Kako samo jurim da odem u bolje sutra, da napustim zavičaj i kada se to desi samo znaj da bez obzira na sva provedena jutra na drugom mestu ja ne zaboravljam.

Kuću koja me je hranila plodovima svoga dvorišta, ulicu koja me je gajila kada nikome nisam bila potrebna,
i sve ruke što su me grlile,
oči koje su posmatrale,
a ni samoću koja me je oblikovala pre no što je bilo ko drugi imao priliku.

Reci mi, sanjaš li nekad livade, beskrajne i tihe, zelene, na njima mi sedimo? Sanjaš li njive i drveća? Rumenilo trešanja, baštu tvoje bake? Koliko si spreman da ostaviš iza sebe, koliko sećanja će te progoniti jer nisu stala u kofer pa si ih pregazio na putu ka stanici?

Evo me, na samoj granici, još jedan korak samo i stižem tamo, ali krenem li na pogrešnu stranu, načinim li pogrešan potez upadam u provaliju.
Možda sam previše krhka za padanje, a možda je sve ovo samo moje pogrešno shvatanje situacije.

Ne postoji odgovor, samo prokleta nostalgija koju vučem kao okove i lance, i umorna sam, tako umorna od distance koju donosi svaki korak.
Svejedno, sad nema vraćanja.
Nadam se samo da u mom prokletstvu neću biti sama...

Nekada, kada ti pogledam u oči, opet sam kod kuće.