I

Bilo je toplo i vedro, kada je Veliki Časovnik grada Dunzarota otkucavao jedanaest sati uz glasan odjek, koji je odzvanjao gradom. Grad je u to vreme bio u punom sjaju svoje duge istorije. Oličenje slave i bogatstva grada je bio i sam Časovnik. Ulice su bile široke, pravljene od sitnog sivkastog kamena. Kuće su se dizale u visinu i po dva, tri sprata, neke čak i više. Bile su ukrašene raznim cvećem koje je visilo sa mnogobrojnih prozora. Radnje su bile bogate, pune svega, od najosnovnijih namirnica pa sve do šarenog nakita i skupih, buržujskih haljina pravljenih od najkvalitetnije svile iz dalekih zemalja.

Mnogi trgovci su dolazili u ovaj grad ne bi li ugrabili koji zlatnik. Glavni trg se nalazio u centru grada. Bio je prostran, s velikom okruglom fontanom u sredini, napravljenom od belog mermera sa pozlaćenim ivicama. U centru fontane je stojala visoka statua gradonačelnika Olfina Osnivača. Razne proslave su se održavale, narod se okupljao da bi posmatrao trubadure, predstave... Neke od najprestižnijih prodavnica su se nalazile ovde. Čak su i gnomi bili dosta zastupljeni u Dunzarotu. Njihove veštine izrade najboljeg nakita i složenih mehanizama su bile nadaleko poznate. Sam grad bio je opasan visokim i debelim zidinama, koje su ga do sada i više nego uspešno čuvale od pljačkaša i osvajača. Tek po neka zastava Dunzarota bi visila i krasila tmurni prizor zidina. Van grada bila su polja pšenice, ječma i raznog povrća.

Na ovaj dan meštani su zapostavili svoje probleme i svakodnevne obaveze. Bio je praznik u čast Olfina Osnivača. Svi su otišli na karneval na trgu, koji je bio ispunjen mirisima raznih specijaliteta gradskih pekara i kuvara. Trubaduri su zabavljali narod, a lep zvuk harfi i frula činio je celu tu atmosferu nestvarnom. Deca su se veselo igrala, meštani su igrali i pevali, a ponegde bi se našao poneki mađioničar koji je svojim trikovima ostavljao posmatrače nemim. Izvan grada je bila organizovana pijaca, gde su seljani mogli da kupe namirnice za male novce.

Ipak, nije za sve bilo lepo i veselo. Gradonačelnika je mučio veliki problem.

Bili su to goblini. Ružna mala stvorenja. Koža im je bila suva i bila je braonkaste boje. Imali su krupne oči i kratke, oštre zube. Nos kao da im je bio odsečen, samo dve rupe na licu. Bili su čudne građe: niži od ljudi i fizički slabiji, ali su to nadoknađivali svojom brzinom i agilnošću. Prsti su im bili neobično dugi, te je postojala rečenica „Imaš prste kao goblin.", koja se obično govorila lopovima. Noge su im bile kratke, stopala nesrazmerno velika, a uši zašiljene. Bili su strah za ljude, jer su se kretali noću i tada bi ubijali i pljačkali. Obično bi se kretali u velikim ratnim družinama i razarali i pljačkali sela i gradove. Nekad bi ih i naselili. Dugo ih nije bilo. Posle Velikog rata za Ilijaris nestali su, povukli su se u Crne planine, odakle su retko silazili u manje pljačkaške pohode.

Gradonačelnik je stajao na prozoru Velike Hale i posmatrao grad koji je vrveo od naroda. Slušao je veseli žagor i divne zvukove raznih instrumenata. Čekao je da se okupe pozvani članovi veća. Zamišljeno je gledao dok ga u jednom trenutku nije prekinuo stražar.

„Gradonačelniče, veće je tu", jasno reče mladi stražar.

„Reci im neka uđu", tiho je odgovorio.

Na te reči, stražar pozva članove. Svako je zauzeo svoje mesto i svi su ćutke sedeli. Gradonačelnik se okrenu i priđe svom mestu na čelu dugog stola. Ozbiljno je pogledao svakog od članova. Prošao je rukom kroz bradu.

„Koji je to razlog da napustim svoju porodicu po ovako lepom danu?", arogantno je dobacio starac Tajvin, najstariji u veću.

„Znate i sami da nikad ne sazivam veće ukoliko nije hitno", odlučno je govorio gradonačelnik Fin. Bio je najmlađi u dugoj istoriji Dunzarota. „Pojavile su se glasine da su se u šumama oko grada pojavili goblini. Mi smo te glasine odbacili, nismo verovali jer ih nije bilo toliko dugo da su postali legenda. Stoka je nestajala, ljudi su nestajali, sve to pod nerazjašnjenim okolnostima. Ipak, ništa nismo preduzimali. Mislili smo to su pljačkaši, ali svako koga smo pitali je tvrdio da su to goblini"

„I jesu legenda. Ta bića ne postoje. Pljačkaši su ubijali narod i stoku i otimali ih. Samo pojačajte stražu i problem je rešen", rekao je Tajvin, očigledno nezadovoljan time što je morao da dođe

„Pojačali smo stražu, nije bilo uspeha. Dali oružje seljanima i opet ništa. Dok mi vodimo raspravu, oni možda spremaju sledeći napad, sledeću pljačku, možda i ubijaju i pljačkaju dok mi pričamo ovde", nastavio je Fin, ne obazirajući se na komentare Tajvina.

Dok se u Hali vodila polemika o problemu, jedan misteriozni konjanik je hitao ka velikoj kapiji Dunzarota. Nije to bio bilo kakav konjanik, bio je to jedan od petorice Velikih Magova Ilijarisa, Anelej. Ispod sive kapuljače se krilo naborano lice pod sedom bradom. Stražari koji su čuvali kapiju ga nisu ni primetili. Verovatno im je svest bila zamućena od crnog vina koje su pili. Blago rečeno, Anelej je leteo niz široke ulice Dunzarota. Zabrinuto je gledao ispred sebe. Kako i da ne bude, znao je sa kakvim problemom se susreo ovaj grad. Ubrzo se našao ispred ogromnih teških vrata Velike Hale, jedne od najstarijih građevina u gradu, koja je mogla da izdrži i najteže napade. Sjahao je, a konj je sam odgalopirao nazad odakle su i došli. Kao furija je uleteo u Halu. Ušao je brzo tresnuvši vratima velike prostorije i ne obazirući se na stražare koji su pokušali da zaustave Maga, za koga su mislili da je neki ludi starac. Fin je odmahnuo rukom i stražari su se povukli. Anelej je prišao stolu Veća i oni ga pozdraviše.

„Brzo, pričaj", strogo je rekao mag.

„Fin je rekao da su se pojavili goblini što je apsurdno. Nikad nisu viđeni u ovim krajevima. Seljani su se uspaničili oko nestanka stoke i ljudi. Kao da to do sada nisu radili razbojnici", gunđao je Tajvin.

„Nisu se samo ovde pojavile te priče. Slične priče kruže širom severa", zamišljeno je rekao Anelej. „Fin, tako beše? Ima neki dokaz o njihovom prisustvu?"

Fin zavuče ruku ispod plave odore i izvadi neki zamotuljak. Stavi ga na sto i pogleda sve u prostoriji.

„Ovo su stražari pronašli jutros u okolnom selu. Niko za ovo nije znao", ozbiljno je govorio.

Mag je prišao bliže i odmotao je zamotuljak. Izvadio je iz njega bodež goblina. Pažljivo ga je držao.

„Pravljen posebno da otruje onog koga poseče", govorio je Anelej dok je pokazivao bodež. Bio je dobro upoznat sa goblinskim bodežima. Zabrinut je bio za Dunzarot, znao je kakva se opasnost sprema. Nisu goblini bez razloga silazili toliko daleko na jug. „Moj vam je savet, dosta je slavlja. Pojačajte stražu."

Nastao je žagor u prostoriji. Članovi veća su diskutovali o problemu. Neki su mislili da su to pljačkaši, neki da su to goblini. Bilo je mnogo mišljenja. Ipak, dogovorili su se da se slavlje završi i da se straža pojača.

„To je to za sad, veće je završeno. Možete ići", kratko je rekao Fin. „Imaš neku ideju šta rade goblini toliko daleko od Crnih planina?", obratio se zabrinuto Aneleju.

„Nešto ili neko ih je naterao. Sami to sigurno nisu odlučili. Nešto se opasno sprema", zamišljeno je pričao mag.

Prostorija se brzo ispraznila, Fin je ostao i gledao neku papirologiju, a Anelej je otišao vam Hale.

II

Sunce je zalazilo daleko na horizontu. Nebo je bilo crvenkasto narandžasto. U narodu se verovalo da se nešto loše sprema, da će krv da se prolije uskoro. Slavlje u gradu je odavno završeno. Ulicama su šetale straže, u mnogo većem broju nego inače.

Anelej je stojao na zidu naslonjen na svoj štap. Gledao je u šume koje su se prostirale daleko ka severu. Znao je da se u toj šumi nešto krije, nešto kuva. Koliko god se trudio da shvati šta ih je nateralo da dođu ovde, nije mu polazilo za rukom. Njegov mir prekinu mladi kurir.

„Gradonačelnik Fin vas zove da odmah dođete u Halu", zadihano je govorio mladić.

„Krećem", trgnuo se iz misli i brzo se uputio ka Hali. Kružnim stepenicama se spustio na neku usku, sporednu uličicu, brzo se našao na glavnoj i za kratko vreme došao ispred Hale. Tamo ga je čekao Fin sa još par stražara. Nije to bila obična straža, već straža Dunzarota. Najelitnija straža grada, lična garda gradonačelnika, samo njemu odani, opremljeni najskupljim oklopom i oružjem. Nosili su srebrne verižnjače i svetlo plave ogrtače sa grbom Dunzarota, a lica su im bila skrivena srebrnim šlemom.

Primetio je Anelej da je Fin posebno zabrinut.

„Imamo veliki problem", govorio je Fin iako Anelej nije ni prišao.

„Polako, polako. Šta je problem?", smirivao je Fina.

„Riznica grada je opljačkana. Stražari su ubijeni, a kod trezora je pronađen podzemni tunel", gradonačelnik je raportirao brzo.

„Tunel hmm. To nije dobro. To nije nikako dobro. Da li ste našli još neki tunel?", sa ozbiljnošću u glasu je upitao mag.

„Nismo."

„Problem je u tome, što to sigurno nije jedini tunel", na ove reči se Fin uplaši. „Brzo, pokaži mi tunel!"

Bez imalo čekanja su krenuli ka riznici ispred koje je bilo mnoštvo stražara i barikade. Komandant straže priđe Finu.

„Gradonačelniče, sve je mirno", raportirao je komandant.

Unutrašnjost riznice je bila prostrana. Mnoštvo polica, manjih trezora sa raznim dragocenostima, kako samog grada, tako i imućnih ljudi. Na kraju riznice se nalazio jedan veliki trezor gde se čuvalo svo bogatstvo grada. Sve je bilo ispreturano, rastureno i opljačkano. Sve što je vredelo je odneseno, a ono što je ostalo je uništeno.

„Evo ga tunel", kratko progovori Fin i pokaza na rupu u podu.

Anelej se zagledao u crnilo rupe iz koje je izbijao memljiv i vlažan vazduh.

„Ne šalji ljude dole. To je lavirint. Ko god uđe dole bez magije, taj je izgubljen", glas mu je bio ozbiljan dok je zamišljeno gledao u rupu.

„Poslali smo jednu patrolu. Nisu se vratili još uvek", odgovorio je Fin.

„Neće ni da se vrate", kratko je rekao mag. „Sazovi veće."

Na te reči, Fin brzo posla kurire da obaveste članove veća. Uz pratnju gardista, Anelej i Fin krenuše kad Velikoj Hali.

III

Mrak je već pao, a zvezde su krasile vedro noćno nebo pa su se videla sva sazvežđa. Bio je to lep prizor za gledati dok ne svane.

Kuriri su odavno uradili svoj posao. Svi su stigli u najkraćem roku. Samo je starac Tajvin kasnio. Skoro ceo čas je prošao, a njemu ni traga. Fin je već postao pomalo nervozan. Naredio je stražarima da ga pronađu i dovedu. Nisu ni izašli, kad eto Tajvina. Arogantno je ušao, kao i uvek. Seo je na svoje mesto, a žagor u prostoriji prekine gromki podvik Aneleja.

„Članovi Veća. Stanovnici Dunzarota. Vaš dom, životi vaših porodica i vas samih je u opasnosti", zastao je na kratko i pogledao u članove veća sa nekim strahom u očima.„Narod mora da se evakuiše na neko sigurno mesto, a vojska da se podigne i da se spremi odbrana."

„Polako, polako, polako. Čemu takva panika? Šta ako su to samo neki lopovi? Jedan bodež ne mora da znači da su to goblini. Nije teško naći jedan takav. Što se pljačke u riznici tiče, nisam video uživo stanje tamo, ali i patuljci kopaju dobre tunele. Ima i njihovih razbojnika, koji na takav način pljačkaju. Oni i prave najbolje tunele, je l' tako?", ubacio se Tajvin, koji je gunđao.

Nasta podela u Veću. Neki su podržali Tajvina.

„To je problem što nisi video stanje u riznici. To je posao odrađen na goblinski način", dodao je Anelej.

„Ako već hoćete to, mora da bude glasanja", gordo je rekao starac.

„Biće ga", kratko će Fin.

Kolko god su stanovnici Dunzarota voleli Fina, nije mnogo bio popularan u Veću jer je tu Tajvin proširio svoj uticaj. Od dvadeset članova tek devet je glasalo za Finov predlog, a većina je bila uz Tajvina, koji je smatrao da nema dobrog dokaza.

„Straža će ostati kao i do sada. Za nešto više, donesite neki valjani dokaz", ponosno je rekao Tajvin, očigledno zadovoljan glasanjem.

„I dobićete ga. Anelej, spremi se, idemo u tunel", odlučan je bio Fin u svojoj nameri, na šta ga je Anelej podržao.

Veće se rasturilo, a u prostoriji su ostali samo gradonačelnik i mag. Gradonačelnik je nervozno stojao naslonjen o sto, a Anelej je zamišljeno gledao sa prozora u nebo dok je rukom prolazio kroz svoju bradu.

„Sa nama ide i kapetan straže, on mi je odan. I dobar mi je prijatelj, jedan od retkih", prozborio je Fin tek da razbije tišinu.

„Samo da nas nema mnogo. Što nas je manje, manju ćemo pažnju da privučemo", još uvek je mag milovao svoju bradu.

„Stražo, pozovite kapetana straže, Erika. Nek bude spreman u ratnoj opremi i nek dođe što pre. Brzo!", zapovedio je Fin dvojici stražara koji su došli. „Anelej, nađimo se ispred riznice. Krećemo kroz jedan čas."

„U redu", samo je klimnuo glavom.

Mag je naslonjen na štap pućkao svoju dugu lulu ispred riznice dok je čekao Fina i Erika. Lice mu se nije videlo od sive kapuljače. Ispod ogrtača je visio mač Žarač, poseban čarobnjački mač, koji je svetleo na izgovor određenih magičnih reči. Povlačio je poslednje dimove kada su se pojavili. Obojica u punoj opremi. Fin je imao oklop od najkvalitetnijeg metala, napravljenog od strane patuljaka sa Sivih Planina. Lepo uglančano, sijalo je na noćnoj svetlosti. Za kaišem mu je visio bodež i kratka sekira, a na leđima plašt svetloplave boje. Erik je na sebi imao pomalo pohaban oklop, išaran raznim ogrebotinama. Njegov oklop su takođe napravili patuljci. Leđa mu je prekrio sivi plašt. Oko struka je imao zadenut mač, a u rukama je nosio veliku, dvoručnu sekiru.

„Tačno na vreme", izustio je Anelej ispod sive kapuljače, dok je istresao lulu i vraćao je ispod ogrtača.

„Erik, drago mi je", predstavi se i pruži ruku Aneleju.

„Anelej", kratko se predstavio, na šta se Erik malo štrecnuo. Ipak se Veliki Magovi ne upoznaju svaki dan.

„Hoćemo li?", upita Fin, posle čega su se uputili u riznicu.

Stražari su ih propustili i oni su se našli u mračnoj prostoriji riznice. Anelej promumla Luksio, na šta je štap, koji je nosio, zasvetleo i obasjao prostoriju. Pogledali su se i ćutke se uputili ka tunelu, zakoračili u njegovu tamu i nestali.

IV

Tunel je zaudarao na vlagu i bilo je jako toplo. Da nije bilo svetlosti sa Anelejevog štapa, ne bi se prst pred okom video, koliko je mračno bilo.

„Tiho i pratite me", šapnuo je Anelej, a Fin i Erik samo klimnuše glavom.

Pažljivo su se kretali. Fin je držao štit ispred sebe, Erik je snažno stisnuo sekiru i izbuljen gledao u tamu. U jednom trenutku su naišli na raskrsnicu. Račvala se u tri smera.

„Gde ćemo sad?", tiho upita Fin.

„Samo trenutak", Anelej mu je kratko odgovorio i sagnuo se da ispita zemlju. „Idemo ovim putem."

Izabrali su središnji put i nastavili dalje. U tišini tunela samo se čulo tiho zveckanje opreme Fina i Erika. Naleteli su na dva tela nesretnih stražara iz ekspedicije. Bili su izmasakrirani. Na licima im se video užas.

„Samo dvojica? Više ih je krenulo", zbunjeno je rekao Fin.

„Rasturili su se. Strah ih je savladao i izgubili su se. Goblini su uspeli u svojoj nameri", gledao je Anelej tela dok je govorio.

Pošli su dalje. Tunel je išao čas uzbrdo, čas nizbrdo. Naleteli su na još jedno račvanje. Ovo je imalo više smerova za biranje. U sredini račve se nalazio kolac sa glavom jednog od nesretnih stražara. Ispod glave je visio znak na kome je bilo nešto ispisano krvlju stražara, na Crnom jeziku. Kako Fin i Erik nisu znali taj jezik, njima je to ličilo na neku škrabotinu.

„Vaš kraj je blizu...", mumlao je tiho Anelej. U tom trenutku se začuše krici goblina i ratni bubnjevi.

Stali su jedan uz drugog, štiteći leđa međusobno. Iz četiri smera se videla svetlost baklji i senke goblina. Brzo su potrčali u onaj peti tunel, gde nije bilo svetlosti. Anelej je ugasio svetlost sa štapa i stojali su mirno u tami. Bubnjevi i vriska su bili sve glasniji. Svetlost sve bliža. U daljini su videli kako redovi goblina marširaju iz pravca odakle su došli. Činilo se kao da im nije bilo kraja.

„Ovo nije dobro nikako", prošaputao je Fin.

„Grad je u opasnosti", uplašeno je dodao Erik.

„Neće još uvek da napadnu, ne čine mi se kao da su spremni za napad. Krenimo tiho dalje", ozbiljno je rekao Anelej i nastavili su dalje.

Opet mag promrmlja neke reči i iz štapa opet bljesnu svetlost. Ovaj put slabija nego prethodna. Tek da vide gde idu. Zvuci bubnjeva i krikovi su bili sve tiši. Nisu se obazirali šta je iza, samo ispred. Tunel je počeo da biva ukrašen raznim ukradenim stvarima. Ko zna koliko su već dugo lutali. Već su daleko odmakli od zvuka bubnjeva. Naleteli su na nešto što je ličilo kao neka predstraža. Činilo se kao da je napušteno. Bilo je tu par stolica i panjeva. Sa strane je bilo mnoštvo nekih nabacanih i skupocenih stvari. Ličilo je na neko skladište. Iz sporednog tunela se čuo govor goblina, koji se činio sve bliži. Družina je to primetila na šta su stali u mesto. Brzo su morali da smisle nešto

„Brzo, sakrijmo se iza onog kamena", rekao je Anelej. Opet je ugasio magično svetlo i ćutke su čučali iza kamena. Tunel se obasjao bakljama goblina, a oni su seli.

„Igh iktar elger narkas", reče jedan od goblina.

„Kogh uk orktar vernar", reče drugi goblin.

Finu i Eriku ovo nije zvučalo kao jezik. Nisu razumeli i začuđeno su gledali u Aneleja. On ih je pažljivo slušao. Ipak je on znao Mračni jezik, iliti jezik sa Crnih Planina, jezik goblina i bića sličnih njima.

„Šta kažu?", pitao je Fin zainteresovano.

„Spremaju se za napad. Napad će biti sa prvim suncem. U zoru", uplašeno je odgovorio Anelej. „Moramo da požurimo sa ovom ekspedicijom. Napadnimo ih, hoću da izvučem još koju informaciju."

Svi su bili za napad, lako su se dogovorili. Na znak Aneleja su izleteli iz zaklona i jurnuli su na zbunjene gobline. Anelej viknu Fulgrum, na šta je iz vrha štapa izletela varnica koja je pogodila jednog od goblina. Svojom sekirom, Erik je uzduž prepolovio drugog, a poslednjem goblinu Fin odseče glavu. Sve se brzo izdešavalo da goblini nisu ni stigli da reaguju. Prišli su onom jednom goblinu kojeg je Anelej onesposobio. Nije ga ubio, ali ga je ostavio na njihovu milost i nemilost.

„Ko vas je poslao? Zašto ste ovde?", govorio je Anelej na Mračnom jeziku.

„Vaši dani su odbrojani, sve ćete da vidite. Samo polako, ima vremena", odgovorio mu je goblin i podmuklo se nasmejao. Izvadio je nož i sam sebi prerezao grkljan. Ostao je da leži u lokvi crne krvi.

Nemo su ovo posmatrali Fin i Erik. Nisu razumeli šta su govorili Anelej i goblin.

„Šta si ga pitao?", pitao je Erik.

„Samo je rekao da su naši dani odbrojani. Izgleda da imaju novog Gospodara", sa strahom u glasu mu je odgovorio. „Brzo, krenimo ovim sporednim tunelom. Nemamo vremena za gubljenje!"

Trkom su se uputili ka sporednom tunelu. Bio je to kratak tunel i odveo ih je spolja. Izašli su napolje i našli su se usred neke šume.

V

Razgledali su okolo. Ni traga goblinima. Nije bilo buke. Nisu se čuli ratni pokliči i bubnjevi goblina, samo sove i cvrčci. Šuma je bila mirna. Delovala je prazno.

„Ostanite vi ovde, idem da izvidim situaciju", ozbiljno se Anelej obratio Finu i Eriku.

„Ne možeš sam da odeš tamo", uzvratio mu je strogo Fin.

„Proživeo sam mnogo više nego što vi možete da zamislite, a sad ostanite tu i sačekajte me", ljutito je pogledao u Fina.

Tako je Anelej krenuo u nepoznato. Širom otvorenih očiju je gledao oko sebe. Štapom je sklanjao grmlje i granje sa svog puta. Kretao se nečujno, a opet brzo, kao kakva lisica. Šuma je delovala mirno. Kao da u njoj nije bilo nečeg zlog, mračnog. Sam prizor šume je bio nestvaran. Mesec je obasjavao gusto drveće. Sve je delovalo bajkovito. Ipak, Aneleja iz ovog bajkovitog mira izbaci zavijanje vargi. „Fin i Erik" mu je prošlo kroz glavu kada se uplašeno okrenuo. Potrčao je nazad. Zavijanje je bilo sve glasnije. U jednom trenutku je zavijanje stalo. Kroz glavu mu je prolazilo ono najgore. Stigao je na mesto gde ih je ostavio. Nikog nije bilo tamo. Digla se prašina od naleta vargi, a mag je nervozno gledao okolo, ne bi li našao Fina i Erika. Iz jednog žbuna je izašao Erik, držeći se za glavu. Brzo mu je prišao Anelej, uhvatio ga obema rukama i sa strahom u očima ga gledao.

„Gde je Fin? Šta se desilo? Gde su otišle varge?", brzo je pričao Anelej, dok je Erik pokušavao da dođe sebi i zbunjeno je gledao u Aneleja.

„Sve se brzo desilo. Skinuli smo par goblina sa vargi, ali su ih odneli. Fina takođe", zbunjeno je pričao Erik.

Okrenu se hitro mag i poče da ispituje zemlju. Bilo je tragova vargi po suvoj zemlji. Ustanovio je gde su se uputili.

„Idi upozori grad. Brzo!", prostrelio je Anelej Erika pogledom.

Erik se uputio ka gradu što je brže mogao, a Anelej je pratio tragove vargi koji su išli sve dublje u šumu, koja je bila sve gušća, a tragovi sve teži za praćenje. Grmlje i drveće postalo je toliko gusto da je šakom prekrio lice da bi ga zaštitio, a štapom je krčio put pred sobom. Odoru je rascepao. Kada je izašao iz tog zida od grmlja, našao se u ratnom kampu goblina. Kamp je bio napušten. Lutao je kampom. Ništa nije našao. Sve prazno, tiho. Ipak ga je obilazio s oprezom. Stigao je do centra kampa. Bio je prostran, sa nekom visokom stenom u jednom delu. Zastao je i razgledao oko sebe. Nije bilo toliko mračno, mesec je jarko sijao ovu noć. Tišinu u kampu ubi dubok glas neke crne konture sa vrha stene.

„Očekivao sam te", mirno je izustila kontura.

„Ko si ti?", glasno je uzvratio Anelej.

„Dugo je prošlo od našeg poslednjeg susreta", nastavila je kontura, ne obraćajući pažnju šta je Anelej govorio.

„Kad smo se mi sreli?", zbunjen je bio Anelej.

Pored senke se pojaviše dva visoka orka sa bakljama i obasjaše vrh stene. Nije to bila kontura, bio je to neki čovek u crnom prsluku sa crnom kapuljačom koja mu je prekrivala lice, golih ruku. Anelej je pokušavao da prepozna ko se krije ispod kapuljače, ali mu nije polazilo za rukom. Misteriozna osoba skinu kapuljaču i pokaza ćelavu glavu. Lice je bilo išarano u crno belu boju, u oblik koji je ličio na kostursku glavu.

„Nadam se da me se sećaš", rekao je to sa nekim zlobnim smeškom na licu.

„To ne može biti istina. Sidalfe, ti... ti si živ", zapanjeno je gledao u figuru misterioznog lika.

„I više nego živ. Drakun me nije ubio. Ne, ne. Samo me je ojačao. Naučio me je mnogo više nego što si ti. Hvala mu na tome, a i tebi što si me ostavio", Sidalf je sve ovo rekao nekako ponosno. „Nego, dosta o meni. Tvoj prijatelj je ovde. Momci, dovedite nam društvo."

Na reči Sidalfa, orkovi dovukoše Fina. Bio je sav u masnicama i ranama.

„Anelej... Beži... Spasi Dunzarot...", mučio se Fin da govori.

„Pusti ga Sidalfe!", zagrmeo je Anelej.

„Zanimljivo je kako te interesuje život neke osobe koju prvi put vidiš, ali dobro. Pustiću ga", Sidalf je prekrstio ruke i pravio se kao da razmišlja. „Momci, pustite ga."

Doveli su Fina pred ivicu stene. Držali su ga orkovi, a Sidalf izvadi iz prsluka nož i prereza mu grkljan. Nakon toga ga orkovi pustiše i beživotno telo pade uz tup udarac na zemlju. Sidalf skoči sa stene i dočeka se na noge pored tela Fina.

„Ostao si isti. Star. Spor", podrugljivo je dobacao Sidalf dok se kretao oko Aneleja.

„Izabrao si loš put", kratko mu je odgovorio Anelej.

„O ne, ne. Vaše vreme, vreme bajki i lepota je završilo. To i ti znaš", pravio je neke psihopatske grimase.

Iz besa koji se skupljao, Anelej iz svoje šake ispali munju u pravcu Sidalfa. Sa lakoćom je odbi i brzo mu uzvrati. Razmenili su bar hitac, pre nego što su stali.

„Je l' si razmišljao da ostaviš sve ovo iza sebe i odeš u neke daleke vilovnjačke zemlje da okončaš svoje avanture?", provocirao je Sidalf.

„Znaš i sam da sam brži od t...", besno je uzvratio Anelej

Nije ni završio rečenicu kada je Sidalf iznenada iz svojih šaka ispalio munju. Iznenadila je Aneleja, ali se nekako odbranio.

„Vidiš o čemu ti pričam", smejao se ludački Sidalf.

Dok se Sidalf smejao, ispalio je Anelej iz svog štapa jaču varnicu koja je direktno pogodila Sidalfa i odbacila ga. Udario je i srušio šator u padu.

„Uhh... Dobar potez starče", držao se Sidalf za grudi dok je jedva govorio. „Momci, držite ga."

Aneleja opkoliše orkovi i jurnuše na njega. Odbijao je štapom i mačem napade orkova. Padali su jedan po jedan. Nisu bili problem za iskusnog Aneleja. Bilo ih je i previše, zbog čega je Anelej odlučio da iskoristi jednu jaku moć. Tresnuo je štapom o zemlju i izazvao je nešto šta je ličilo na eksploziju. Odbacilo je daleko mnogobrojne orkove i pobilo ih. Osvrnuo se oko sebe. Sidalfu ni traga. Iskoristio je ove napade orkova da pobegne. Nije pokušavao da ga traži ili juri. Okrenuo se i brzo se uputio pravcu grada. Bio je u opasnosti.

VI

Vratio se nazad u tunele odakle je došao. Hitao je nazad. Put je zapamtio pa mu to nije bio problem. Nije se okretao za sobom. Negde na oko pola puta je začuo bubnjeve i vrisku. Uz pomoć magije, napravio je odron i srušio tunel iza sebe. „Tunel manje" mu je prošlo kroz glavu i istog trenutka se uputio nazad. Našao se nedugo zatim kod ulaza u riznicu. Izašao je iz mraka tunela i dočekala ga je straža grada.

„Odapni!", čuo se glasan povik jednog od stražara, nakon čega su par strelaca gađali strelama ulaz u tunel. Anelej ih je bez problema odbio magijom.

„Budale, na vašoj sam strani!", zagrmeo je ljutito Anelej.

„Uh, izvinjavamo se. Goblini samo izlaze sa svih strana. Ne znamo gde da ih očekujemo više", pogubljeno je odgovorio matori stražar.

„Ko je glavni za odbranu grada?", strogo je pitao mag.

„Maršal za stražu je mrtav. Poginuo je u borbi. Sada komanduje veće", govorio je stražar dok je izlazio iz riznice.

Po izlasku iz riznice, imao je Anelej šta i da vidi. Grad je bio osvetljen kućama koje su gorele. Nebo je bilo ispunjeno mnogobrojnim zapaljenim strelama i raznim drugim projektilima. Branioci Dunzarota su bili raštrkani svud po ulicama. Regrutovani seljaci, obična gradska straža, garda... svi su bili okupljeni zarad odbrane grada. Ipak, nije bila dobra situacija po branioce. Mnogi odsečeni od pomoći, goblini su ih dobro udarili iznenadnim napadom. Na sve to i dezorijentisanost usled iznenadnog napada. Anelej je užurbano krenuo ka Velikoj Hali. Na putu do tamo je saznao da je uspostavljena neka linija obrane oko Velike Hale. Sve sa ove strane je bilo sigurno, dok je sa druge sve bilo izgubljeno. Goblini su zauzeli unutrašnjost i osigurali kapiju. Time su dopustili spoljnoj vojsci da umaršira u grad i pojača ove elitnije trupe koje su na prepad zauzele dobar deo grada.

Našao se ispred Hale, a tamo su Dunzarotljani pokušavali da održe liniju od frontalnog napada goblinsko-orkovskih trupa. Držali su liniju dok se veliki trol nije zaleteo na branioce i sa lakoćom probio liniju. Anelej je hitao da spase šta se spasiti može. Pomoću magije onesposobio je trola. To je iznenadilo obe strane. Odbranu u raspadu je ovo podiglo. Izmešao se među braniocima. Tresnuo je štapom o tlo i izazvao je magični talas koji je odbacio nekoliko redova goblina. Ohrabreni ovim pozitivnim iznenađenjem, branioci su jurnuli među redove osvajača. To je u trenutku uništilo moral goblinskih jedinica i bili su primorani na povlačenje. Neprijatelje u begu su zasuli strelama. Uz glasno radovanje su dočekali ovaj mali, ali bitan trijumf nad protivnikom. Na komandu Aneleja su ostali u pripravnosti, a on se uputio unutar Hale. Unutar Hale je sreo Erika. Ruka mu je bila u zavoju.

„Nisam stigao na vreme. Grad je već bio napadnut kada sam stigao", razočarano je govorio Erik.

„U redu je. Sačekaj me ispred, trebaš mi", užurbano je govorio mag, ne stajući.

„Važi", dobacio je Erik, pre nego što je Anelej nestao u nekom hodniku.

Ušao je u prostoriju za veće. Tamo je bila nekolicina ljudi. Tajvin je sedeo sa čelom stola, a bilo je negde oko pola stola zauzeto.

„Vidim, vratio si se. Gde je Fin?", zlobno se nasmejao.

„Poginuo je braneći ovaj grad", frknuo je Anelej.

„Znaš, ne bi trebao da budeš ovde", mirno je rekao Tajvin dok je zamišljeno gledao u mapu grada, sa figuricama po njoj koje su predstavljale napadače i branioce.

„Kako to misliš?", gledao ga je sa opreznošću Anelej.

„Plan koji kujem već duže vreme blizu je realizacije. Onda se pojavi neki čudak sa štapom", nastavio je Tajvin ne obraćajući pažnju na Aneleja. „I eto, sada kada sam na korak od njegove realizacije, neću dozvoliti da me taj isti čudak spreči."

Sve je oprezniji bio Anelej. Gledao je u pod.

„Moraš da shvatiš. Vaše vreme je došlo kraju. Naše je tek počelo. Sredite ga", na te reči, članovi veća su ustali i izvadili mačeve, a u prostoriju je ušla garda.

Opkolili su Aneleja. Primetio je da su za stolom iste osobe koje su glasale za Tajvine ranije te večeri. Gardisti su izvadili samostrele i uperili ih u maga. Ispalili su strele, a jednim pokretom ruke Anelej je stvorio oko sebe zaštitnu sferu i odbio strele. Istu tu sferu je pretvorio u neku slabiju eksploziju i ona je odbacila sve koji su ga opkolili. Tajvin je gledao sa zaprepašćenjem i strahom.

„Zar si stvarno mislio da će ovo da bude tako lako?", nasmejano je Anelej pogledao Tajvina. Prilazio mu je polako, a Tajvin se povlačio. „Ko te je potkupio? Ko vam je vrhovni? Govori!", grmeo je Anelej.

„Vaše vreme je prošlo!", to je poslednje bilo što je Tajvin rekao, pre nego što je skočio kroz prozor i izvršio samoubistvo.

Anelej je prišao prozoru i pogledao po gradu. Čula se vriska, ratni bubnjevi. Do skoro lep grad je sada goreo. Okrenuo se hitro i potrčao je van Hale. Ispred ga je čekao Erik, kao i po dogovoru.

„Šta se desilo?", zbunjeno je rekao kada je video Aneleja koji kao furija izlazi iz Hale.

„Tajvin je prodao grad", kratko je rekao, a Erik ga je samo nemo gledao. „Ovako ćemo. Idi ti preuzmi severnu liniju odbrane. Otpočni kontranapad. Ja ću da otpočnem ovde. Nađimo se kod kapije grada."

„U redu", samo je klimnuo glavom i krenuo je da izvrši zadatak.

VII

Polako je krenulo da sviće. Anelej je spremio Dunzarotljane za kontranapad. Uz ratne pokliče, jurnuli su na redove goblina. Otpočela je konačna bitka za Dunzarot. Ulice su postale borde od prolivene krvi. Napretka gotovo da nije ni bilo. Goblina je bilo i previše. Samo na broj su i išli. Sunce je obasjalo grad. Za Aneleja i branioce se činilo kao da nema kraja goblinima. Kako padne jedan, dođu još dva. Umor je polako hvatao neispavane Dunzartoljane. Anelej im nije davao da sad posustanu. Polako su počeli da napreduju. Uz gubitke su zauzimali ulicu po ulicu. Dosta ih je ometalo to što su im pravili zasede. Goblini su iskakali iz ruševina među redove branioca. Veći pomak je napravila Erikova strana. Uspešno su probili goblinske redove i brže su napredovali. Do podneva, Dunzarotljani su saterali gobline na trećinu teritorije grada.

Došlo je do zastoja. Goblini su postavili strelce na zidine i tako su uspešno obasipali linije Dunzarotljana. Svakog vojnika kojeg su imali su uveli u grad. Ostavili su mašinerije van grada i pomogli su jedinicama unutar grada. Trudili su se branioci da probiju liniju. Nije bilo uspeha. Držala je liniju elitna jedinica orkova. Anelej ni uz pomoć magije nije uspeo da probije. Odlučio je da pošalje nekolicinu najboljih vojnika da sabotiraju zidove i time ometu goblinsku vojsku. Držali su se u međuvremenu.

Izabranici su na prepad napali gobline na zidinama. Sa lakoćom su ih ubijali. Stigli su i do kapije grada. Zatvorili su je i tako odsekli rutu za beg goblinima. Ono što su goblini do sad radili, to su počeli branioci. Obasipali su ih strelama i odbijali su svaki pokušaj da ponovo zauzmu zidine.

Pometnju u redovima goblina su iskoristili Anelej i Erik i otpočeli su konačni napad. Probili su redove elitnih orkova i, sad već bez većih poteškoća, ubijali su gobline koji su bili u haosu. Do kraja dana grad je bio oslobođen od goblina. Ono malo što ih je ostalo van zidina je pobeglo. Konačno su se sreli Anelej i Erik.

„Pobedili smo", srećno je vikao Erik.

„Ali po kojoj ceni", kratko je odgovorio Anelej dok je zamišljeno gledao grad, ili barem ono što je ostalo od njega.

Umorni ratnici su slavili pobedu. Narod je slavio pobedu nad Tamom. Ipak, pobeda je bila krvava. Cena je bila previsoka. Od, do pre par dana prelepog i bogatog grada, ostale su samo ruševine. Ulice su bile pune mrtvih tela Dunzarotljana i goblina. Krv je natopila i duboko zašla u zemlju. Ljudi su ostali bez domova. Bez ičega. Mnogo njih je i poginulo. Došli su goblini kao stihija, kao kada skakavci opustoše polja. Ostavili su samo smrt iza sebe. Iako su izgubili, ostvarili su ono za šta su došli. Opljačkali su, uništili mnoge domove, ugasili mnoga ognjišta. Nije se dugo slavila pobeda. Ono naroda što je preživelo se skupilo oko Hale. Usevi i sva hrana koju su imali su izgubili. Trebalo im je rešenje.

VIII

Par dana kasnije Anelej je prišao Eriku, koji je stojao pored logorske vatre.

„Eriče, moram da idem. Pokušao sam da pomognem koliko sam mogao, ali ima još mnogo gradova kao vaš. I njima treba pomoć. Ne sme se ponoviti ovakva nesreća. Narod je sada u tvojim rukama. Idite na istok. U zemlju jahača. Prihvatiće vas Rovanioni. Pomoći će vam, siguran sam u to. Verujem u tebe Eriče", govorio je mirnim glasom.

„U redu. Potrudiću se da narod stigne tamo bezbedno", kratko je odgovorio dok je gledao u plamen vatre.

Anelej je napustio Dunzarotljane. Bili su prepušteni sebi. Već sutradan je Erik spremio narod za polazak. Umorani i izgledneli, Dunzarotljani su krenuli na dug put, u potragu za novim, možda boljim životom. Iza sebe su ostavili ruševine nekada slavnog grada. One će tu da stoje za života ljudi. Možda kao neki podsetnik, kao neko sećanje... 

--------------------------

@SerbGuy

https://aztruyen.top/tac-gia/SerbGuy