"Da pojedem ljudskom meso!? Naravno da ne, i sama znaš da sam potiv toga!"

"Imaš neku bolju ideju onda Liv?"

"Ne...ali smisliću nešto" Nisu ni tri minuta prošla od kako sam ovo rekla.

"I jel si smislila?"

"Rouz..." zakolutala je očima i onda pozvala čuvara. ZAŠTO JE TAKO TVRDOGLAVA. Ovo neće biti dobro.

  "Izvinite gospodine ali da li bi ste mogli da mi promenite poziciju ležanja nešto me žulja kod stomaka" govorila je vrlo umiljatim i pristojnim  glasom.

"Pff" stražar se samo nasmejao i okrenuo glavu.

"Ej pečurko da li si čuo šta sam rekla ili si od rodjenja gluv. Možda su ti ipak zombiji pojeli uši" vratila se na staru i drsku Rouz. Ovaj naravno iznerviran ulazi ljutito u kavez. Hvata Rouz za vrat i svom svojom snagom podiže gore.

"Čuj malu što ima oštar jezik, ne mislim da si u dobroj pozuciji da možeš da pričaš tako" stegnuo joj je još jače vrat.

"A ja ipak mislim da ti nisi u dobroj poziciji" zlokobno se nasmejala i ujela ga za ruku tako jako da su njeni zubi probili njegovu kožu. Iščupala je komad mesa i počela da ga žvaće. Prizor uopšte nije bio prijatan. Krv je prštila na sve strane a on od šoka pada u nesvest. Nervozno gledam Rouz dok guta meso.

"Rouz kako se osećaś?" Gutam knedlu dok ovo izgovaram jer ona se ne pomera.

"K...kako se osećam?...Osećam...OSEĆAM SE FENOMENALNO!" Bukvalno je skočila sa poda, izgleda da može ponovo da se pomera. Njen izgled se totalno izmenio. Kosa joj je postala bela kao sneg a zenice su joj postale široke i crne kao noć. Oko očiju su joj izašle vene a usta su joj poprimila crno ljubičastu boju.

"ČOVEČE OVAKO DOBRO SE NISAM OSEĆALA GODINALA. HAHAHAHAHAHA..."počela je da se nekontrolisano da se smeje. Govori veoma ubrzano i ton glasa joj varira sa visokog ka niskom. Ponaša se kao ludi doktor iz horor filmova. Oči i ušta su mi širom otvorena dok je posmatram. Mnogo je jeziva.

"O LIV TI MORAŠ OVO DA OSETIŠ. OVA SNAGA KOJA SADA PROLAZI KROZ MOJE VENE JE NEOPISIVA HAHA." Lice maže njegovom krvlju koja joj je ostala na njenim rukama, zatim mi se polako približava.

"ROUZ NE! NE PRIBLIŽAVAJ MI SE" Ona ništa ne odgovara samo se smeje. Čučnula je i na mojim usnama razmaže njegovu krv. Jedva se suzdržavam da ne poližem usne ali taj opojni miris koji dolazi iz njegove krvi mi ne pomaže. Više nisam mogla da izdržim. Unela sam ljudsku krv u svoj organizam i odjednom nalet energije me je strefio kao grom kada udara u drvo. Osećam svaki mišić, zilu i venu kako se pumpa snagom. ROUZ JE UPRAVU OVAJ OSEĆAJ JE DIVAN, NE PREDIVAN JE. Čula su mi toliko pojačana da mogu da čujem svačije otkucaje srca koji se nalaze u ovom avionu. Ima ukupno 20 ljudi. Ustajem sa poda, osećam se lakše od perceta.

"VIDIŠ VIDIŠ REKLA SAM TI LIV HAHAHAHAHA"

"HAHAHAHAHA"

"LIV JA HOĆU JOOOOŠ, ALI NE OD OVOG ŠTO JE NA PODU NEGO OD ONO TROJE IMBECILA. IMAM OSEĆAJ DA SU MNOOOGO UKUSNI"

"APSOLUTNO-TOTALNO SE SLAŽEM SA TOBOM ROUZ." Stavljam svoju ruku na njeno rame i oblizujem svoje usne. Rouz širi metalne šipke kao da su od gume i izlazimo iz ćelije"

"ROUZ BLESO, PA VRATA OD ĆELIJE SU BILA SVO VREME OTVORENA HAHAHA"

"UPS HAHAHAH" Izlazimo iz laboratorije i alarm počinje da pišti iznad vrata. Skačem i pesnicom ga slamam. Počinjemo da trčimo jer nas mrzi da sporo hodamo. Vauuu mi stvarno jesmo u avion. To je tako kul. Mada je malo čudan ovaj avion, više izgleda kao neka velika ratna letelica. Štale smo kod prozora i provirile dole.

"Brate ovo je visoko" rekla ne Rouz

"Jeste"

"Da li to znači da smo mi sada kao ono ptice?"

"Rouz...TI SI GENIJE, KAKO SE TOGA PRE NISAM SETILA" Odjenom osetim lupkanje po ramenu. Okrećemo se. A to su samo dva stražara. Kada su nas videli pali su na pod.

"Ma daj nismo valjda toliko strašne, zar ne Liv?"

"Ja ne ti da"

"Da li si ti videla sebe?" Okrećeme ka prozoru da bih videla svoj odraz.

"ZOMBIJA MI IZGLEDAM KO TI ROUZ...STRAVA IM AM BELU KOSU. ZNAŠ TAJNO SAM ODUVEK HTELA DA IMA BELU KO..." Osetim kako me je jedan od stražara upucao pištoljom u ledja. Metak odmah izlazi i rana se zaceljuje. Okrećem se ka njemu.

"Izvini zar ne vidiš da sam pričala sa Rouz, znaš da nije lepo ometati ljude u razgovoru" Uzela sam mu pištolj i savila ga na pola, zatim sam mu uhvatila desnu šaku i jako stegnula sve dok nisam čula lomljenje kostiju. Počeo je da vrišti od bola. Rouz je drugog stražara zagrlila tako jako da mu je slomila rebra. Čujemo kako još čuvara dolaž. Ošamutimo ono dvoje i krećemo na ručak. Izdaleka vidimo kako nam se približava još jedan čuvara ali izgleda mnogo manji od ostalih i ne trči ka nama. Samo smo prošli pored njega. Stigle smo do raskršća puteva.

"I šta sad?"

"Ja ću levo a ti desno" rekla je Rouz

"Dobro ko ih prvi nadje neka se prodere "NAŠLA SAM IH". Skrenula sam levo. Osmehnula sam se jer sam izabrala pravi put. Mogu da ih čujem, pratim zvuk koji me dovodi do velh vrata. Šutnem ih, i ona padnu dole.

"Kuc kuc izvinjavam se na smetnji...a pa zar se tako dočekuju gosti sa sve oružijem i stražarima." Vidi se da su očekivali moj dolazak. Ata i Veronika se nisu nešto mnogo potresli, sede na stolici i piju čaj dok su okruženi Prisildom i stražarima.

"Vi...pojeli ste judsko meso?" Upitala je Veronika

"Da"

"Da li je bio jedan od mojih stražara?"

"Da"

"I da li je bilo ukusno?"

"Vrlo"

"I onda kažete da niste isti kao i ostali...Ubite je".

"Ali ja ne mogu da umrem?"
This is sparta stilom su krenuli na mene. Dobro ako tako hoće da se igraju. Dozolila sam prvom da mi pridje i da mi probije nož u sromak"

"Ah puno ti hvala, Rouz treba novi nož, čekaj da proverim da li je dovoljno oštar?" Vadim ga iz tomaka i probada ga u njegovo srce"
Drugom vadim oči i bacam u Veronikin tanjir. Ljutito prevrće sto

"Što se ljutiš Veronika ti ubiješ jednog od naših ja ubijem jednog od tvojih. Lošim se lošim vraća, zar ne?" Nastavljam svoji masakr. Sve manje i manje me je briga za posledice koje mogu u bodućnosti da se dogode. BOŽE KAKO UŽIVAM U OVOME, NE MOGU DA PESTANEM. Prisilda pokušava da me zaustavi ali je krmača previše velika a prostor previše mali da bi mogla slobodno da se kreće. Srušila sam je na pod i spremam se da joj izvadim sve organe.

"PRISILDA NE" Viče zabrinuto Veronika.

"HAJDE URADI TO, UBI ME I ONAKO STE SAMO ZA TO SPOSOBNI. GOSPODJICE VERONIKA MOLIM VAS BEŽITE. ATA ODVEDIJE ODAVDE I ĆUVAJ JE UMESTO MENE"

"PRISILDAAAA" Ata drži Veroniku i sprečava je da ode kod nje. Ja zamahujem rukom i krećem ka njenom srcu. Odjednom neko stavlja ruku preko mojih očiju a drugom rukom drži čvrsto moju koja je bila malo iznad prisildinog srca.

"Mislim da je dosta bilo krvoprolića za jedan dan lepotice" Ispuštam nož iz ruke i suze kreću da mi teku niz lice.

"Ne...nemoguće, ti si živ. ARSENE" Okrećem se naglo ka njemu. Da to je stvarno on. Pipam mu lice da se uverim da ovo nije san. On mi briše suze i nežno mi mazi obraz. Nisam više mogla da izdržim i snažno ga zagrlim.

"O pa da li je to neko srećan što me vidi"

"Umukni...mislila sam da si mrtav. A ni sam stigla da ti kažem da te..."

"Volim" uzeo mi je reč iz usta. Iznenadjeno sam digla glavu i on me poljubi.

"Ja se izvinjavam što kvarim ovaj srceparajući momenat ali mo smo još ovde" rekao je Ata.
"Samo da vas obavestim da upravo slećemo, zato vežite svoje pojasev...ustvari znam brži način kako da stignemo do Egipta " Odlazi do zida i pritiska jedno dugme. Pod se otvoio i MI ISPADAMO IZ AVIONA!!!

********************
TOOOO ARSEN JE ŽIV :D
Ali kako?
I šta se desilo sa Heliom?
Hmmm...

Nadam se da vam se svideo nastavak, meni jeste :-)

Hvala na čitanju<3