-A šta da vam kažem... Šta reći, a ne zaplakati... Hihihi. Nije baš za plakanje, ali kada Vam budem ispričala, mislim da će Vam teći suze. Možda, a možda ćete se valjati od smeha.

E pa da krenem, da vam ne oduzimam vreme, jer sada je vreme baš skupo, a svi ga imamo u izobilju. Možemo ga čak i izvoziti, ali ko bi ga kupio? Naše vreme u tuđim zemljama se ne ceni toliko kao što se cene druge stvari. Naročito naša pamet i naša umna sposobnost. Nju bi svako prisvojio, a mi je tvrdoglavo držimo i ne puštamo, ma koliko nam se to obijalo o glavu. A zašto vam ovo govorim? Sačekajte, saslušajte me pa sami zaključite.

Gde je bolje nego u našoj Srbiji, majčici u kojoj je sve kao na dlanu. Svet na dlanu. com, hihi, jesam luda, ali šta se tu može, bolje luda nego izgubljeno luda. A pored kakvih sam roditelja rasla, mogla sam komotno da budem najbolja ludača, ali za divno čudo nisam. Malo ludila je sasvim dovoljno. A vi? Da li ste i vi pomalo luckasti? Ne, nemojte tako, uvek je potrebno imati tu dozu ludila. Od pameti možemo skrenuti i onda...Šta bismo?

A ja sam moje ,,ludilo,, stekla kroz detinjstvo, mada i sad se ne osećam nešto mnogo starom. Život u ,,strašnoj,, porodici me je napravio ovakvom kakva jesam. Nisam se žalila ranije, ali sad se žalim, da mnogo mi je krivo što se moja ,,strašna,, porodica delimično izmenila.

Verovatno se pitate zašto žalim za ,,strašnom ,, porodicom? E, pa slušajte...

Sve je išlo nekim normalnim tokom kao i u svakoj porodici, dok nisam krenula na fakultet. E onda su usledile promene. A promene su se uglavnom dešavale sa mojom majkom. Otac je ostao isti kakav je i bio, ali sa njom su se dešavale neke čudne stvari.

Nije više bilo meni:

-Mila moja, da ti opeglam majicu, da ti operem patike. Zlato mamino, šta bi za doručak? Nemoj, majka će... Ne, samo ti uči ja ću da ti pospremim sobu... Koliko para ti je potrebno... Nemoj predugo u grad... Pusti ja ću, tvoje ruke su nežne za pranje sudova... Ne, nikako to, to je preteško da ti nosiš...

ILI...kako se obraćala mom bratu:

...Majka će to da završi, ništa ne brini... Uplatiću ja koliko je potrebno... Ekskurzija? Naravno... Austrija, Italija, Španija... Nema problema... Koliko? Samo kaži... Kupiću ja, nemoj ti da se mučiš dragi... Ma samo uživaj nije mi teško... Neka sine, majka će da unese drva...

Završavala je sve na poslu, koji je za neke možda izgledao lak, ali kao direktor srednje škole, sa tri mandata iza sebe i posvećenosti nama, mom ocu koji je isto radio, ali u kući prstom nije mrdao, meni, koja sam smatrala da svaka majka treba tako da se ponaša i da obleće oko svoje porodice kao pčela radilica i mog brata koji je lenjo prebacivao dupe sa jednog mesta na drugo, trošeći novac kao da raste na grani.

Za sve je bila, sve mogla i sve uspevala, a nikad se nije požalila. A i kome bi? Mi smo je svi, nije mi za pohvalu, gledali kao nekog kome se to dopada i kome je u krvi da radi osamnaest do dvadeset sati dnevno, a spava četiri do šest. I nikad nisam primetila suze u očima ili da se njeno lice grči. Tetošila nam je, ugađala, brinula se kada smo bili bolesni, pričala, izvodila nas na put, kako bi mnogo puta govorila, žrtvovala se ne odlazeći na odmor, na Nove godine, na kafenisanje sa prijateljicama. U mladosti posle završenog fakulteta odbila odlazak u inostranstvo jer je odlučila da svoj dom gradi i stvara u našoj lepoj državi. Eto, šta sam vam rekla, ostala u domovini, a možda i nije trebala. Bila je maksimalno naklonjena porodici i pružala više od mogućeg. Ustajala u sred noći, pomagala mi oko domaćeg, bratu se uvek našla kada bi joj potražio pomoć, ocu bila domaćica i žena za primer. Ni otac nije bio daleko od nje. A sada kada se setim sve je i poticalo od njega. Uvek bi stavljao naše učenje ispred svega. Ništa ne morate da radite, samo učite. I učili smo, vukovci osnovna, vukovci srednja, sve devetke i desetke na fakultetu. Đaci za primer, ličnosti za osudu.

I...sve tako. Brat i ja smo bili kao dve zaštićene životinje, dva bela medveda koja su samo učila, hranila se, trošila, dobijala sve što požele, skitala... Majka i otac su sve završavali, radili i gajili nas bolje nego da smo živeli na dvoru. Obraćali su i pružali nam pažnju, mi na njih nikad.

I bilo je strašno, da, to je sada iz ovog mog ugla bilo strašno.

Sa odlaskom na fakultet, koga su oni zdušno podržavali i trudili se da nam omoguće što bezbrižniji život, da se ne zamaramo mnogo, da ne patimo i ne potucamo se po domovima odluka je pala. Naravno, iznajmili su mi stan i to pored samog fakulteta. Posle dve godine u njega se uselio i moj brat.

Ali kako sam ja krenula sa predavanjima, počela sam da primećujem da se sve počelo menjati. Kofer je svaki sledeći put dolazio sa sve manje ispeglanim stvarima. Pomislila sam da joj se pokvarila pegla. Domaća hrana se počela isto tako smanjivati. I tu sam našla izgovor, misleći da se rerna pokvarila. Razgovori preko telefona koji su trajali i po sat vremena su bivali sve kraći i kraći. Na kraju su se sveli na:

-Aha... dobro... može... razumem... volim i ja tebe...

Mogla sam da joj kažem da je pala atomska bomba na grad gde živim, ona bi odgovorila mirno i odsutno: - Neka je. I kada bih je pitala zašto me ne sluša, njene reči bi bile. - Srce moje, hajde da nastavimo sutra.

I... šta bih ja nego prekinula. I krenula da duboko razmišljam. Zabrinutost je polako počela da naseljava moj um.

Nakon dva meseca, vratila sam se kući i baš se zapanjila onim što sam zatekla.

Moja majka je sedela za laptopom i pisala romane. Hej, moja majka koja nije mogla da smisli internet i svu modernu tehnologiju. Uvek je govorila da joj je dosta gledanja u ekran na poslu, pa joj uopšte nije neophodan i kod kuće. Bila sam iznenađena promenom.

Taj vikend je sa mnom razmenila par rečenica, ubacila veš u mašinu, spakovala mi kofer i to je bilo sve. Nisam razumela zašto se toliko promenila. Naviknuta na pažnju i njeno tetošenje nije mi se nimalo dopadala trenutna situacija. Ipak, mislila sam da je to neka njena trenutna preokupacija i da će je ona posle izvesnog vremena napustiti.

Prevarila sam se. Mnogo sam se prevarila. Da znate samo kako sam se prevarila.

Nakon tri godine, njen hobi ju je preuzeo celu.

Više se pegla u kući nije upotrebljavala. Zašto bi? Kome još treba ispeglana posteljina veš ili majica... Može i lepo da se spakuje posle skidanja sa žice i da ne bude pogužvano. Mikser se i ne zna gde je zaturen, ko zna u kojoj je kutiji na tavanu, jer... Ima sve gotovo da se kupi. Ko još mesi kolače? Usisivač je uhvatio paučinu i koristio se u veoma retkim situacijama, jer smo svi naučeni da se jede samo u trpezariji i za stolom. Ručak? O tome da vam ne govorim. Naravno, moglo je i to sve da se naruči već spremljeno. Potpuni haos. Kupatilo se čistilo od strane mene i mog brata, jer majka nema vremena, ona je pisac. Ona je u svom svetu i niko je ne sme dirati. Sobe se sređuju po principu svako svoju. Nema više dušo, srce, mamino zlato, već: - Treba ti - uradi sam.

A ona piše li piše i to sedeći u krevetu sa slušalicama, da ne bi slušala glasove iz okoline, koje joj remete koncentraciju. Tako se vadi, a znam da je tako da ne bi slušala nas. I uživa... Nema više onih podočnjaka, bolova u glavi i leđima, stalno joj je osmeh na licu. Žena se preporodila. Nemoguće da se od toga moglo preporoditi, ali da mi je neko pričao ne bih mu verovala, ali sam imala očigledan primer pred očima.

A tek transformacija tela i spoljašnjeg izgleda. Utegla se, promenila garderobu, ofarbala kosu, redovno odlazila manikiru, pedikiru i svemu što je čula da je dobro za ten i telo. A moj otac je posmatrao kao kraljicu i obletao oko nje kao ringišpil.

-Ljubavi, hoćeš ovo, hoćeš ono... Draga možeš li? Hoćeš li molim te da ustaneš?...

Moj otac pita. Hej, moj otac koji je umeo samo da naređuje i komanduje. Prosto neverovatno, ali šta je nju nateralo i dovelo da se promeni skroz na skroz nisam razumela. Možda dosada, ali uvek je bila okupirana radom, možda klimaks ili ono čega se najviše plašim je ljubav neke osobe.

I rešila sam da je pitam. Tri godine sam trpela i ćutala, više nisam mogla, pa neka se ljuti koliko hoće.

I znate šta mi je rekla?

Ništa konkretno, već mi je počela pričati o njenom novom romanu, trideset i nekom. Zamislite tri godine pisanja, trideset romana, od njih pet u štampanom izdanju. I nisam je mogla prekinuti dok je sve potanko objašnjavala, A znate zašto?

Zato što to nije bila moja majka. Ona je bila neka potpuno nova osoba, neko ko je sa oduševljenjem pričao, zaneseno i sa velikom srećom u očima. Nikada je takvom nisam videla. Ona je cvetala u tom njenom svetu, blistala, ma sijala toliko da su mi oči ispale. Bila sam zatečena tim likom koga sam po prvi put videla u njoj. Izgledala je potpuno drugačije, sedela je drugačije, ponašala se kao gospođa, dok je pre ličila na običnu domaćicu ispucalih ruku, gledala me je kao majka, samo sa principima i stavovima kojih ranije u tom pogledu nije bilo. Bila je svoja, bila je ličnost, žena na koju sam danima kasnije sve više mislila i krenula da prisvajam te njene promena do onog trena kada sam počela da joj se divim.

Shvatila sam da je u pravu. Živela sam u strašnoj porodici, sada živim u skladnoj porodici u kojoj svako ima svoja prava i obaveze. Trebalo nam je puno da shvatimo, ona nam je pričala kroz svoju isključenost, ali mi je nismo slušali i dugo nismo razumeli, pokušavala je da nam kaže koliko ju je život sa nama zamorio i koliko se ona u njemu pogubila, izgubila svoje ja, a mi to nismo primećivali.

Ipak na kraju je sve došlo na svoje mesto.

I šta da vam kažem. Imam majku pisca, ženu koja je jača od zmaja, koja mi je sve u životu pružila, i koja mi i dalje pruža. Sada još više. I volim je svim srcem jer ona je moj idol. Ona je sve što bih ja želela da postanem, samo što ću se ja potruditi da nađem muža koji će me u startu podržavati i u meni naći one vrednosti sa kojima će biti zadovoljan pa mi neće biti potrebno da u svom ponašanju išta menjam. 

Zar nije tako najbolje? 

-----------------

@Feba-la-Luna