Setnja mi je rasterecivala um i psihicki odmarala ali ima veliki proble kod mene... Plasim se i najmanjeg psa ljutalice. Nije problem dati da jede, ali oni prosto ne vole mene... Strah da pridjem napustenoj fabrici je bio nenormalan, a pritom psi su veoma agresivni i znaju napasti. Svak ih se u selu plasi ali nista nijedan azil za zivotinje  nije hteo da uradi. Familika  mi je zabranili da udomljavam pse i macke. Mislim da je 12. macaka i 5. Pasa minimalac i ako se tezka i majka ne slazu.
Stavila sam slusalice i u nedostatku puta i rasvete krenula sam prem mostu jedinom djelu gde zapravo radi rasvjeta kada padne mrak.. Cesto crkava ali cekamo izbore,pa kad zaokruzimo tamo jedan broj mozda dobijemo i ispravnu rasvijetu kad vec putevi nijesu napravljeni. Skidam sluslice i usporavam hod gledajuci oko sebe,rekao bi covek neustrasiva ali mrak samo sto ne padne i strah od lutaluca me je difinitivno udrzmao.
Lavez iza sebe zacujem i sve je blizi i blizi sto me natjera da bukvalno vristim i trcim kao ludak prema najblizoj kuci u pokusaju da pobjegnem. Naglu pokret i moje koljeno klecne toliki da se na tren previjem i vrisak se zacuje jos jace...

-"Dodjavolaaa!"

Prosiktim od bola, kad kamen proleti pored moje glave i pada blizu psa. Prvo se okrecem prema psu da provjerim je li povredjen, potom ispravljam pogled. Nepoznat momak, mojih godina tamnoputog tena i frckave poduze kose stajao je ispred mene i usporenim pokretima ociju skenirao moje lice.
Trepnem par puta da se uvjerim da je slika ispred mene stvarna,potom se uspravljam kleckajuci na desnoj nozi...

-"Hvala sto si mi pomogao"

Namrsteno me pogleda kad iz dupeta u glavu dodje da ovakav ten koze generalno ovakav izgled nije tipican za moju okolinu, potom da po izrazu lica ne razume srpski... A onda "Migranti" prozuji mojom glavom. Gotovo da sam blizi most, na 10 koraka od stare fabrike. Na njegovom licu se pojavi strah kad shvatim da moj izraz lica postaje ozbiljan jer tek sad hvatam biljeske i stastavljam konacnu pricu u glavi. Jedan pokresan korakcic na tren uzdrma moju ravnotezu i nagli pokret koji napravim ga uplasi toliko da je krenuo brzim hodom dalje od mene.

-" Izvini"
Pokusavam da izgovorim,ali vrisak me sprijeci... Isti taj vrisak koji ga natera da se okrene i zatekne me kako padam pored puta. Nisam ocekivala pomoc, vec je uradio dovoljno i sprecio je ogromnog psa da me "rastrgne" bez ikakvog razloga... Generalno od ljudi ne treba ocekivati puno,ali jos uvijek neki znaju da iznenade.

-" Gde te boli?"
Cujem njegov nesiguran,hrapav glas kad mi pruza ruku i povlaci me u svoje narucje. Izgubim rijeci od straha jer me lik drzi u narucje nosi prema mostu i to ne na most vec ispod njega.

-" Spusti me!"

Viknem u nadi da ce me pustiti, ali jos jace me je pribio sebi i spustao tamo gde niko ne moze da me vidi i pomogne mi u slucaju novolje. Da bar tada tetka nije ispricala ruzne price i sudila pre vremena ne bih imala nikakav strah ovako on je prozimao svaki deo mog tijela.

-" Bice uredu"

Njegov engleski nije zvucao toliko tecno, ali glas koji je dopirao do mene bio je njezna melodija koja miluje usne skoljke gotovo koliko i Merlinova muzika. Oko mene okupilo se par starijih ljudi,a ruke krecu da podrhtavaju. Zaklapam oci i krecem vristati kad gledam kako iz dzepa vadi noz. Nesto je rekao na jeziku koji ne razumijem nakon cega osjetim da moje koljeno konacno "dise"
Rascepao je deo gde je vec plav otok bio katastrofalan.
Poslednje kapi vode koju su imali i koju su preturali da nadju po svojim stvarima zavrsi na mojoj nozi. Olaksanje krece u trenu kad uz pomoc grane fiksira moju nogu mirni da stoji i od svoje majice snazno izbuca par djelova i zaveze ih. Vec polako bol se smanjuje... nisam shvatala sta pricaju, ali uvjerena sam da se raspravljaju jer me je on doveo ovde. On bijesno i galsno nesto kaze kada se svi odalje i odu na drugoj strani podalje od nas.

-" Hvala"
Je sve sto uspem reci pre nego moj telefon zazvoni. Da moj u njegovom dzepu. Pruza mi ga, dok iz drugog vadi slusalice. Od silnog bola i straha nisam ni primjetila da sam ih bacila. Poziv od majke, javlja mi da je za 10 minuta kuci.

-"Pas me najurio kad sam setala i pala sam i povredila koljeno"

Izgovaram to dok ona sokirani krece paniciti, sta? Kako?gde? Gde si? Mozes li hodati? Nemoj kod mosta!

-" Majka ce doci po mene"

Izgovorim sporije kako bi mogao da shvati, ali ocigledno jeste cim sam se nasla u njegovom narucju isti tren i na putu ka vrhu mosta. Bez imalo problema uz uzbrdicu nosio me je povredjenu, a zvuk prazan stomak se zacuje i biva zataskan njegovim "zaostravanjem glasa" kroz kasalj.

-"Budu pazljiva"

Izgovorio je kada me spusti sto laganije je mogao i prisloni tijelo ogradi da bih odrzala ravnotezu

-" Hvala ti puno,ne mogu da zamislim sta bi se desilo da nisi bio u blizini"

Klimnuo je glavom i okrenuo ledja praveci par koraka.

-"Zovem se Nina"

Izgovorim brzopleto, poprilicno smijesno. Ispada kao da zelim da ostane pored mene kad ovako uskacem... Vjerujem da strah radi iz mene jer ostati sama na ovom mostu po mraku je prilicno losa ideja.

-" Adem..."

Izgovori okrenut ledjima,potom se okrene prema meni ali i dalje koraca prema nizbrdici u nazad.

-"Adem se zovem Nina"

Majka je parkirala auto, njegova silueta vise nije bila vidljiva... Adem, crnih ociju kao mrak koji je bio oko mene, duge frcakave kose i umirujuceg glasa cijelo vece nije izlazio iz moje glave... Glasine kazu da oni ne ostaju vise od 2 dana tu, a moje koljeno bilo je u losem stanju. Slagala sam majku, lazi su srestvo kojim se sluze svi ljudi na svetu bar jednom u zivotu i ovaj put sam morala i ja... Da joj kazem da mi je zgodan lik iz Sirije pomogao i odveo ispod mosta dozivjela bi slog. Nista se nije desilo strasno da bi morala da joj kazem za to.