Mi svi nosimo teret grehova naših očeva, njihovih očeva, zatrovana nam je linija i krv nam je ukaljana užasima koje nosi istorija.
Titula čovek ne znači ništa kad vidim krv na svojim rukama.

Zamajavamo se bajkama,
pričama u kojima postoji heroj,
kada se svet deli sloj po sloj.
Toliko zločina od početka čovečanstva koji su zaboravljeni,
iz knjiga i udžbenika izostavljeni.
Kako da se ponosim time što sam ovde kad ko zna ko će da me zameni?

Nova zora sviće, novo vreme dolazi,
ali jedna stvar je trajna i ne prolazi,
a to je lanac ishrane koji sa čovekom počinje i sa njim se završava.

Kad moje telo ne bude moje već počiva mirno, duboko dole,
tek onda stare rane prestaju da bole
jer onda ću konačno vratiti zemlji šta sam od nje uzela.

Reci mi, kako to da sam toliko toga ukrala
što je prirodi obećano,
toliko toga meni strano,
a opet se borim za neki izmišljeni koncept pravde?
Jurim stavove i marširam parade
kada je u poređenju sa zlom čovečanstva sve ništavno,
tek maleno, jedva stvarno.

Kako da tražim pravdu od ljudi koji bi me raskomadali čim se ukaže prilika?

Ova poema je pridika.
Poziv na razmišljanje o stvarima koje se ne pominju nigde osim između redova,
a bol ćeš prepoznati na svakih par slogova.
Saznaćeš kako istorija boli
kada čovek zaboravi kako bližnjega da voli
i seti se da mu je u srži da uništava,
ruši i sputava.

Uragan, mećava;
priroda se bori nazad.
I mi tražimo naša prava,
pa što ne bi i ona isto tako?
Šta? Ti misliš da je lako?
Godinama sve graditi lagano, polako,
samo da bi došla rasa koja će te udariti jako.
Čovek je uništio sve što je dotakao.
Pa onda kako
očekujemo bilo šta?

Da, znam ja da nas naše sopstveno stanje uma sputava.
Toliko genija je ljudska rasa proizvela,
a opet kakve stvari učinila...
Postoji li kraj ovome što se dešava?
Dolazi li sudnji dan svojstven samo nama?

Mi smo virus planete,
bolest sveta,
paraziti,
mrlja na stranicama postojanja,
a opet odlazimo sa toliko kajanja
jer živimo ubeđeni da smo bitni.

Maleni i sitni,
tačka nebitna u razmeri kosmosa,
ali eto nas,
ti i ja.

Dva bića odgajana pod suncem koje greje sve više i više,
oblacima otrovne kiše,
na mestima gde je vazduh štetan da se diše.

Rastemo
i živimo

spokojni u našoj propasti.