Uhvatio me je za ruku i naglo podigao gore. Krenuli smo ka šumi.U tišini smo hodali, samo su se čuli zrikavci i ostale male bubice.

"Ovaj...ti ne planiraš valjda da me siluješ?"

"ŠTA!? Naravno da ne! Ti si prsla. Odkud ti to?"

"Pa ne znam ja, ova situacija ne izgleda baš najbolje za mene. Ti i ja sami u šumi, napolju mrkli mrak, ti nevidjeni debil. Ko zna šta si smislio"

"Nemoj ti da se brineš, da sam imao te namere ne bih sigurno tebe. Našao bih neku lepu i zgodnu" Šutnula sam ga u dupe.

"Hoćeš da kažeš da ja nisam lepa"

"Hej tvoje reči ne moje" Uf kako me nervira. Krenula sam napred. Odjednom osetim kako me je uhvatio za ruku i zaustavio

"Stani. Izvini ti jesi lepa...za prase"

"ARSENE!" Skočila sam na njega i ponovo ga oborila na zemlju. Počela sam da ga davim. On me ščepa za ramena i obori dole. Zgrabio mi je ruke i podigao ih iznad moje glave a noge jako stegnuo svojim. Nisam mogla da se pomerim. Srce je počelo jače da mi kuca. Mesečina mu je obasjala lice otkrivajući njegove svetlo plave oči koje su sijale jače od meseca. Izgledale su tako nestvarno...on je izgledao nestvarno. MA ŠTA JA PRIČAM, ON JE NAJVEĆI KTRETEN NA SVETU! Počeo je da se smeje.

"Šta je smešno?"

"Haha...na trenutak si izgledala slatko i ženskasto uopšte ti ne stoji"

"Haha Arsene pridji bliže da ti nešto kažem" da napomenem da sam i dalje na zemlji a on i dalje pereko mene. Zbunjeno je spustio svoju glavu bliže mojoj. Zlokobno sam se nasmešlia i udarila ga u glavu svojom. Uspela sam da se oslobodim njegovog stiska.

"Dobro shvatio sam dosta šale, ajde kreni sada ne nameravam da provedem ovde celu noć" govorio je mrzovoljno dok je trljao svoje crveno čelo.

"A hoćeš li mi ti već jednom reći kuda me vodiš"

"Rekao sam ti da nije daleko" pošto sam videla da nema vajde ponovo.ga pitati jer je on bespomoćan slučaj, odlučila sam ta ga pratim u tišini. Ponovo.

"Stigli smo" Sklonio je nekoliko krošnji i otkrio prelepi pogled celog grada. Ostala sam bez teksta. To je najlepši pogled koji sam ikada videla. Svetla raznih boja obasjala su čitav region. Toliko su jako sijala da se činilo kao da napolju nije mrak. Krenula sam napred da bih bolje videla ali me je Arsen zaustavio.

"Da li želiš da polomiš svaku kost u sebi? Dobro znaš da je proces isceljivanja jako bolan" pogledala sam dole i pala na pod od iznenadjenja. Nisam ni primetila da se nalazimo na litici. Arsen mi je pokazao na dva kamena i rekao da sednemo tu. Iza kamenja našla sam mnoštvo konzervi od piva.

"Izvini zbog nereda,nisam stigao da pospremim"

"Ti ovde često dolaziš"

"Da ovde dolazim da smirim živce. Daj mi tu konzervu piva nije još popijena." Gledala sam ga zbunjeno.
"Šta doca ti nije rekao? Alkohol je jedino što mi možemo da konzumiramo a da se ne ispovraćamo posle.Takodje nikada se ne možemo napiti. To je jedina dobra stvar u vezi svega ovoga" uzeo je jedan guc pa pinudio meni ali ja sam odbila.

"Koliko ja vidim ovo je tvoje tajno mesto za opuštanje, što ga meni pokazuješ?"

"Zato što mislim da je i tebi potrebno. Šta je, treba da ti bude čast što sam odlučio da delim ovo sa tobom. Zato ako sledeći put ponovo budeš imala onakva osećanja koja mogu da te dovedu do gubitka emocija slobodno doji ovde. I onako je preveliki napor hvatati te ponovo. A ako ti se ne dolazi možeš...možeš slobodno da pričaš samnom. I ja sam bio u sličnoj situaciji ko ti."

"Kako to misliš?"

"I ja sam dugo vremena krivio sebe za loš život mojih roditelja" ćutala sam i gledala ga." Ah...vidiš onu tamo zgradu" pokazao je prstom na zatvor.

"Da to je zatvor"

"Vidiš tamo su moji roditelji. Mada ne baš u ovom ali nekom daleko odavde. Oni su bivši članovi mafije po imenu škorpion. Nije kao da su hteli da budu u mafiji, bilo je to ili umreti od gladi. Posle kada je moja majka saznala da je trudna rešili su da napuste mafiju jer nisu želeli da njihov sin bude umešan u te vode. Ali kazna za napuštanje škorpiona je smrt. Zato su se oni predali policiji, mene majka rodi u zatvoru i ja budem odveden u dom. I naravno kao i svako dete dugo sam mislio da me nisu želeli i da je za njih ovo bio najlakši način da me se otarase. Onda sam dobio očevo pismo iz zatvora. Tada sam imao 13 godina i tek što sam se uselio u novu porodicu. Saznanje zbog čega su oni u zatvoru me je slomilo. Oni su žrtvovali svoj zajednički život da bi ja imao šansu da živim svoj kako bi oni želeli. Bio sam ljut na sebe. Osećao sam se bespomoćno i jadno. U školi sam postao najveći delikvent. Stalno sam izazivao tuče što je dovelo do raznih menjnja škola i roditelja. Nekako sam mislio da ako budem nastavio sa tim da će me nakraju odvesti u zatvor, i onda bih napokon video svoje prave roditelje. Znam šta ćeš reći, da sam idiot ali bio sam bio sam klinac razumi me. Sve se to promenilo kada sam došao ovde. Već sam bio prvi razred srednje ili bolje reći završavao. Uvukao sam se u neku veliku tuču koja je za mene imala fatalne posledice. Izubijali su me ko mačku. Nisam mogao da se pomerim. Odjednom čuo sam nečije korake. Mirisao je na ustajalu krv i trulo mesu. Povraćalo mi se ali ja nisam imao snage. Sa moje leve strane sam čuo nečiji vrisak. Jedva sam uspeo da rotiram glavu i video dečaka koji je isto kao i ja bio izubijan, kako ga to čudovište jede živo. Prizor je bio zastrašujući. Nisam mogao da verujem svojim očima, mislio sam da se takve stvari samo dešavaju u filmovima.
Hteo sam da okrem glavu ali nisam mogao. Od straha sam bio ceo paralisan. Počeo sam očajno da vičem upomoć u nadi da će me neko čuti ali uzalud. Kada je ovaj završio sa njim krenuo je ka meni.Rekao sam sebi to je to ja ću sada umreti. Stajao je iznad mene. Dečakova krv na njegovim ustima kapljala je na moje lice. Nisam mogao da vidim njegov izgled jer mi je pogled počeo da se muti. Rekao sam sebi Arsene idiote ovako si ti proživeo svoj život. Definitivno si učinio svoje roditelje ponosnim.Zatvorio sam oči ali sam i dalje mogao da čujem njegovo glasno disanje. Osetio sam kako se njegovo lice približava mojim i taman se spremao da me pojede ali ga je prekinou glasan zvuk pištolja. Tada sam totalno izgubio svest. I da ti skratim priču prošla su tri dana od mog bliskog susreta sa tim čudovištem. Probudio sam se mrtav naravno jer sam takve sreće. Izgleda da u toku mog spašavanja ovaj uspeo da me zakači. Ne da on svoju hranu tako lako. A što se tiče mog spasitelja pa to je bio Kol koji me je uzeo pod svoje i sada evo živim sa njim.

"Ti živiš sa dr. Kolom e sada me više ništa ne iznenadjuje" on ništa ne progovara. Uzeo je još jedan guc iz limenke i tužno gleda u daljinu. Uhvatila sam ga za ruku."Hvala ti što si podelio ovo samnom. Sigurno je teško prisećati se svega toga."

"Nemoj da se brineš za mene. Barem sam konačno shvatio kakav ću ovaj besmrtni život živeti. Opušteno i bez problema ;) kao da mi je svaki dan poslednji."

*********************
Napokon saznajemo Arsenovu priču.
Nadam se da vam se svidja.
Hvala na čitanju♥