Heeeej! Imamo upad! Upaaaaad! Uljezi napadaju! Hej, av-av vau-vau vauuuu av-av-av-av... Urlala sam i povlačila se prema terasi dok je jedna velika kuja ležerno ušetala u dvorište, a za njom visoki dvonožac. A šta je napravila ova Moja? Umjesto da mi pomogne obraniti teritorij, ona se raspekmezila i krenula maziti tu veliku kuju koja je sretno mahala repom i skakala po njoj dok je Moja gugutala: - Maša, Mašice, sunčica, pa vidi kako si lijepa – i njanjanjanja. A tako znači! Izdajico. Meni isto pričaš kako sam lijepa i njanjanja, tebi su valjda svi lijepi. Pa nije ni čudo kad si ćorava. Kako znam? Stalno gubi pa traži naočale.

Veliki je krenuo prema meni, a ja sam se, moram priznati, malo prepala. Dobro, i ovaj koji tu živi s nama je velik, ali kuća je puna njegovog mirisa i ova moja ga jako voli, sin joj je. Blago njemu, on je uvijek imao mamu. Da je moja mama tu, ona bi mi pomogla obraniti nas od uljeza. Ne bi bila glupa ko ova Moja pa da druge pse pusti u naše dvorište.

Režala sam na uljeza i pokazivala mu zube, ali nije upalilo. Fućkaj ga. Trebam novi pristup. Kad je spustio ruku na mene, liznula sam ga i mahnula repom, to uvijek pali jer se onda ljudi rastope i možete s njima šta god hoćete. Možda ih nagovorim da odu?

- Bok Nora, pa kako si? Baš si slatka – veliki je počeo pričati i maziti me, pa je sjeo na stolac na terasi i podigao me u krilo. A ne, ne, ne sad, bit ću ti poslije slatka, sad moram vidjeti šta to radi ova kuja koju si doveo, pa gle kako šeće okolo ko da je sve to njezino. E nećeš! Puštaj me kad ti kažem, počela sam se vrtjeti i ritati dok nije odustao i spustio me.

- Živa je – pogledao je u Moju.

Pa normalno da sam živa. Jesi ti glup?

- Pričaj mi o tome – zakolutala je očima.

- Neće ti biti lako s njom – ma šta ti znaš. Nisam stigla dalje prisluškivati, ova kuja je već naveliko šetala po mojoj travi. Mojoj! Zaškiljila sam. Šta to radi? Čučnula je, a onda je do mene došao miris. Pa ona piški po mom travnjaku. Zatrčala sam se do nje i brzo prepiškila preko njezinoga, zna se čiji mirisi tu trebaju biti. Šta si ona umišlja?

- Hej, nije to tvoje dvorište – potrčala sam za njom jer je ona i dalje šetala ko kraljica i kontrolirala.

- Ma daj, mala, smiri se – rekla je ko da je ona tu glavna. A ne, nećeš!

- Ti se smiri, nije ovo tvoje dvorište, ja sam tu doma. Ja! – probala sam biti stroga, ali ova je puno veća. Nisam stigla ni promisliti do kraja šta pričam kad me je zaskočila i pritisnula.

- Gle, možemo biti frendice, a možemo se i svađati. Ha? Šta će biti, mala? – pitala je dok me je držala pritisnutu. Jebote, što je teška i jaka. Ne mogu igrati na snagu, jača je od mene. Onda uključi pamet, rekla sam si. Uzdahnula sam.

- Dobro, dobro, bit ćemo frendice.

Odmah me je pustila.

- OK, sad gledaj i uči – krenula je šetati po dvorištu i onda naglo stala nasred travnjaka.

- Šta je ovo? – strogo je pitala.

- Šta? – zbunila sam se. - Nikad nisi vidla govno? Ti kakaš gumene loptice?

Frknula je.

- To se tu ne radi. Imaš tamo onaj ćošak i to obavljaš tamo, a ne ovdje da svi vide.

- Ma daj, iz kojeg si ti dvorca zbrisala?

Samo me je odmjerila i otišla u ćošak ostaviti tamo svoje kraljevsko govno. Pih! Moja je odma uzela vrećice i krenula počistiti i moje i njezino. Aha! Pa onda je bolje da kakam tu bliže pa će ti biti lakše pokupiti, mislila sam si, ali nisam ništa rekla dok je ova velika kuja tu i strogo me gleda.

- Sad dođi da te naučim žicati– mahnula je glavom i krenula do naših ljudi. – Inače, ovaj veliki je Moj, ali si ga možeš posuditi kad hoćeš. Nisam ti ja ljubomorna.

- A jel? Ali ako mu se ja budem sviđala, onda će tebe izbaciti.

- Nikad. Ja sam s njim već dugo i nikad me ne bi izbacio. Još si ti naivna, ali skužit ćeš, polako.

Moram vam reći da je ova Maša jako pametna. Nisam imala pojma da je to žicanje tako jednostavno. Samo sjedneš pred njih i gledaš ih onako umiljato, ko štene. Dobro, ja i jesam štene. U stvari, ne više baš štene, ali ajde, ako im se tako više sviđa mogu ja glumatati.

Dobile smo neke pločice. Maša je svoju uzela polako, ko one dame u filmovima, ja sam svoju zgrabila za svaki slučaj. Znam da kad ima još pasa oko tebe moraš zgrabiti ili oni zgrabe. Naučila sam u logoru. I sad sam blesavo stajala s tom pločicom među zubima. Šta se s tim radi? Jel to zakopaš? Žvačeš? Bacaš pa loviš? Ma ne, za to su loptice. Virkala sam u Mašu dok sam trčala sa svojom pločicom. Maša je legla na travnjak, primila pločicu šapama i krenula ju polako grickati. Ahaaa! Znači, jede se. Malo je tvrdo, ali kad dovoljno nasliniš je u redu. Legla sam dosta dalje od nje, šta ako mi mazne, može to kad hoće, veća je i jača od mene. Dok smo mi žvakale, ovi ljudi su... pa pogodite: pili kavu.

Kad smo bile gotove, Maša je polako ustala i pogledala me: - Odi, sad ćeš naučiti kako nažicati šetnju. Dakle, dođeš pred svog čovjeka, sjedneš, staviš mu glavu u krilo i gledaš ga, malo nakreneš glavu, ali je jako važno da ga cijelo vrijeme gledaš. On te krene pomaziti, ti se malo odmakneš, ali ga i dalje gledaš i mašeš repom. Ne zaboravi, i mahanje repom je jako važno.

Napravila sam kako mi je rekla, a Moja je uzdahnula kao da nosi na sebi sav teret ovog svijeta i promrmljala: - Dobro, idemo u šetnju. Opet.

Jeeee, upalilo je. Ma pametna je ta Maša, moram vidjeti šta još zna. Moja je uzela ogrlicu, stala pred mene i rekla: sjedni. Sad? Pa idemo u šetnju, kakvo sjedenje?

- Nora, sjedni – dok sam ja nestrpljivo cupkala ispred nje, ona mi je pritiskala guzu i stalno ponavljala: Nora sjedni. Gle, znam šta znači sjedni, ali idemo u šetnju ili si već zaboravila. Skakutala sam oko nje da joj probam objasniti kako je to način kretanja u šetnji, a ne vražje sjedenje, a ona je otpuhivala.

- Nora, sjedni i smiri se da ti stavim ogrlicu.

Ali idemo u šetnjuuuu, probala sam joj reći, no ovi ljudi vam slabo kuže. Ja sam uz to izgleda dobila tupavu gazdaricu, ta ništa ne kopča. Niti ogrlicu mi ne zna zakopčati dok se vrtim i skakućem. Ajde, nekako smo to obavili i krenuli. Vukla sam ju jer je taaaako spora, vi si to ne možete zamisliti. Malo me je davilo, ali nema veze, daj se pokreni. A možda je spora jer ima samo dvije noge. To je definitivno premalo, ali su joj duže nego moje, pa ako mogu ja biti brza, može i ona. Samo neće. Dobro, ako se ne misliš pokrenuti, idem sama. Dok je ona brbljala s Mašinim čovjekom, ja sam se lijepo polako izvukla na rikverc i gle. Slobodaaa! Moja nije ni skužila, mislila je da sad mirno hodam pored nje. Hihihi... Smijala bi se ja njoj još dugo da nisam pogledala na drugu stranu ulice. A tamo...

Veliki pas hoda i drži se kao da je ulica njegova. E pa nije! Jel vidiš da sam ja tu? Viknula sam mu da se makne i da je to moja ulica, ali se pravio gluh. E sad ću ti objasniti. Zatrčala sam se na njega, i onda sam odjednom čula škripu guma i njezino vikanje: Noraaaaa!

***

I tako je počelo