mantil a kosa joj je blago uvijena. Izgleda mnogo zrelije i lepše nego kada je bila Lusi"

"Hej strašilo, da li si ti to upravo rekla turbulencija!? MI SMO U J*****M AVIONU!" Povikala je Rouz.

"Bravo, vidiš da nije teško malo uključiti mozak" počela je da joj aplaudira. Rouz iskoči vena na čelu.

"Kuda nas vodiš?" Upiala sam.

"Sazna ćeš pre ili kasnije,a do tada užiajte u letu." zlokobno se nasmejala i napustila prostoriju.

"JAO KADA JE BUDEM ŠČEPALA PRVO ŠTO ĆU JOJ URADITI JESTE DA ISEČEM ONAJ NJEN JEZIK SVOJIM NOŽEM...KOJI JE OSTAO U PROKLETOJ KUĆI. DIVNO...šta je sa tobom gospodjice depresijo?  Upita Rouz.

"Nismo uspele da nadjemo lek i sada...i sada će oni umreti. On će umreti". Suze polako počinju da mi teku niz lice.

"Pričaš o Arsenu, jel da? Znaš nisam htela ovo da pitam jer me iskreno baš briga, ali šta se desilo izmedju tebe i Arsena? Oboje se čudno ponašate od zimovanja."

"Ja da, ali za njega ne bih rekla"

"Pfff šta pričaš ti. Svaki dan je napet i ne priča mnogo. Jednom sam ga pitala šta mu je i on je iskalio sav svoj bes na mene koji je držao u sebi. Naravno zadobio je dve šamarčine posle toga."

Ja...nisam znala da se tako oseća. Mislia sam da ga nije briga. Od kada me je poljubio jedva da je progovorio dve reči samnom. Mada ni ja nisam ništa bolja, i evo sada će potpuno otići sa ovog sveta a ja neću moći ni da se pozdravim sa njim"

"Jao ne..."

"Šta?"

"Pa ti si se zaljubila u njega." Pocrvenela sam.

"ŠTA!?, ne bih rekla...možda jesam...ne znam...ahh boli me glava"

"Čim tako reaguješ sto post osećaš nešto prema njemu. Pozdravi se sa totalnom propasti devojko"

"Što tako misliš?

"To osećanja ne može ništa dobro da ti donese. Zbog njega sam i postala ovo što sam sad. Imala sam dečka koga sam volela više od svojih roditelja, i znaš kako mi je vrati moju ljubav? IZDAJOM! ZARIO MI JE NOŹ U LJEDJA KADA MI JE BIO NAJPOTREBNIJI. Tog dana je bio moj rodjendan i rešili smo da ga proslavimo tako što ćemo da skupimo grupicu njegovih prijatelja, kupimo mnoštvo piva i pijančimo do zore. U jednom trenutku, kada su već po prilično popili, dobiju oni ideju da opljačkaju banku. Čisto radi zabave rekli su. Zanimalo ih je da li će uspeti ili ne. Ja sam im uporno govorila da to ne rade jer stvarno nisam htela da upadnem u nevolju za moj rodjendan, a već sam imala problema sa policijom pre toga. Ali pošto sam bila pijani idiot pošla sam sa njima. Da skratim priču, jer me već bole usta od ovolikog pričanja, plan im je propao i oglasio se alarm. Policija je trebala da stigne svakog momenta a da stvari budu još gore niotkuda se pojavio onaj monstrum. Što je najače nije izgledao ko zombi nego ko normalan tinejdžer. Ali nisam uspela da mu vidim lice, kao da je bačena nekakva kletva da ne bih mogla da vidim. Moj dečko je izvukao nož i krenu ka njemu jer je on tehnički bio naš svedok. Ali ovaj ga ščepa za vrat i obori na beton. Potrčala sam ka njima da bih ga odbranila. Šutnula sam monstruma u stomak ali on se nije ni pomerio. Kao da ne oseća bol? Pustio je mog dečka i krenuo da napada mene. Ogrebao mi je ruku i ja sam pala dole od bola. Zvala sam iz sveg glasa mog dečka za pomoć, i onda krajičkom oka ja vidim kako uplašeno beži, ostavljaju ći mene da budem večera ovom monstrumu. Ponovo je krenuo ka meni ovaj put sa otvorenim ustima. Primetila sam da se sa moje desne strane nalazio nož mog sada već bivšeg dečka. Uzela sam ga i nabola mu u nogu. Zbunjeno je počeo da gleda u svoju nogu. Iskoristila sam tu šansu i šutnula ga u stomak i tako ga odgurnula od sebe. Onda su se začule sirene na policiskim kolima i on pobeže. Mene uhapse jer su mislili da sam ja pokušala da opljačkam banku, a takodje sam jedina bila na mestu zločina. Sledeća tri dana sam provela u pritvoru dok me nisu izbavili roditlji. I za ta 3 dana niko nije provalio da sam ja umrla i vratila u život. E vidiš od tog dana ja sam rešila da više nikad neći verovati muškom rodu niti ću se ikada zaljubiti.

"Ali kako nisi uspela da mu vidiš lice? Kažeš da je tinejdžer, ko bi to onda moga biti?"

"Nemoj te sada da se folirate. Kao ne znate". Čuo se nečiji muški glas. Došao je ispred ćelije. Ima je isto beli mantil kao i Veronika, i svetlo braon kosu. Malo tamniji ten i približno je Heliovih godina.

"Ko si ti? Upitala sam.

" Moje ime je Ata. A ti si Liv Moon,a devojka pored tebe je sigurno Rouz Blade." Provukao je ruku kroz rešetke i pomazio me po glavi ka da sam kuče.

"Ti...znaš nešto o našem napadaču" pogledala ga je sumnjičavo Rouz.

"Da" nasmešio se

"Pa da li bi bio ljubazan srećko da nam kažeš ko je?"

"Naravno..."

"...PA RECI VIŚE!!!" Povikala je Rouz

" Vaš napadč je...Molim vas bubnjevi"

"Izbubnjaću ti ja glavu"

"Vaš napadč je niko drugi nego bivši faraon Egipta takodje i prvi zombi od koga je sve ovo počelo, Tutankamon."

********************
Auuu vote ako ovo niste očekivali hahaha
Evo saznali smo malo nešto i o Rouz.
Izvinjavam se što nisam ovo pre objavila ali jutros sam imala nekih obaveza pa nisam stigla.

Nadam se da vam se svidja :-)

Hvala na čitanju <3