JER SVE JE ILUZIJA...

I

Da li sanjam? Kako god da okreneš, dodje na isto. Postoji li drugi svet osim onog koji sami kreiramo? Znam samo da je stvarnost bolna, a mi je činimo još bolnijom. Još težom... Volim da sam ja Ja. Volim ono što jesam, ali nešto mi tu ipak smeta. Moji ukradeni snovi. Ono što sam očekivao, a nisam ostvario. Zaista bolno, zar ne?

Zovem se Martin. Znam, dosta je jednostavno to ime, a ima nešto složeno u toj jednostavnosti. Pojava pijavica koje se zovu zagonetke. Kao na primer: - Odakle si? Kako se prezivaš?... - i tako da ne dužim. I moja ulica se zove jednostavno: Narodnih heroja 24. Skrivena iluzija. Skriveni bol iza tih visokih krošnji i mraka. Naslonjen na ruke i dalje posmatram zvezde i pitam se... Kada ću ja na Mesec? Samo što ne utonem u san. Sutra opet isti dan. Prokleta škola! Prokleti život u riznici znanja i proklet bio ja što je proklinjem! Eto ne razumem sebe i dalje.

I dok mi drvo puno želja daje znake da opustim ruke na njemu, bežim i zarivam se u toplinu kreveta poput tigrovih zuba u toplo i sočno meso. I vrlo je ukusno. Vrlo je meko. Dušek se ispod mene pretvara u nešto što ja ne mogu objasniti. Ali moje srce i telo žele da ovaj osećaj traje što duže. Povetarac, koji letnjoj noći daje čarobnu draž, miluje mi lice... Da, to je taj osećaj koji svaki djak želi da doživi pre polaska u školu. Ne bojim se da izadjem iz sobe i da kažem roditeljima kako neću u školu. Ne bojim se da udarim Petra Jovanovića, najvećeg nasilnika u školi, koji mi stalno traži pare i čeka me sa bandom. Ne bojim se ničega osim jedne stvari. Bojim se da živim svoje snove. Tigar je u kavezu, dok njegove oči gore od želje da ugledaju svet slobode. Eto tako se ja osećam... I napokon zatvaram oči nakon ove duge i mučne misli...

***

Alarm je zvonio dosta dugo, dok ga konačno nisam ugasio. U očima se ugnezdio krmelj. Nikako nisam mogao da dodjem k sebi. Sa teškom mukom sam zauzeo sedeći položaj na oblaku nežnih snova. Začulo se kucanje na vratima. Ušla je majka.

- Sine, jesi li ustao?

- Zar ne vidiš da jesam - nakupila se hladnoća u mom glasu. Kao da sam ustao na levu nogu.

- Hajde požuri da jedeš i da ideš na autobus.

Videlo se na njenom licu da se svim silama trudi da me izvede na pravi put. I duboko u srcu sam joj bio zahvalan zbog toga.

Nedugo zatim, sedeo sam za stolom i doručkovao. Bio je to uobičajeni jutarnji doručak sa porodicom, nakon koga bi svako otišao na svoju stranu. Preukusne su bile prženice, koje je majka sa puno ljubavi spremila. Nisam pretpsavljao da će dan biti nekako drugačiji od ostalih. Nabacio sam torbu punu knjiga, koje su u tom trenutku bile poput olova.

***

Morao sam da udahnem tri puta pre nego što sam smogao snage da pogledam Mariju dok je stajala na stanici. Potajno mi se sviđala, ali nisam imao hrabrosti da joj kažem. Krio sam to tako vešto, da sam sam sebi zavideo na tome. Prišao sam joj i pozdravio je.

- Zdravo, Marija! Kako si?

- Zdravo, Martine!- rekla mi je zavodljivo.

Odmah sam primetio njene plave oči i crnu kosu. Stalno se igrala sa kosom i nije mi davala mira. Stajali smo jedno kraj drugog i hvatali poglede. Medjutim, to nije dugo trajalo. Iza sebe sam čuo jedan dubok i meni vrlo poznat glas.

- Martine!

Nisam smeo da se okrenem. To je bio Petar.

- Hej, dečko, zar ti ne čuješ kada te zovem?- prišao mi je unevši mi se u lice. Njegova braon raščupana kosa i te narukvice sa bodljama na rukama unosile su u mene nemir, kao i ranije.

- Čujem.

- Ali me izbegavaš. Gde su moje pare?

- Petre, ostavi ga na miru! - umešala se Marija.

- Ćuti, mala, sad je on na redu. Ti ćeš posle.

U tom trenutku nakupio mi se bes. Hteo sam da ga udarim, ali su mi prišla još četiri dečaka i činila su mi se krupnijim od njega. Ah, kada bih samo imao super moći! Progutao sam ponos i izvadio novac iz džepa.

- E tako, bilo je lepo poslovati sa tobom - rekao je Petar smejući se.

Kada je otišao, osetio sam kako me Marija čudno gleda.

- Zašto ga nisi udario?

- Ne znam...

- Kao i svaki put! Bežiš od problema.

Dok sam se spremao da joj odgovorim, začula se sirena. Autobus je stigao.

I I

Dok su gume autobusa bacale svoj trag po asfaltu, sedeo sam zavučen na svom sedištu i gledao kako se kapi kiše slivaju niz prozor. U pozadini sam čuo viku dece koja su nestrpljivo čekala da se autobus zaustavi ispred popločane riznice znanja. Bilo me je briga za njh. Znao sam da me je Marija zamrzela, jer je toliko puta gledala kako se, iako imam želju, ustručavam suprostaviti školskom siledžiji. Petar je znao da me gadno isprovocira, ali ipak sam ostao dosledan i nisam hteo da ga udarim. A imao sam hrabrosti.

To sumorno jutro proteklo je u galami. Niko mi nije prišao, niko nije progovorio sa mnom otkako sam napustio ne tako udobno sedište autobusa i zakoračio ka školi. Samo sam nosio onu torbu i bilo mi je svejedno ako me Petar sačeka. Nešto drugo mi je bilo u mislima, vrzmalo se u glavi. Osećaj da sam sam na svetu i nije bio toliko bolan, koliko moja povučenost. Kao da sam zalutao u lavirint svesnih snova. Slika pejzaža se stvarala u mojoj glavi. I dok sam koračao ka vratima sa njim, duboko zakopanim u odajama misli, neko me je trgnuo iz zamišljenog sveta. Bio je to Boris, moj drug od prvog razreda. Sada, već u sedmom razredu, mogu slobodno reći da je on jedini koji nije odustao od mene. Nikada. Nijednom se nije okrenuo i otišao. On je bio moj najbolji prijatelj. Tog jesenjeg dana došao je u crvenoj jakni sa pomalo dugačkim rukavima, a kosa mu je bila pokisla, jer nije imao kapuljaču. Kratka braon kosa kao da mu se slepila na koži. Držao me je nekako čvrto za rukav.

- Hej, Martine, što si tako zamišljen?

- Ma nisam, otkud ti to? - upitao sam ga sa lažnim glasom.

- Kako nisi? Pa hodaš kao zombi, sa nogama kao u Jetija - nasmejao se.

Njegov pomalo duboki glas učinio je da se i ja nasmejem.

- Daj, Borise, o čemu ti pričaš? Dobro, jesam ustao na levu nogu, ali to ne znači...

- Martine, pogledaj se u ovoj lokvi dole. Na šta ti liči ovaj tvoj lik?

Na njegovo pitanje zaista sam se pogledao u jednu veliku lokvu ispred nas. Učinilo mi se da vidim strašilo. Boris kao da je uvideo da sam ustao na levu nogu.

- Liči mi na čudovište. Vidi se da sam ustao na levu nogu.

- Vidiš? Vidiš? To ti govorim. Ti si zombi! - smejao se. Znao sam da ima razloga.

- Veruj mi, nisam dobro spavao noćas. Ne znam šta mi je bilo.

- Da nisi razmišljao o Mariji? - namignuo je.

- Pa... ima malo i toga - rekao sam stidljivo.

- Veruj, ima vremena da je se nagledaš. Ceo oktobar je pred nama. Hajdemo sada, zakasnićemo na čas!

Trčao sam zadihano prateći ga. Mogao sam da čujem zvuk srca u ušima. Ne mogu da verujem da mi je ova jesen uzela kondiciju. Strašno! A tek torba sa olovnim knjigama. Užasno! Penjali smo se uz stepenice i činilo mi se da se penjem na vrh dvorca. Trčao sam, pokušavao da držim korak sa Borisom.

- Hajde! - viknuo je.

Konačno smo se popeli na sprat i stigli na vreme. I samo što smo ušli u učionicu, došao je strašni gospodin Marjanović, koga smo zvali Vukodlak. Ne znam zašto i kako smo smislili taj naziv. Sećam se samo da smo na početku godine, kada je prvi put ušao kod nas, primetili njegovu dugu talasastu kosu i bradu, medju sobom počeli da šapućemo: - Vidi Vukodlak... - i počeli da se tiho smejemo medju sobom.

Možda je zbog toga ostao Vukodlak, iako je skroz promenio imidž.

- Dobro jutro, deco. Vidim da niste spremili učionicu kako treba... - počeo je priču namrgodjeno, podsećajući nas na onaj njegov čudan i jeziv izgled sa početka godine.

- Dobro jutro! - pustili smo glas.

- Odsutni?

Ove nedelje sam ja bio redar. Nastavnik me je gledao nekako čudno i iščekivao odgovor. Stajao sam zamišljen kao da nisam u stvarnom svetu.

- Dečko, imaš jezik?

- Imam, imam - nervozno sam odgovorio.

- Dakle?

- Nema odsutnih.

- U redu... - rekao je svojim čudnim glasom i zapisao u dnevnik.

I dok su svi gledali u njega kako zapisuje na tabli ono što se njemu čini važno, ja nisam ni mislio na biologiju. Sedeo sam, a kao da sam bio na drugom mestu. Žuljale su me patike, znojilo mi se čelo... Boris je sedeo sa mnom od prvog razreda i nije imao mira.

- Šta ti je? - morao je opet šapatom da me upita.

- Ne znam...

- Ti ćeš propasti zbog Marije!

Nasmejao se, za tren oka zgužvao papir i pogodio je dok je prepisivala rečenice sa table. Odmah je okrenula pogled ka nama, a ja sam ga uhvatio. I nije mi bilo toliko nelagodno, sve do trenutka kada mi se nasmejala. Sklonio sam glavu i spustio pogled.

- Vidiš? - zadirkivao me je sve vreme.

***

Zvono je najavilo odmor. Kada je Vukodlak izašao, digla se graja. Našem stolu je prišao najviši dečak u razredu. Zvali smo ga Buba Mara, ne znam zbog čega. Mirko je imao crnu kratku kosu i nekako strogo, nevino lice, dok su mu obrazi bili uvučeni. Ne znam kako je uspevao da napravi osmeh pored takvih obraza.

- Hej, momci, idete li na žurku večeras? U mojoj gajbi će biti puno riba i piva! - pustio je svoju duboku glaščinu, od koje sam imao osećaj da mi uši vibriraju i kao da ne mogu da podnesu tu količinu struje.

Bacio je ispred nas papir, na kojem je pisalo da smo pozvani. Crnim, debelim slovima bilo je podvučeno gde i kada. Svima je podelio te pozivnice, kada je dobio pozitivan odgovor...

Napokon smo dočekali i kraj zadnjeg časa. Boris je ne okolišajući krenuo da me ubedjuje. Video sam da mu se naočare presijavaju na Suncu, koje je nekako uspelo da se izbori sa oblacima.

- Slušaj, moramo ići na tu zabavu! To ti je izvanredna prilika da se nađeš sa Marijom!

- Ne znam.

- Kako ne znaš? - kao da se razočarao.

- Pa eto, ne znam...

- U poslednje vreme si stvarno čudan - rekao je, dok smo se približavali stanici.

- Otkud ti to?

- Pa to se vidi, ludaku jedan. Ne znam šta ti je ovih dana. Jesi li bolestan?

- Nisam, jednostavno mi se ne izlazi, to je sve.

- E pa, poneću džak kamenja kako bi ti razbio prozor, samo da izadješ. Hteo ili ne hteo, kod tebe sam u jedanaest sati. Ali pazi, tačno u jedanaest. Niko te neće moći spasiti tada - ozbiljan govor mu se pretvorio u smeh i nisam mogao da mu ne uzvratim, iako je moj bio malo hladniji.

Vreme do večeri je proletelo toliko brzo da toga nisam bio svestan. Mogao sam da vidim zvezde koje nebo nije uspelo da sakrije. Sedeo sam za stolom i pokušavao da zapamtim gradivo. Nije išlo. Lupao sam glavu, ali nikako nije išlo. Čuo sam udarac o zatvoreni prozor i brzinom munje pojurio da vidim šta bi to moglo biti. Ugledao sam Borisa kako se sprema da baci još jedan kamenčić.

- Hej, hoćeš da me moji ubiju? Zar si poludeo? Koliko je sati?!

- Jedanaest je sati, Martine! Zar si zaboravio gde idemo večeras? Rekao sam ti da ću poneti džak pun kamenja. Hajde, požuri! Silazi!

Setio sam se da moramo stići na tu žurku. Zatim sam se setio Marije. Jurnuo sam ka ormaru i nedugo zatim bio sam kod roditelja u dnevnom boravku.

- Idem sa Borisom na žurku! Doću oko jedan.

- Molim? Žurka? Jesi li nam pričao danas o tome?- zabrinuo se moj otac.

- Jesam. Pravi je neki naš drug iz razreda. Nećemo dugo! Vidimo se!

Nisam se potrudio da čujem odgovor oca. Naglo sam izjurio iz kuće, brzo zatvorivši vrata. Mirkova kuća je udaljena pola sata pešaka od mene. Trčali smo, kao da je u pitanju nešto zaista važno. Kad bolje razmislim i bilo je! Marija! Medjutim, to veče se spremalo da se pretvori u pakao koji ću pamtiti do kraja života. Trčali smo poput sprintera na trkačkoj stazi. Osećao sam kapi vode na koži. Džabe mirisi! Džabe sve! Ali je vredelo svake sekunde njenog pogleda.

I I I

Napokon sam mogao da čujem glasnu muziku iza vrata. Stigli smo... Uzbudjenje mi je raslo iz sekunde u sekundu, a Boris je gledao okolo dok smo stajali na pragu. Vrata su se otvorila...

- Hej, došli ste! Udjite i uživajte - bile su reči Buba Mare.

Taj visoki momak je stajao ponosito ispred nas i videlo se da je jedva čekao da žurka počne da se zahuktava. Nasmejali smo se i ušli unutra. Nisam mogao da verujem da takva žurka može da se napravi. Imala je to nešto... Što vas mami da osetite taj sladak ukus opuštajuće atmosfere.

- Vau, brate! Ovo je sjajno! - rekao mi je Boris kada je uzeo pivo. Stajao sam ispred njega, blizu stola, dok su ispred nas prolazili momci i devojke. Nisam imao pojma da ću iskusiti u životu ovako nešto.- Hej, Martine. Otkud ti ovde?

Trgnuo sam se. Izgubio sam se kada mi se Marija obratila. Njena kosa, oči... To se ne može objasniti rečima.

- Ah, Marija. Ti... Prelepa si!

Nasmešila mi se.

- Pa hvala ti. Nisam očekivala da ćeš i ti doći.

- Veruj mi ni ja, ali se desilo - odbrusio sam joj stidljivo.

Nije skidala smešak sa lica.

- A ti? Otkud ti ovde?

- Došla sam sa drugaricom. Ovakve žurke se ne propuštaju!

Trudio sam se da joj uhvatim svaki sekund vatrenog pogleda. Sve dok nisu otišle.

- Borise, zar nisi video kako je prelepa?

- Ko? Ona ili drugarica? - uzvratio mi je pitanje alkoholom.

- Zaboravi. Idem po nju.

Rekavši to, napustio sam ga. Lutao sam u toj gužvi dok je nisam ugledao.Na moje zaprepašćenje stajala je sa Petrom i pričala isto onako zavodljivo. Ne, nemoguće! To ne može biti! Flertuje sa mojim arhi neprijateljem! Dok su mi u glavi lupali bubnjevi, a u zenicama pojavio čudan sjaj, odlučio sam da se vratim do Borisa, boreći se da me ne vidi tako tužnog.

- Dodjavola Borise! Ona je sa Petrom!

- Molim? - zabezeknuto je upitao napravivši još pijaniju facu nego pre.

- Ona i Petar su zajedno. U šemi su! - vikao sam mu, usput grabeći čašice pelinkovca. Nikad ranije nisam probao to piće, ne sluteći da je u jednoj čaši skriveni prah...

- Smiri se... samo se smiri. Sigurno umišljaš.

Pokušavao je da me smiri, ali uzalud. Odlučio sam da napustim žurku.

- Idem ja!

- Gde ćeš?

- Kući! Osećam se užasno.

- Idem sa tobom.

- Ne, ostani ti. Čujemo se sutra.

Pokušavao je, ali mu nisam dozvoljavao. Izjurio sam nakon par trenutaka. Trčao sam. Pravio sam te korake, dok mi je prah zauzimao sve više prostora u glavi. Promašio sam put. Izgubio sam se. Priča o mom paklu tu je počela...

***

Zadihao sam se. Shvatam da sam se našao na nepoznatom putu, dok su oko mene grane drveća, koje tamu duboke noći čine još strašnijom. Šta mi se to dešava? Ne osećam život, a ni smrt. Kao da lebdim u vazduhu i padam u očajanje. Osećam da nisam jak, počinjem strepeti za život koji kao da se gasi. Um se počeo poigravati sa mnom. Možda je to samo trenutno... Posle onog pića, nisam svestan gde se nalazim, sve mi je izgleda isto. Vrti mi se u glavi, a svi su me napustili. Gde ja to idem? Drveće... ono postaje strašnije. Medju granama čujem neobjašnjive zvukove. Da li mi je to neko sipao drogu u piće? Bojim se i pomisliti na to.

Moje ruke i noge kao da više ne pripadaju telu. Kolena su mi popustila i kleknuo sam, dodirnuvši rukama mokru zemlju. Kiša mi se sliva na kosu i lice. U glavi mi je sve eksplodiralo. Nisam svoj. Vidim sve duplo, a srce mi udara sve jače i jače. Pakao razvija svoj svet. Uspeo sam da se podignem, ali nisam uspeo da stojim čvrsto. Noge mi klecaju. Uprkos tome idem pravo i pokušavam da pratim stazu. Šuma je nepoznata, a vizije se pojačavaju. Iznenada, pred očima mi se ukazao krug svetlo plave boje. Utonuo sam u agoniju, Šta se to sa mnom dešava? Jutro je sasvim daleko. Nisam na pravom putu, a opet, ne znam pravac. Krug se čas širi, čas sužava... Kao da pokušava da podesi svoju pravu veličinu. Mogu videti kako se oblik nebesko plave boje vrti neprestano i ne namerava da prestane. A onda je promenio boju. Postaje crven, užaren poput Sunca i okreće se. Bol mi prolazi kroz sve nerve. Uhvatio sam se za glavu pa protrljao oči, nadao se da će prestati, ali je krug prešao u zelenu boju. Onesvestio sam se i pao na zemlju. Zatvorenih očiju, u nesvesnom stanju, osećam bol. Oko mene cvetaju krugovi, oko mene buja vatra.

I V

Probudio sam se u čudnom svetu tog ludog sna. Pomerao sam rukama kao slepac, tumarao sam tamnicom koja nije imala zidove ni rešetke. Mogu sve, a ne mogu ništa. Vrteti se u krug, ne, ne mogu da verujem da je to moguće, ali živim u iluziji. Stomak mi daje znak da sam gladan i hladan poput snega. Uspon mi nije jača strana, pomeram se u mestu... Još uvek tumaram. Puteljak popunjen crnim papirićima postaje mesto gde osećam toplotu vatre. Ubrzavam korake jer vatra crne boje sve više pomera svoje ruke koje su izronile iz nevidljivog betona. Bežim od plamenog zmaja... Bežim od iluzije. U trenucima očaja čujem glasove svojih roditelja i Borisa, koji stoje nada mnom i drmaju me, dozivaju me, slušaju moje disanje, popunjeno slomljenim srcem.

Još uvek ne znam kako je to mogla da uradi? Bila je to tajna ljubav. Tajna postojbina osećaja za tako prelepu devojku prelepog imena, ali... Otišla je. Puteljak je sada poprimio oblik kruga i postao žut, a na sebi ima smaragdne pločice. Ludim i sledim zubati krug. Oči, nos i lice, kao da sve ima. Iluzija počinje da raste. Žuti krug počinje da bledi, a ja tonem u vodu. Površina ispod mene se pretvara u tečnost slano slatkog ukusa, popunjenu sa kiselom zavisti... Plivam u krugovima raznih boja, i pomeram ruke u nadi da ću se pronaći u tom satu tišine. Niko nije tu da mi pomogne.

U stvarnosti sam samo ležao na zemlji, omamljen i iznemogao. Ah! Ne mogu da se pomerim! Moram pokušati. Moram... Osetio sam ukus znoja, koji je kapao niz lice. Tečnost se sve više puni bojama, koju baca nevidljivi čovek stiskajući rukama tempere. Puno, puno tempera! Puno patnje u bojama. Gubim vazduh i tonem na dno. Nema mi spasa... Tečnost nestaje, a ja ostajem na dnu, sanjajući čudne snove. Vizija postaje sve uvrnutija i teža za podnošenje. Hodam po pesku oslobodjenom od vode. Hodam po tlu popunjenom sa velikim i malim kamenjem, dok mi boje iz tempera padaju na kosu, postajući obojeni izgnanik u svojoj iluziji. Kada li će kraj patnji? Dolazim do mesta gde se račva tlo. Pesak se meša sa muljem, kojem zelenkasta boja daje neku čudnu, maglovitu tajnu za koju nisam spreman, dok me krug vodi sasvim pogrešnim putem.

Kada sam zagazio u mulj, zaglavio sam se. Ne mogu se pomeriti. Mulj se smeje, mogu čuti glasove koji su jako daleko. Progutao me je, počeo sam da padam u ambis. Nikada se nisam osećao tako bespomoćno. Iznenada, tlo je počelo da sija nekim čudnim sjajem, koji je mešao zelenu i narandžastu. Voleo bih da znam gde će me to sve odvesti. Udario sam glavom o zid od papira. Čudno. Šta se to dogadja? I dok sam tako spavao, neko me je počeo dirati po glavi, rukama, telu.

- Mali, ustaj. Ustaj!

Vodjen nepoznatim glasom pomeram glavu, a zatim otvaram oči gledajući u čovečuljka koji me popreko odmerava. Izgleda nekako strašno. Iako je niži od mene, izgleda pepeljasto i mrko sa sivim kaputom i crnom kapom na braon kosi.

- Šta radiš u zemlji papira?

- Molim?

- Ovo je zemlja papira. Šta radiš ovde?

- Ja sam pomislio da je ovo maslo žutog kruga.

- Ma... koji žuti krug? Šta pričaš ti? Ovo je zemlja papira, a ti idi pre nego što zovem ostale da te izbodu viljuškama! - ljuti se čovečuljak.

Gledam u tog nabusitog čovečuljka, koji pravi grimase, pomerajući bradu i obrve. I dalje sam u mračnom svetu krugova, ali opet, voleo bih da se izvučem i vratim u stvarnost.

- U redu, u redu, idem. Nemoj se ljutiti - pomalo se osmehujem.

- Neću, ako odeš. I ne vraćaj se. Ja sam čuvar Sivih Kapija. U našu zemlju nećeš ući.

- Nisam ni nameravao!

Pošao sam. Nisam čekao da mi se drugi put kaže. Krajičkom oka sam video kako je taj mali čuvar Sivih Kapija prekrstio ruke i odmeravao me. Kako sam koraknuo, ponovo sam počeo da propadam. Ponovo su se pojavili krugovi. Zeleni, ljubičasti, crveni, crni, roze... Boje su se samo smenjivale, a ja sam tonuo sve dublje u iluziju

Jutro kao da se nije nameravalo pokazati. Sve je bilo mračno, bez naznake da će biti svetlosti. Ambis se produžavao do tačke u kojoj više nisam znao šta je san, a šta stvarnost. Provalija bez dna je opet naslikala krugove, koji su sada bili ljubičasti i roze. Nikada nisam slutio da iluzija može biti takva. Najzad sam dotakao dno i jako udario u taj šareni prostor. Video sam čudni mali uzani prolaz i odlučio da pogledam kroz njega.Video sam nov svet koji je stao u tu malu rupu. Pokušao sam da ga dodirnem. U tom trenutku je eksplodiralo, crno mastilo je počelo da pada sa neba i preda mnom su se pojavila druga, šira vrata. Ušao sam u svet mastila. Kapljice su padale na mene, dok su ispred bile svetiljke sa lampama u obliku kvadrata. Čudan prozirni kvadrat, u svetu ljubičastih krugova. Mastilo se širilo i stvaralo oblike, dok je svetlost ljubičastog kruga stvarala atmosferu na koju nisam mogao da se naviknem.

Iznenada, čuo sam zvuk koji me je uplašio. Tragao sam za njim ali bezuspešno, bio je skriven. Laganim koracima punima straha lutao sam mastilastom posudom. Zvuk se čuo ponovo i ponovo. Stao sam. Slušao sam kako pepeljasti zvuk nepoznatog bića ulazi u uši, gnezdi se i neće da pobegne.

Osećaj je neopisiv. Ja ne znam šta se dešava. Um se poigrava sa mnom kao sa igračkom. Ne voli me. Ne toleriše moje ispade u zemlji nevidljivih i zamišljenih bića. Stajao sam u mestu zaledjenih obrva i nosa punog snega. Zvuk je i dalje dopirao iz daljine. Borio sam se sa snegom, strahom i skrivenom opasnosti. Da li sam dovoljno jak?

Vrata zagonetke su se konačno otvorila. Prilazilo mi je biće koje je imalo bradu od cveća, oči labuda, kljun patke i perje orla. Gegalo se. Čučnuo sam, u nadi da ću ga malo pomilovati po glavi, valjda je dobro, pitomo. A kada je otvorilo usta i pokazalo zube poput rezača, trgnuo sam ruku. Gaknulo je, pokazivajući mi da nisam dobrodošao. Najedanput, pretvorilo se u prelepu devojku crne kose koja mi se smešila i pružala ruku boje bisera. Naseo sam, krenuo ka njoj i doživeo razočarenje. Pretvorila se u pesak koji je me je prekrio i nisam mogao ništa, gušio sam se. Iluzija je stvorila žuti i crni krug. Mogao sam da čujem glas koji mi je pričao.

- Nećeš izaći! Nećeš se probuditi. Ovo je tvoj košmar bez kraja!

Padao sam pod pritiskom peska. Padao sam bez nade da ću izaći iz sveta iluzije. Iznenada sam dodirnuo platnenu površinu. Pesak je skliznuo sa mene i povukao se u nepoznatom pravcu. A oči su mi počele suziti... Voleo bih da se konačno probudim!

- Martine... Martine...

- Šta...?

- Tu sam... Ne brini.

Otvorio sam oči i ugledao nju, ne verujući.

- Marija?

- Ja sam. Jesi li dobro?

- Ne znam... Osećam se užasno.

- Tek ćeš biti užasno. Tvoje putovanje je tek počelo.

To je poslednji put da sam je video u svetu krugova. Iščezla je kao i sve dobro do sada. Kao da je kazna nacrtala znak neuspeha.

V

Sunce je počelo da zalazi, praćeno plavim mesecom. Sve je izgledalo tako uvrnuto, da nisam mogao da opišem. Mešavina mastila koje se pretvaralo u prelepu sliku, stvarala je oblik koji se pretvarao u čoveka brade boje nektara. Pogledom mi nije davao mira. Tako je držao svoju drvenu palicu da nisam znao kako da se postavim. Pozvao me je, pokazavši rukom na vetar koji je šarao bojama po izmišljenom nebeskom prostoru.

- Martine!

- Kako znaš moje ime?

- To sada nije važno. Pridji.

Prišao sam i bio sam spreman na sve. Stajali smo jedan naspram drugog i gledali se u oči.

- Ti znaš da je ovo sve samo san? - konačno me je upitao.

- Jedan ružan san.

- U tom snu ti moraš pobediti, ako ne želiš da trajno osetiš strah.

- Zašto bih se bojao?

- Zbog svega što te čeka kasnije...

Njegove stare ruke nisu izgledale nimalo slabe. Štaviše, bile su izuzetno jake, mogao sam da vidim tu snagu, skrivenu u kostima i koži. Mahnuo je štapom i ja sam se našao u vrtlogu, koji me je nosio do nepoznatih predela. Osetio sam kako me bodu kristali, oštri poput žileta. Postajalo je hladno, zubi su mi drhtali, tresao sam se.Nakon par minuta ispao sam iz vrtloga na sneg tolikom silinom da su mi se kosti razbile u milion komadića. Zvuk hladnog vetra mi je probijao uši i nisam verovao da sam usled hladne nedodjije.

Osvrnuo sam se oko sebe, ugledavši nepregledno belo prostranstvo. Zaputio sam se u naizgled primamljivi kraj pun kružnih belih stabala, popunjen kockastim kamenjem. Čudan svet. Prišao sam jezeru crne boje, nisam znao da li je to mulj ili nešto drugo. Napravio sam par koraka. Nešto je iskočilo iz dubokog mulja, neka zver i pokazao svoje zube. Kako je iskočila urliknuvši dotakla je zemlju svojim snažnim nožurdama. Skamenio sam se. Zver je balavila i bacala blato sa svog ružnog tela. Napravila je korak ka meni. A zatim i drugi. Bila je ogromna, verujem da ne bih poželeo ovo ni najgorem neprijatelju. Urlik zveri se proširio kroz prostor nevidljive šume Zver mi je prilazila brzo zaranjajući noge u mekanu zemlju, koja je više ličila na tepih. Konačno je stala ispred mene i kada me je zgrabila i prinela ustima, urliknula je bolno. Nešto ju je pogodilo! Trosnuo sam na zemlju. Bez snage da pretrpim bol. Prišla mi je jedna osoba.

- Zalutao si mladi putniče. Tvoja sudbina se ovde isprepletala sa nitima života koje su tebi neshvatljive.

- Ko ste vi?

- To je sad najmanje važno. Ono što je zaista važno jeste da ako se tvoj put nastavi, uništićeš sebe. Ovaj svet je tebi nepoznat. Iluzije krugova se igraju sa tobom.

Gledao sam u tu siluetu. Nosila je čudnu kristalnu uniformu, a luk je bio od čvrstog drveta. Krugovi prave sjajne oblike, ali nijedan nije bio lepši od prizora koji sam video.

- Ja...izgubio sam se.

- To je sasvim očigledno. Moraš da nastaviš dalje, ali nemoj da ideš prema Istoku. Gledaj onaj krug u daljini, Zapad nikad nije bio lepši i bezbedniji. Traži Plokrola. On će ti pokazati put.

Rekavši to, nestala je u svetlosti kristala. Ostao sam ponovo sam na kamenitoj obali muljastog jezera. A Prokrole, ime koje sam prvi put čuo u svom životu u iluziji, nije mi davalo mira.

Jeziva magla. Prokleti oblaci su se spojili u mrko sivilo, koje mi nije dalo spokoja. Bio sam prinudjen da hodam ovom pustoši iluzije, koja nije ni nalik na tlo pustinja kao u knjigama. Beskraj, beznadje, bezakonje... Ništa nije bilo normalno. Ukus straha i miris sumnje su mi se uvlačili pod kožu dok sam koračao u potrazi za Prokrolom. Nisam ni znao kako izgleda ni gde se nalazi, samo sam koračao. Oči su mi poprimile čudnu boju. Umreću u snu. Neću se više probuditi... Postoji li trenutak mira u oazi krugova? Nisam znao, ali sam polako počeo gubiti nadu da će se bilo šta promeniti.

Pogledao sam gore i video samo bele oblake, koje se sklanjaju od Sunca. Iznenada, počelo je nešto da se miče. Počele su da padaju suze nebeskog čuvara. Počelo je nevreme. Kiša! Samo to mi je još falilo. A od Prokrola ni traga ni glasa. Usnio sam čudan san, san pun plavih griva i crnog žbunja. San u kome lutaš besciljno i beskonačno...

- Gde si? Gde si da mi pružiš izlaz? Odgovori! - obraćao sam se crnilu u oblacima. Slike koje sam stvorio, pejzaži koje sam zamislio, sve je to progutala iluzija kružnice, koja je terala mene i moj ludi um da tražim nepoznato i nepostojeće. Užasno mesto i vreme! Dok sam ja gundjao sam sa sobom nešto se pojavilo u daljini. Izmedju crvenih žbunova i žute trave sedeo je neki starac, koji je prekrstio ruke. Brada mu je padala do zemlje. Šta mi sve snovi neće stvoriti!

- Da li si ti Prokrole? - upitao sam bez okolišanja.Starac je otvorio jedno oko, pomerivši obrvu lagano. Nije davao znakove života, a opet je bio živ. Gledao sam ga kao i on mene. I tu je sve stalo. - Jesam. Ko si ti?

- Martin. Izgubio sam se, rekli su mi da ti znaš pravi put. Pomozi mi.

- Zavisi. Možeš li mi dati kap vode sa onog izvora?- pokazivao je pogledom na udaljenu oazu - ali to mora biti samo jedna kap. Ako doneseš više, neću ti pomoći. Vreme je u ovoj pustinji čudno. Iskoristi ga pametno.

Naježio sam se kada je to izgovorio, ali šta sam drugo mogao? Otišao sam do oaze na koju je starac uperio prstom. Bilo je čudno gledati vodopad koji je krio bistru, kristalno čistu vodu, koju ja rukama moram preneti i sačuvati jednu kap...

Stepenik koji je vodio u propast bio je ispred mene. Razdaljina je bila prevelika. Ja nisam znao ključ uspeha, ali sam svejedno pokušao da uradim nemoguće. Zahvatio sam hladnu vodu spojenim dlanovima, polako digao ruke i uspravio se. Pravio sam male korake do starca koji me željno gledao iščekujući prokletu kap vode. Ne znam koliko mi je dugo trebalo da koracima poput matorog puža dodjem do starca koji je škiljio na jedno oko i ne znam kako sam uspeo da sačuvam jednu jebenu kap vode. Prislonio sam mu dlanove bliže ustima i srknuo je, a zatim odmaknuo glavu. Zatim me je pogledao poput sove koja vreba miša u gustoj travi. Stajao sam željan odgovora koji sam odavno počeo da tražim: izlaz iz košmara kružnice.

- Ukusna je.

- I samo to? Ukusna je? - besneo sam.

- Pronašao si odgovor.

- Koji odgovor?

- Krugovi Sunca čekaju - izgovorio je starac, dok mu se brada pomerala lagano gore dole.

Stajao sam nepomično, čekavši da se njegov odgovor produži, ali tu je sve stalo. Iznenada sam spazio kako se Sunce transformiše. Ti dugački zraci poput koplja poprimali su oblik tankih grančica višnje u kasnu jesen. To posebno iskustvo ću zauvek pamtiti pa makar i u iluziji. Gledao sam kako se formira čudesna staza od grančica. Kada je dodirnula zemlju, poprimivši oblik drvene duge, starac mi je rekao:

- Ovo je tvoj put.

Koraknuo sam na stazu koja je bila poput sna, poput iluzije u iluziji. Koračao sam njome dok su oko mene bile crvene, plave, žute, zelene kružnice. U isto vreme počeli su se pojavljivati kvadrati, trouglovi, pravougaonici. Kao da ulazim u svet sa druge strane predugačkog mosta. Tako mi se činilo, jer mu nisam mogao naslutiti kraj. Bilo mi je potrebno dosta dugo da dodjem na drugi kraj mosta od grančica koje su bile tako precizno spojene, kao da ih je povezao vrhunski arhitekta. Kada sam napravio i poslednji odlučujući korak, kao da sam počeo da lebdim. U stvari i jesam počeo lebdeti! Ja lebdim! I pomeram se ka čudnom portalu. Ne, to su vrata! Vrata od zlata, i ne znam gde vode. Iluzija postaje sve stvarnija. Zlatna boja mi je zauzela beonjače. Portal je bio sve strašniji i vodio je ka nečemu drugom, sasvim nepoznatom.

Svet bez vode i svet bez hrane. U kapljicama vremena sve mi je izgledalo tako nepremostivo i teško. U mom snu sve je bilo uvrnuto: slika puna šarenih krugova, čudno okretanje planeta, nezamisliva reka bola... sve je bilo nepremostiva prepreka. Krugovi su samo dopirali do mojih odaja mira i nije tu bilo ničeg više osim mog sitnog lika. Bio sam ubedjen da on nestaje u Marijinim očima kao što je i njena slika nestala. Ostao sam samo ja, sam sa svojim telom.

Kraj

__________________

@DejanMilanovic

https://aztruyen.top/tac-gia/DejanMilanovic