Bip...bip...bip. Nežno sam isključila sat.Ovog puta ga nisam slomila jer me nije ni probudio. Nisam spavala. Celu noć sam provela zureći u jednu tačku zbog moje savesti koja me je držala budnom. Ovo je već druga noć kako ne spavam. Osećam se umorno i malaksalo i misli mi lete svuda po sobi. Otvorim prozor ali mi sunčeva svetlost, koje jedva i ima, smeta pa odmah povučem zavese. Osetim nekakvo pomeranje. Naglo se okrenem ali to je samo vetar koji pomera zavese. Liv umišljaš stvari. Dogegam se do kupatila. Pogledam se u ogledalo. Očajno izgledam.
Uzela sam četkucu za zube i pastu. Krenula sam da perem zube ali zastanem. Osećam se nekako prazno i bespomoćno i to me ljuti. Otkočim se i shvatim kako sam istisnula svu pastu za zube i koja se sada nalazi na ogledalu. Brišem umazano ogledalo i odjednom vidim crnu siluetu u obliki ljutskog tela. U strahu se ponovo naglo okrenem ali nema ničega. Šta je samnom, mora da mi se od maljka sna prividjaju stvari? U tom trenutku okrenem se ponovo ka ogledalu i vidim da je pastom za zube napisano "ti si kriva". Vrisnem od straha i padnem na pod. Mama naglo ulazi u kupatilo.

"LIV ŠTA JE BILO!?"

"OGLEDALO..." drhtavom rukom pokažem na natpis na ogledalu i strčim iz kupatila. Ja mora da ludim, to je on moj otac.

"O čemu priča ova moja ćerka. Ogledalo čisto ko suza nema ništa napisano od paste za zube. Previše gleda horor filmova.

*malo kasnije u školi*

"Zašto si tako znojava Liv? Upita me Ana.

"Zombiji se ne znoje"

"Onda zašto si sva mokra?"

"Sveta vodica"

"Ok...zašto si se polila svetom vodicom?"

"Mislim da me proganja moj pokojni otac"

"Liv umišljaš , Sofija je rekla da treba da ga prizove da bi on mogao da te proganja".

"Ne znaš ti šta sam ja sve doživela jutros" Vidim kako naš razred naglo ulazi u učionicu. Pitala sam ih šta je bilo a oni mi kažu da imamo iznenadni test iz matematike. Divno...oče ako me već proganjaš mogao si barem da me upozoriš na ovo.

"Liv da li znaš nešto?"

"Naravno da ne. Ovo je matematika Ana tu sediš i moliš za dva.

Test je počeo. Ako se pitate da li koristim svoje moći da bih varala na testovima odgovor je veliko da. Postala sam djak za primer. Ali ovog puta bih radije da ih nemam. Potrebno mi je malo mira i tišine. Sa svih strana čujem šaputanje koje kod mene kao vikanje. Ispred mene jedan neprestano klikće hemisku, neko cupka nogom o sto, neko žvaće žvaku i mljacka a profesorka hoda okolo sa preglasnim štiklama i tako sve u krug. Šaput-hemiska-cupkanje-mljackanje-štikle... U toj svoj buci čujem očev glas koji kaže ti si kriva. Glava počne da me boli ponovo. Zaklopim uši rikama i pokušavam da ignorišem buku. Ne uspeva. Glasovi su sve jači a glava me sve više boli. Ponovo čujem očev glas. Histerično se okrećem da bih otkrila u kom pravcu dolazi. Svaka vena mi pulsira i ja sve više osećam neki bes. NE MOGU VIŠE DA PODNESEM OVU BUKU. Lupnem snažno rukama o sto i naglo ustanem
"HOĆETE LI SVI DA UMUKNETE NE MOGU DA SE SKONCENTRIŠEM OD VAS" Svi me gledaju belo. Ana mi uporno vuče majcu ali ja je ignorišem. Dišem duboko da bih se smirila. Više nečujem očev glas. Vidim da se profesorka naljutila na mene. Zašto se meni ovakve stvari uvek dešavaju na času matematike. Prstom mi pokazuje da izadjem napolje.

Došao je veliki odmor i to znači da je vreme da posetim Bertu. Stvarno nemam snage za nju, u stavri nemam snage ni zakoga.

"Čula sam za tvoju nezgodu na času matematike"

"Molim vas slobodno kažite izliv besa ovo zvuči kao da sam se upiškila."

"Šta te muči Liv?"

"Nesanica"

"Što ne spavaš?"

"Vidite bliži se moj rodjendan a na taj dan mi je poginuo otac..." rešim da joj kažem razlog jer nemam snage da smišljam izgovor.

"Aaa vidim...mislim da smo našli izvor tvojih muka" Teško mi je da priznam ali upravu je. Od kad se moj otac javio Sofiji nisam baš svoja.

"Da li želiš da mi ispričaš šta se desilo biće ti lakše" pet minuta sam ćutala i razmišljala. Udahnula sam i krenula.

"Molim vas da nikom ovo ne pričate,ne želim da ovo iko zna" čak ni Ani nisam ispričala šta se stvarno desilo te noći.

"Sve što se ovde priča ostaje tajna"

"Moj otac Kevin je bio mnogo zaljubljen u svoj posao. Mislila sam da ga je čak više voleo nego mene i majku. On je bio po struci veterinar, još od malih nogu je voleo životinje pa je ovo bio idealan posao za njega. Kući sam ga jedino vidjala kada se probudim i kada legnem da spavam. Bila sam veoma usamljen i svaki put mi je nedostajao. Htela sam samo jednom da ne ode na taj glupi posao i da ostane kući samnom i sa majkom. I 15. decembra moja želja se ispunila. Tata je predložio da svi zajedno za moj rodjendan odemo u vikendicu koja je van grada. Taj dan je bio petak i on je uzeo slobodan dan da bi smo mogli da spojimo i vikend. Moja sreća nikada nije bila veća. Konačno sam mogla da ima tatu samo za sebe. Vikendica je bila okružena šumom a to za trinaestogodišnju devojčicu bilo idealno mesto za igru. Nisam ni ulazila u kuću, čitav dan sam provela igrajući se sa tatom. Onda je pao mrak i bilo je vreme da se duvaju svećice. Mama je taman spremila da ih upali i odjednom tati zasvoni telefon. Bio je to hitan poziv koji je zahtevao da on ode na drugi kraj grada da pogleda bolesnog konja koji bi trebao sutradan da se takmiči. Sećam se kako sam ga uhvatila za nogu i plačući molila da ne ode. U očima mu se videla tuga i sažaljenje prema meni što me je ponovo izneverio. Zagrlio me je i rekao da će se brzo vratiti. Prošla su dva sata a njega još nije bilo. Kada je sat otkucao dvanaest i kada se završio moj rodjendan shvatila sam da će on uvek staviti svoj posao na prvo mesto. Besna što mi je to učinio istrčala sam iz kuće. Nisam želela da ga ikada više vidim. Bolje bi mi bilo da ga nema jer barem više ne bih osećala toliki bol. Ali znaš kako kažu, pazi šta želiš. Zabrinut što sam pobegla krenuo je u potragu , i tako vozeći se uznemireno po putu istrči mu iz šume jelen. On naglo skrene i izadje sa puta. Kola su mu se prevrnula i eksplodirala.

"Na kraju posao koji je voleo odnelo ga u njegovu smrt"

"To nije tačno ja sam ta koja ga je ubila. Da sam samo sačekal još pet minuta i da se nisam pinašala kao derište on bi i dalje bio živ"

"Liv nije valjda da ti kriviš sebe zbog očeve smrti" nisam joj odgovorila samo sam ćutala i gledala u pod.
"Ti nisi kriva. Normalno je da tako reaguješ pa još si dete i niko nije mogao da zna da će se to dogoditi" pogledala sam na sat vidim gotovi smo za danas.

"Berta možemo li da nastavimo priču neki drugi put mislim da mi je dosta.

"Naravno. Danas smo dosta napredovali.Drago mi je što si podelila svoju tužnu priču samnom ma koliko bolna bila." Ustala sam i otišla, ali čim sam zatvorila vrata ukočila sam se. Isperd mene je bio Arsen. Zaboravila sam da i on ide kod Berte. Gleda me i ne progovara.

"Čuo si sve, jel da? On samo klimne glavom. U očajanju ga uhvatim za majcu i stegnem je jako"

"Molim te nemoj ovo nikome da kažeš" On me uhvati za ruku

"Važi" pustio mibje ruku i otišao kod Berte. Ja sam stajala nekih pet minuta u tišini i otišla.

********************
Izvinjavam se što mi je malo duže trebalo da napišem nastavak, ali nisam imala vremena.
Nadam se da vam se svidja. Sada smo napokon otkrili šta se tačno desilo na njen rodjendan.
Hvala na čitanju♥