Bio si ona osoba koju sam volela više od ikoga. Patila sam dugo, godinama, pokušavajući da zaboravim te tvoje smeđe oči pune prkosa i tuge, taj tvoj osmeh i tvoj šmekerski hod, dok si mi prilazio. Noćima sam plakala pokušavajući da se pomirim sa činjenicom da si zavoleo nekog drugog, da imaš tu devojku i da svima pričaš o njoj. Davala sam ti savete, tešila te kada te je ona ostavljala, a u sebi sam gorela više no iko drugi. Mučila me je bol neuzvraćene ljubavi, koja nikada nije ni imala šansu da se desi. Ti si bio ponosan i gord, želeo si da budeš popularan i da voliš samo one devojke koje su znali svi, dok sam ja bila ona koja se okretala ka emocijama, volela čudne stvari i gledala samo i jedino u tebe. Tvoje oči su me proganjale danima, mesecima... nisu mi davale mira noćima, sanjala sam ih svako veče i patila jer sam znala da one nikada neće gledati u mene onako kako ja gledam u njih.

A onda sam pronašla njega. Imao je istu boju očiju kao ti, malo svetliju kosu i oblačio se slično kao i ja. Istina, njegov pogled je bio nežan i umilan, dok je tvoj bio strog i pun ponosa. On nije govorio našim jezikom, pa ga nisam ništa razumela, ali sam iz njegovih gestova, pogleda i osmeha shvatila da me je makar primetio. Nisam se borila da mu budem devojka. Nisam ni u pola trčala za njim koliko sam trčala za tobom, koji si mi bio samo prijatelj, niti sam pokušavala da ga zavedem, koliko sam tebe. Ali opet sam osećala kao da ta osoba popunjava prazninu u mom srcu. Sve manje sam se okretala ka tebi i tvojim problemima. Sve manje sam gledala da li si aktivan na fejsu, da li si objavio neku kul sličicu, da li si mi pregledao stori. Ali ipak si me kočio u mom ostvarivanju nove ljubavi. Već nakon samo par dana poznanstva uspela sam da te uporedim sa njim. I on je to igrom slučaja čuo. No, opet nije prestao da mi se javlja na hodniku, što je moje srce ispunjavalo srećom. 

Ni sada, kada je prošlo par meseci od našeg upoznavanja nisam uspela da uradim bilo šta sa njim. Svaki naš pokušaj spajanja je bio neuspešan. Jedno od nas je uporno pravilo greške. Da li sam to bila ja, koja nije mogla da se odluči između tebe i njega, ili je to ipak bio on? Ne znam, verovatno neću još uvek saznati. Iskrena da budem, mislim da sam veće greške pravila ja, dozvoljavajući sebi da potonem u more melanhonlije zbog tvoje rečenice da zaslužujem samo i jedino nekog finog i ništa manje od toga. Verovatno sam kriva jer sam dopustila sebi da budem tužna i pokunjena jer si mi priznao da si u vezi sa jednom od mojih najboljih prijateljica. Znam da ćeš biti srećan sa njom, jer je ona divna devojka, ali isto tako znam da ona nikada neće biti ja. Iako ti se učini na trenutke veoma slična meni, znaj da ona nikada ikada neće biti poput mene. Previše smo različite nas dve, da bi makar i u malom delu naše ličnosti bile slične.

No, da se vratim ja malo na nas dvoje. Nije tebi sada bitno da li ću da uspem sa ovim momkom, ili ćemo ostati stranci koji jedno drugom znaju imena. Niti je meni bitno da li ćeš ti da znaš šta se dešava sa nama. Želim samo da kažem da mi nedostaješ. Mnogo. I da znam da ako te budem videla, da ću da padnem na tvoj šarm ponovo. Čak i pored svih problema sa ovim dečkom sada, ti si uvek prva i poslednja misao u mojoj glavi. I zbog toga se osećam kao loša osoba. Ganjam ovog dečka po školi, govorim sebi da moramo da budemo zajedno, a šta u stvari ja radim? Mislim o tebi. Sanjam te. Svaki moj lep san što sam imala sa njim, ti si morao da pokvariš. Da li namerno dolaziš u moje snove, moj bivši prijatelju? Da li se ja ikada pojavim u tvojim snovima? Muče li i tebe sećanja o nama i pomisao da smo sada mogli biti mnogo više nego što smo ikada bili? Padne li ti na pamet ikada ova mala devojčica koju si toliko uvredio da je prestala da radi stvari koje je volela?
Da, nakon tvojih grubih reči sam prestala da sviram, pisanje mi se svelo na minimum, duga kosa je sada kratka. Ne mogu da priznam drugima da je sve to zbog tebe. I moje podrhtavanje kada uzmem harmoniku u ruke, pa pokušam da odsviram nešto, ali se odmah setim tebe i jednostavno zaboli, pa spustim tu prokletu harmoniku i odlučim samo da gledam u nju. 

Dve godine kako ne pričamo, harmoniku nisam uzela. l Imala sam toliko prilike za ove dve godine da je uzmem i odsviram bilo šta, ali nisam mogla. Čak i moje priče su se svele na to da u svakoj moram da spomenem tebe. Da svaku priču posvetim tebi, kao da ne umem da napišem išta, a da se ti ne spomeneš tu. Zbog toga sam i prestala da pišem onako intenzivno. Čak sam i sa one stranice gde sam bila mnogo popularna i gde su ljudi voleli moje priče, otišla. Jednostavno sam otišla i više se nisam pojavljivala tamo. Isparila. Baš kao što sam isparila iz našeg grada.

Moja duga smeđa kosa, ona koju si toliko voleo i koju si stalno dirao, sada je kratka. Ošišala sam je do ramena i ofarbala u crveno. Ako ništa, dečko koji mi se sviđa se ofarbao u crno, pa nam se makar kosa slaže. Posle tebe i tvojih teških reči sam postala hladna poput sante leda. Ljudi polako počinju da me vežu za osobe koje ne umeju da vole. Mislim da i moja nova ljubav misli da sam hladnokrvna veštica. 

Šteta, kad bi oni znali koliko samo umem da volim. Ali ti znaš najbolje, zar ne? Tebe sam volela više nego ikoga. Ti si mi bio razlog za smeh, suze, prva misao pred spavanje i prva misao ujutru. Možda si i sada moj najveći razlog za tugu. Možda.

Želim da te sretnem samog, da izađemo na kafu i priznamo sve jedno drugom. Onako kako zaslužujemo, onako kako smo trebali odmah da uradimo, a ne da glumimo ponosne budale. Ali eto, uvek smo više gledali na ponos nego na nas. Smešno je što ta reč "NAS", ne opisuje nimalo nas dvoje, zar ne? Mi nikada nismo bili zajedno da bi mogli da kažemo da smo postojali "mi". Postojali su samo Kalina i Dario, dve osobe koje su mogle da budu zajedno, da stvore novu ljubavnu priču i zatvore usta svim lošim osobama, ali nismo uspeli. Nešto nas je sprečilo, zar ne? To nešto je bilo društvo ili smo to nešto bili u stvari samo nas dvoje? 

Toliko pitanja se mota po mojoj glavi, a znam da ni na jedno ja odgovor neću dobiti. Ja sam previše plašljiva da tebe pitam da mi priznaš sve što misliš o meni, a ti si verovatno previše ponosan da bi postavio ovo pitanje.

Bože, koliko sam samo patila i čeznula za tim smeđim očima, pa ih se sada ne mogu ni setiti, znaš. Pokušavam da zatvorim oči i vidim tvoje smeđe okice, ali umesto njih ja vidim njega. S onim minđušama, nevinim pogledom i nežnim osmehom. Smem li da priznam sebi da sam te zamenila sa drugom osobom, potpuno suprotnom tebi? Ne smem. Niti ću ikada smeti. On nikada neće biti ti, zato nemoj da se plašiš da ću te toliko lako zaboraviti. Ni jedan momak neće biti ti, nikada. Možda će me voleti više do tebe, možda će biti hiljadu puta bolji prema meni od tebe, ali on nikada neće biti ti. Ti momci nikada neće biti moja najveća inspiracija za pisanje. Moja najlepša dela, ona prva, nisu nastala zbog budućih momaka, već zbog tebe, moje prošlosti i prve ljubavi.

Možda ćeš me uskoro videti kako idem kroz grad nasmešena, zajedno sam nekim novim. Možda će te zaboleti tada jer me vidiš tako srećnu, a možda nećeš ništa osetiti. Volela bih da osetiš makar nešto, jer time ćeš znati da sam ti značila, makar malo. Možda ne kao ti meni, ali znaćeš da je u tvom srcu nekada bila ona mala Kalina koja te je volela više od svih. I mogu sada da pišem tri godine ovde o tebi i meni, i mojim osećanjima za tebe... Ali ne želim. Svaka reč ispisana ovde je poput oštrice za mene. Svaka reč boli i stvara mi novu ranu u srcu.

Nadam se da ti nikada nećeš voleti ovako jako kao ja, neuzvraćeno. Neka te svaka tvoja devojka voli onoliko koliko i ti nju. I neka te svaka gleda kao najmilije biće u njenom životu. I kada je budeš ljubio po prvi put, na onaj način kako rade odrasle osobe, seti se da sam bila prva osoba koju si držao u naručju. Kada budeš hteo da slomiš srce nekoj, seti se da si moje slomio u hiljadu komada, a da se nisi ni osvrnuo dok si odlazio od mene. I ja ću svaki put da se setim da sam od jednog momka i jednog grada pobegla jer nisam mogla da se borim sa uspomenama. I svaki momak će da bude duplo manje voljen od strane mene, jer sam zbog tebe prestala da verujem u pravu i iskrenu ljubav. I kada me on bude grlio, verovatno ću da se setim kako si me one noći u Budimpešti držao u svom naručju i nežno gledao, pričajući neke tvoje fore i fazone. I kada me bude ljubio, ja ću zatvoriti oči i pokušati da ne mislim na tebe i tvoj smeđe oči. Verovatno ću voleti još mnogo smeđih očiju, ali želim da znaš da ni jedne smeđe oči neće ostaviti takav trag na meni kao što su tvoje. Čak ni njegove, jer su njegove sušta suprotnost tvojima.

Poželi mi sreću da uspem sa njim, makar on bio poguban za mene. Makar bio osoba koja neće moći da se bori sa svim mojim lutanjima i maštanjima, poželi mi sreću da uspem, jer ja to želim. Ja ću tebi uvek poželeti sreću jer ti je zaslužuješ zato što si dobra osoba, a ja najviše od svega cenim to što si takav. To je i jedini dokaz da sam uspela makar malo u svojoj misiji da te učinim boljim čovekom nego što si nekada bio. Jer kada si takav, srećna će biti ona koju ti budeš ljubio, a znaćemo oboje, znamo i sada, da to nikada neću biti ja.

I ovu priču ti nikada nećeš dobiti, niti ćeš je ikada pročitati. Mada, volela bih da se ponekad setiš one male Kaline koja te je volela. Da se setiš mojih očiju i osmeha, da me pamtiš po nečemu, iako znam da moja slika bledi. A sama sam kriva za to. Da nisam otišla iz našeg grada, ti i ja bi sada bili srećni poput ptičica, onih zaljubljenih. A ovako slike nas blede poput crne boje na suncu. I kad tad će izbledeti toliko, da se više nećemo ničega sećati, i tek tada ću moći da kažem da sam te potpuno zaboravila. Mada, sve dok živiš i sve dok živim i ja, tvoju sliku će teško da izbrišu iz mog sećanja. Veruj mi.

-----------------

https://aztruyen.top/tac-gia/lost_in_neverlandnow