LORENA
    Udahnem duboko, ispravim leđa, podignem glavu i tu sam.

    Bilo je mnogo lakše dok sam se pripremala i dolazila, ali sad kad sam stigla ne znam da li je to bilo pametno i ne znam šta me čeka. Izašla sam iz taksija sa torbom na ramenu bez prtljaga i stala. Ispred mene moja prošlost sasvim drugačija nego što je se sećam, izbledela i uvenula. Otrgla sam se od nje, da bi me na čudan način ponovo vratila.

    Stojim kao panj, stablo čije je telo posečeno, ostavljeno bez grana i hrane, na milost vremenu da polako umire, tako i ja jedva dišem. Nevidljiva ruka mi steže vrat. Gubim vazduh. U dubini stomaka osećam neku gorčinu koja me sve više natapa i preti da me uništi. Celo telo mi drhti i jedva stojim na nogama. Prošlost me stiže velikim koracima, vuče ka sebi jer nije sve završeno.

    Ćutim jer nema se šta više reći kad je sve već rečeno. Knedla u grlu ne da jeziku da izusti nijednu reč. Ne znam ni šta bih rekla, a da me te reči ne vrate nazad i odvuku u veći lavirint gubitka i boli.

    Gledam u oronulu građevinu. Ogromna vila zarasla u korov prostire se u svojoj zapuštenosti. A nekad je to bila impozantna građevina sa prelepim prilazom i divnim vrtom. Bila je to moja mirna luka, moje sklonište, moje gnezdo gde sam bila sigurna, zaštićena i voljena, a sad su to samo zidovi bez duše.

    Otvaram teško kapiju koja je na pola polomljena i smeta pri ulazu. Zvuk škripe zarđalih šarki probudio je jato ptica na granama starog hrasta, ja ih pratim pogledom.

    Eh, kad bi i ja tako mogla da odletim u zaborav i da se nikad ne vratim.

    Pružam korak, ali noge ne žele da krenu. Idem teškom mukom jer srce vuče napred, svojim ritmom daje mi ubrzanje, želi mir i konačno blagostanje ali strah je tu koji me koči i opominje, koji me uvek prati i nikako da izabere nekog drugog da mu se vuče za petama.

    Korak, dva i skoro sam pred vratima. Pružam ruku da ih otvorim, a srce udara, bije, mislim da ga čujem koliko je glasno. Mučim se.

    -Samo izdrži, evo tu smo, stigli smo - bodrim sebe.

    Gledam u ta vrata, a bol me steže, melje, preti da me razori. Suza krenu i samo se plač i tiho jecanje čuje.

    Teško, stvarno je teško vratiti se posle sve te preživljene boli, ali kao da se vraćam kući, kući koja nikad nije bila moja, a mogla je. Padnem na kolena, zatvorim rukama lice i jecam, a u glavi haos.

    Ipak nisam toliko jaka kako sam mislila. Navala slika kao filmska traka okreću se u mojoj glavi brzinom svetlosti. Sve se vrti oko mene. Snaga me napušta i ja tonem.

    Zatvaram oči, prepuštam se.

Mrak.