"Ninci, došla sam kod mame, pa ako si slobodna, piši da se vidimo. Tu sam do sredine avgusta."

Licem mi se osmeh razliva dok čitam poruku koja mi je par trenutaka ranije stigla. Prošle su godine od kada smo se poslednji put videle, meseci od kada smo se igrom slučaja čule. Više nismo bliske kao nekad, možda se više ni drugaricama ne možemo nazivati. Možda... A bile smo mnogo više od prijateljica, bile smo sestre. Jedna duša, dva tela.

Nakon što joj odgovorim, a telefon spustim na sto, pred očima mi zaigra slika dve stidljive klinke u prašini ispod trošne, stare građevine. Pravile su kolače od blata, dok je oguljeni plavičasti zid bio šećer kojim su posipale i ukrašavale kolače. Sitna, crna žena se oglasila sa trema porodične kuće, pozvala je devojčice da dođu gore. Nisu je poslušale. Šta je moglo biti zanimljivije od blata koje je meko klizilo njihovim ručicama i oblikovalo se u nepravilne krugove? Ništa, mislile su. Mamu su ignorisale, uz veseli smeh i prljavi prst na usnama starije devojčice kao znak mlađoj, kovrdžavoj da ćuti.

Kovrdžave, smeđokose devojčice bile smo sestra i ja. Nekoliko trenutaka kasnije, mama se oglasila iza naših leđa.

"Nina, Ana, vidite koga vam dovodim." Na mamin glas smo radoznalo podigle glave. Mršava, sitna, plavokosa devojčica je stidljivo stajala delimično skrivena iza nogu vitke žene duge crne kose, to je bila njena mama.

"Dušo, ovo su devojčice o kojima sam ti pričala." Crnokosa žena se uz smešak obratila nama nepoznatoj devojčici, koja se samo više skrila iza nje, rukom jače stežući njene noge.

Ja, radoznala, druželjubiva i veoma pričljiva odmah sam se našla u blizini stidljive pridošlice.

"Hajde da praviš kolače sa nama." Svojom rukom sam uhvatila njenu, a ona je uz mamino poticanje konačno krenula prema našoj "kuhinji".

"Kako se zoveš?" Pitala sam je dok sam se spuštala u utabano mesto na kome sam malopre sedela.

"Joka." Prošaputala je uz sramežljiv osmeh. Svoju žutu kariranu suknjicu je pridržala rukama i spustila se pored moje sestre. Gledala je u naše igračke. Par kašika koje nam je baka dala iz kuhinje, nekoliko popucalih plastičnih činija, malene kofice i kockice za sklapanje koje smo koristile kao kalupe za kolačiće. Ana joj je pružila praznu koficu i flašu u kojoj je bilo nešto vode, a onda su zajedno počele da mese tortu.

Moj osmeh je postao širi, a oči vlažnije. Grudima se širila seta dok su se pokretne slike smenjivale jedna za drugom.

Udobnije sam se zavalila u pletenu fotelju i čežnjivo pogledala u malenu skupinu kuća, na koje se pružao pogled sa terase kuće u kojoj sada živim. Među njima bila je kuća u kojoj sam odrasla, za koju me vežu najlepše uspomene iz detinjstva. Trošna, mala kuća u podnožju planine, ugneždena ispod golemog drveća, sa pregršt šarenog cveća. Sa dvorištem koje je obeležilo bezbrižne dane našeg odrastanja i čiji svaki milimetar ima svoju priču. Priču nas tri.

Godine koje su usledile nakon popodneva u kome smo pripremile zajedničku tortu, obeležili su doživljaji kojih ćemo se rado sećati, prepričavati, koji će izazivati suze na oči. Sećanja koja će ispunjavati srce, puniti grudi ponosom ili terati na grohotan smeh. Događaji koji su možda obični, nezanimljivi ali za nas od neprocenjive vrednosti. Oni koji su nas vezali za sva vremana, koji nisu dozvolili da prijateljstvo ode u zaborav.

Usne mi se širom otvore, a glasan smeh prekine tišinu oko mene, još jedno sećanje navire i izaziva komešanje u žilama.

Na podu prostrane sobe u kojoj su spavali naši roditelji i koja je bila omiljeno mesto za igranje u kući, bile su prosute igračke. Veliki plišani miš bio je posađen u krila moje sestre koja je sedela na bračnom krevetu, a tik do nje sedeo je Jovanin četiri godine stariji brat. Njegovo zaduženje tog dana je bilo da pazi na nas, jer su naši roditelji otišli na neku svadbu. Zaduženje koje je dobio od nas, bilo je da bude tata prehlađenom mišu kojeg je moja sestra - doktorka upravo pregledala. I da, igrao se sa nama neko vreme, a onda je na onom prastarom televizoru počeo film koji je želeo da gleda. Neka pucačina.

Nas tri smo želele napolje. Ne u dvorište, htele smo da idemo u ubližnji voćnjak, gde bismo brale šljive, koje čak i nismo volele da jedemo. Ali, važnija je avantura. Te šljive smo "krale". Nećkao se, sve dok nismo zapretile da ćemo ga reći roditeljima. Onda je pristao, zaključao kuću i krenuo sa nama. U pohodu na zabranjeni voćnjak trebalo je preći jedan omanji potok, pomalo strašan i veoma mračan zbog visokog i gustog drveća koji ga je okruživao. I taman kada sam ja prešla na drugu stranu, Joka koraknula i jednu nogu spustila na kamen, povikao je: "Pazi! Crno dete je iza!" Prestrašeno smo počele da vrištimo. Jurnule smo nazad, uz kosinu. Panično, sa suzama u očima i glasom koji je pucao, bežale smo prema kući od tog ukletog mesta na kome se pojavilo crno dete.

Poslednja scena koja me vraća u sećanje na ni malo slatku osvetu starijeg brata jeste slika nas tri zbijene ispod teškog, debelog ćebeta u kutku bračnog kreveta, kako s vremena na vreme pogledamo prema vratima, dok bezobrazni klipan zadovoljno sedi ispred televizora.

Smejem se i dalje, dok se nerado i sada, sa svojih dvadeset i tri, prisećam scene iz filma koja nas je toliko plašila. I sada, znam, ni jedna od nas se ne seća naziva filma ili radnje, ali se odlično seća osećaja koji je osveta proizvela.

Scene naviru, moje emocije luduju, smejala bih se i plakala u istom momentu. Plakala zbog jaza koji je nastao među nama, koji je duše nekada davno srasle u jednu, rasporio i vratio svakoj njenu polovinu. Ošamarila sebe zbog trenutka kada sam se udaljila od nje. Pitala bih je zašto me nije povuka za rep, vratila na zajednički put. Jedno veliko zašto i dalje je raslo i mučilo moj sećanjima okupiran um. Kajanje je opet bilo sveže i peklo je. Bolelo je i teralo suze na oči. Želela sam svog prijatelja nazad. Želela sam osobu kojoj sam mogla sve reći. Koja je i moju tišinu razumela. Želela sam devojčicu koja me je svojim rečima mogla razbesneti, a svojim zaraznim smehom smiriti. Želela sam devojku koja bi me pozvala u sred noći, samo da bi mi rekla šta je sanjala. Htela sam... Ali izgubljeno ne može da se vrati. Pocepano se da okrpiti, ali nikada neće biti kao pre.

Treptanjem odagnam suze koje se skupljaju u uglovima mojih očiju i ustajem, te odlazim prema kuhinji po čašu vode.

Prizivanje uspomena ne prestaje ni kada uveče legnem u svoj krevet i isključim svetlo. Pokretne slike su tako žive, bude onu moju emotivnu, ne tako često viđenu stranu. Sećaju me na onu blesavu, energičnu devojčicu. Lice mi se opušta u osmehu, a srce jače zaigra kada se setim desetogodišnjih devojčica koje se poveravaju jedna drugoj. One su se zaljubile. One su tako ponosne na svoje izbore. Dve najbolje drugarice, zaljubljene u najbolje drugove.

Narednog dana javila sam se Jovani, poželela sam da je vidim što pre. Poželela sam da se ispričamo kao nekad.

Narednih mesec dana, koliko je provela u gradu našeg detinjstva, viđale smo se skoro svakodnevno, kafenisale, pričale, smejale se. Prepričavale jedna drugoj ono vreme u kome smo bile udaljene. Vreme je letelo kada smo bile zajedno, suze radosnice, one od smeha su frcale dok smo se prisećale dogodovština, dok smo prepričavale svoje promašaje, svoje blamove, pokušaje da ispunimo neke lude snove.

Može li prijateljstvo da prestane? Može li se osoba koja je osvojila čisto dečije srce zaboraviti? Može li osoba utkana u godine odrastanja da nestane? Moj odgovor bi glasio - NE. Jedno veliko ne. Odrastanje donosi ljude u naše živote, ljude koji se nastane duboko u nama, neke vreme odnosi, neke samo udalji, neke nikada ne vrati. Jedni su poznanici, drugi drugari, samo su jedni prijatelji. Srodne duše. Oni koji su tu i kada su miljama daleko. Oni sa kojima se godinama ne moraš čuti, niti videti, a onda... Onda kada se susretnete, razgovor poteče, srca zaplešu. Usne se keze, oči blistaju.

Prijatelji su sestre i braća sa kojima nas ne veže ista krv, vežu nas ista osećanja. Ljubav. Ona je jača od krvi. Od zaborava. Od tišine. Od daljine. Prijatelj je ljubav. Život je velika slagalica, prijatelj je samo jedan deo, onaj ugao nje koji taj život čini potpunim.

-------------------

@ninci777

https://aztruyen.top/tac-gia/ninci777