Udaviću se.
Da li u moru suza proplakanih ili u onima koje sam zadržala duboko, duboko unutra,
da li u čaši koja je već odavno prešla kap koja ju je prelila,
da li dok se tuširam i vrelom vodom spiram svoje grehe, a hladnom emocije,
nije bitno gde.
Udaviću se i neće me biti više jer ovo je sve previše.
Kako da ostanem hladne glave kada mi tup bol ne da da mislim i
kako da zadržim trunku sreće kada je delim i delim i trudim se da je dam svima.
Kako da prestanem da budem razočarenje?
Može li duboka voda da mi pruži spas i
šta je to tako privlačno u punim plucima iz kojih su mogle da rastu bele rade da ih ja nisam potpila?
Hladna, hladna voda, i jeste i nije slana, i previše je i premalo i
kako da se udavim kada tek što sam naučila da plivam?