Tišina u helikopteru koji se uputio nazad kući. Samo se čuje krčenje radija koji pokušava da uhvati prenos. Svi nervozno iščekujemo da čujemo barem neke vesti o apokalipsi koji ljudi nazivaju napad nepoznatih bića. Pre nekoliko sati smo uspeli da uhvatimo jednu radio stanicu ali je prenos ubrzo bio prekinut vrištanjem uplašene žene koja moli za pomoć, kompjutera koji su pucali od jakih udaraca i ostale radio ekipe koja naglo ulazi u studio. Prenos se vraća pa prekidao i tako u krug sve dok više nisi mogao da čuješ glasove ljudi osim jakog disanja nečega što sigurno nije živo biće. Tada se prenos totalno isključio. Ne znamo šta da očekujemo kada se budemo vratili. Molim se da mi je majka živa i da je uspela nekako da pobegne. Prilazim Ani i grlim je. Sva je prebledela i ne prestaje da cupka nogom. I ona se sigurno brine za svoju porodicu. Probali smo da ih pozovemo ali niko se nije javio. Pogledala sam u ostale da vidim kako su. Svi gledaju zamišljeno u jednu tačku, svi osim Veronike. Ona uveliko obavlja telefonske pozive. Okuplja svoju vojsku ili bolje reći pratioce njene organizacije da pomognu u borbi protiv Tutankamona. Sofija takodje kada budemo sleteli će probati da okupi sve šamane. Njena nana je glavna u krugu preostalih šamana, kao poglavica. Osećam nekakvo olakšanje jer znam da imamo ovoliko ljudi koji stoje iza nas. A tu je i egipatski bog sunca Ra.

"Ljudi slećemo" rekla je Sofija. Udahnem duboko i izadjem iz
helikoptera koji je sleteo na krov Inkas kompanije. To je najveća zgrada u celom gradu i dobro mesto da dobiješ strah od visine,a i lepu sliku grada za instagram. Otvaram oči i žalim što sam ih otvorila. Grad je u totalnom rasulu. Sa svakog ugla možeš da čuješ vrisak ljudi koji se postepeno smanjuje. Dim koji dolazi iz nekoliko zgradi i kuća nam kvari pogled. Iznad naših glava munjevitom brzinom prolaze vojne letelce po vazduhu koji ima miris smrti a ukus čemera i tuge. Ovo nije ispalo onako kako sam zamišljala, još gore je. Sofija pada na kolena i počinje da plače. Arsen se hvata za glavu a Rouz ljutito steže pesnice. Kol i Helio ili bolje reći Ra se nešto dogovaraju zajedno sa Veronikom i Ra zatim daje zlatni skarabej Veroniki. Vrata od krova se naglo otvaraju i iz njih izlaze stvorenja bez očiju i rastegnute kože kroz koju se providi svaka kost u telu. Podseća malo na trulu jabuku a jednom je čak iz šupljeg oka izašao crv.

"Zombiji prvog reda" rekla je Veronika.

"To su oni koji su potpuno izgubili humanost i svoja osećanja. Njih sada samo pokreće instinkt za ubijanje." Rekao je dr. Kol

"Dobro kako onda ubiti zombje prvog reda?"

"Lako, odstraniš mu glava i on umre. Kao i u filmovima"

"Ana, Sofija naravno dozvoljeno vam je da gledate ali ovo će biti gadno" rekao je Arsen. Približio se jednom i svojim golim rukama razdvojio glavu od tela. Ruoz i Prisilda su izvadile svoj nož i nunčake a ja šipku koja senalazila na podu. Oni nisu nisu preterano jaki za nas ali za obične ljude prave veliki problem pogotovu ako ih ima na stotine. Brzo smo završili sa njima i krenuli da izlazimo iz zgrade. Sofiji zvoni telefon.

"Halo? NANA! DOBRO SI! Tako mi je drago...ŠTA?! DA LI ME ZEZAŠ? Dobro odmah krećemo tamo"

"Šta je bilo Sofija?"

"Nana je evakusila pola grada u našu kuću, aktivirala je nevidljivi štit od duhovne energije tako da zombiji ne mogu da im pridju. Rekla je odmah da krenemo tamo"

"Ovde se razdvajamo Liv ali čim pretvorim ovog skarabeja u oružije koje bi mogli efikasno da iskoristmo pridružićemo vam se" rekla je Veronika i ušla zajedno sa Kolom i Heliom u veliki kombi koji se nalazio ispred kompanije. U kombiju se nalazi kao neka mala laboratorija, šta sve ona nema čoveče.

Na putu do Sofijine kuće nije bilo žive duše, čak ni golubova nema. Prizor je blago depresivan, i naša gimnazija je totalno uništena. Nije mi žao.

Sofijina nana je spustila štit i čim sam ušla u kuću ugledala sam svoju majku raščupanu i uplašenu. Svi su zapravo uplašeni i zbunjeni. Prekriveni ranama i iscepanom odećom. Neki su na ivici ludila a neki su i ushićeni. Mama me je ugledala i krenula da trči ka meni. Zagrlila me je tako jako da sam mislila da će rebra da mi puknu. Nije htela da me pusti i ja krećem da plačem zajedno sa njom. Ona ne zna da sam ja jedna od njih, ali moraće. Jer ću je ubrzo napustiti i otići da se suočim sa Tutankamonom.

"Mama moramo da pričamo" klimnula je glavom. Jedva uspevam da izgovorim reči.
"Ja sam zombi" Skrenula sam pogled jer jednostavno ne mogu da je gledam u oči. Stavila je ruku na moj obraz i nežno ga pomazi.

"Znam to" U šoku sam.

"Kada si zaznala?"

"Zapravo ova cela situacija je potvrdila moje sumnje. Ništa nisi htela da jedeš i često sam nalazila hranu u kanti. Uvek si bleda i izgledala si kao da ćeš svako minuta da se srušiš. Prvo sam mislila da hoćeš da smršaš i da ti ne ide baš najbolje, ali onda sam te videla kako jedeš pacova i od tada mi ništa nije bilo jasno. Tvoj otac mi je jednom došao u san i pokušao da objasni šta ti je ali ja nisam slušala. Ali ti nisi kao ova čudovišta koja lutaju gradom. Ti si i dalje moja Liv sa drugačijom ishranom."

Sada sam ja nju zagrlila i nisam htela da je pustim.

"Tutankamon je u palati pravde" prišla mi je Sofija. Izgledala je kao da je nešto muči"

"Dobro čim nam ovi jave da je otrov spreman krećemo. Da li si okupila šamane?"

"Da svi su već ovde. Nema nas mnogo ali odvoljno da smanjimo njegovu vojsku"

"Sofija šta te muči" Tužno me je pogledala

"Nana mi je nešto rekla i mislim da je ovo veoma bitno da čujete i ti i Rouz i Arsen. Okupila nas je i tiho šapnula. Zaledili smo se ali smo ubrzo došli sebi.

"Pa takva nam je sudbina od početka" rekao je Arsen

"Ne postoji drugi način ovo je jedino rešenje" rekla je Rouz

"Molim te samo nemoj nikom da pričaš o
tome" uhvatila sam Sofiju za rame. Klimnila je glavom i otišla kod Ane koja je sa svojom prodicom. Hvala bogu svi su živi i zdravi.

Nedugo zatim Veronika me je pozvala. Vreme je za polazak.

***********************
Ovo je početak kraja ljudi.

Pitanje za vas: Kakav kraj očekujete? Pišite u komentaru :-)

Hvala na čitanju <3