Prošlost, 2016. godina, Firenca, Italija.

Obožavao je miris tople čokolade koja se širila i ispunjavala prostoriju oko njega. Sjedio je na njegovom krevetu i pisao na lap topu zadnje poglavlje svoje priče. Bacio je kratak pogled na prozor gdje su pahulje snijega udarale, a potom svoj pogled zaustavio na zidnom kalendaru. Bio je prvi decembar. Još dvadeset i četiri dana do Božića, njegovog najdražeg praznika u godini. Damiano je prinosio šolju tople čokole svojim usnicama i zamalo cijeli sadržaj ispustio na sebe. Jer se vrata njegove sobe po ko zna koji put otvoriše bez najave i u sobu uđe njegova mlađa sestra Anna.

''Hoćeš li me odvesti do trga, gradonačelnik je obećao svečano paljenje lampica gdje će takođe dijeliti kuvano vino, topla čokolada i mnogo Božićnih kolača. Biće i otvaranje klizališta, a ti znaš koliko ja jedva čekam ovaj period godine da pokažem svoje umijeće na ledu. Hoćeš li? Molim te? Anna je sjela na krevet i umiljato se mazila o Damiana i treptala okicama dok je on pokušavao da dovrši započetu rečenicu.

''Želiš da odemo do trga kako bi ti po ko zna koji put posmatrala sina od gradonačelnika, hmm kako se ono zove? Renato di Marro. Nije ti dovoljno što ga uhodiš u školi, što idete u isti razred nego želiš i da ga uhodiš na ledu?'' Damiano je vrlo dobro znao da njegova osamnestogodišnja sestra gaji osjećanja prema gradonačelnikovom sinu, još do juče je kao mala djevojčica od deset godina je sjeckala njegove slike iz novina. Mali je bio zaista dobar klizač i ono malo prilika koliko ga je uspio vidjeti u školi djelovao je kao normalna osoba. Možda je njegova sestra konačno odrasla, ali s vremena na vrijeme je uživao da je bratski zeza.

''Ja nikoga ne uhodim.'' Anna je frknula nosom i jastukom gađala brata. ''Samo želim da probam kuvano vino i da vidim sve te lampice koji će da obasjaju naš grad. Zar i ti to ne želiš?''

''Želim, ali moram da završim zadnje poglavlje. Misliš da je to lako? Ja ću te uvjeriti da nije. Ponestalo mi je ideja a želim ovaj kraj da bude savršen za moje likove. Izgubio sam i previše vremena a ovo želim da završim na vrijeme, kako bi odmah počeo da pišem narednu priču. Zašto ne pitaš našu majku da ide sa tobom do trga?''

''Znaš i sam da ne izlazi često od kako nam je otac preminuo. Zadnje dvije godine se posvetila našem odgoju i vrlo rijetko izlazi iz kuće.''

Damiano se morao složiti. Kada su saznali da je njihov otac Alberto tragično stradao u saobraćajnoj nezgodi, njihova majka Ginerva u zadnje dvije godine je rijetko izlazila. Znala bi da ode do marketa po namirnice ili na roditeljski u školu i njeni izlasci iz kuce su se bili sveli samo na to.

''U redu, ja ću te odvesti do trga ali neću moći da budem sa tobom. Vratit ću se kući da dovršim ovo poglavlje a ti kada budeš planirala da dođem po tebe samo me nazovi na telefon.''

Anna je od sreće ciknula i bacila mu se u zagrljaj. ''Jesam li ti ikada rekla da si moj najdraži i najbolji brat?'' Poljubila ga je u obraz.

''Nisi, i mislim da sam ti ja jedini brat.''

''Znaš možda je vrijeme da sebi pronađeš djevojku, koja će da trpi tvoja nadmudrivanja. Ko zna možda ćeš njoj dati da pročita to što pišeš na lap topu i što sakrivaš od svega i svačeg kao zmija noge.'' Anna je oduvijek pokušala da sazna šta njen brat piše, ali nikako nije uspjela, mali đavo je uvijek stavljao šifre.

''Ovo nije za svačije oči, a i ne planiram da javno objavljujem. Znaš i sama da nam financijska situacija nikada nije išla na ruku, a ne želim da pozajmim novac od banke, jer ako se zadužim opet ću morati da od nekog drugog novac da pozajmim da vratim, i to će se vrtiti u krug. A niko mi ne garantuje da će neko moje pisanje da čita. Možda ću nekada u budućnosti pokloniti PDF priča, a do tada plašim se da osim mene niko neće ovo da čita.'' Poljubio je sestrinu kosu, a potom kao što je obećao odvest će je svojim starim kamionetom do trga.

Dok su se vozili ulicama Firence, razmišljao je o tome kako im financijska situacija nikada nije išla na ruku. Otac i majka su poticali iz radničke siromašne porodice. Kada su se upoznali obadvoje su radili teške fizičke poslove, on kao radnik na građevini a ona kao služavka i kuvarica u motelima. Ljubav se dogodila odmah, i kao plod dobili su sina i kćerku. Damiano je oduvijek bio ponosan na svoje porijeklo i nije se plašio rada. Danas, sa dvadeset pet godina nije imao stalan posao ali toga nije sprečavalo da obavalja i radi po tri vrste posla. Jedino naveče, dok svi spavaju on je obožavao da kucka po lap topu.

Možda to nije bilo savršno napisano ali za njega je to predstavljalo cijeli svijet. I zato nije imao hrabrosti da svoje pisanje šalje izdavačima. U jednu ruku nije imao novac za finansiranje a u drugu ruku nije želio da sluša kritike. I zato nije dozvolio nikome da to pročita. Najviše je volio da piše ljubavne priče sa srećnim krajem, jednu priču je napisao po istinitim događajima odnosno opisao je ljubavnu priču njegove majke Ginerve i oca Alberta.

Ulice Firence su bile lijepo ukrašene lampicama a na trgu je stajalo ogromno Božićno drvo. Mladi zaljubljeni parovi su se već okupili i sa nestrpljenjem čekali svečano paljenje lampica. Damiano već pola godine nije imao djevojku. Jednostavno ni sa jednom djevojkom koju je imao do sada nije osjetio ono nešto. Nije bilo varnice, nije bilo onog čuvenog osjećaja u stomaku a ni srce mu nije na trenutak prestalo da kuca. Sve u svemu, znalo bi se ponekad dešavati kada bi upoznao neku djevojku i kada bi se ona stala zanimati za njegovu porodicu jednostavno bi ga ostavile. Razlog je poznat, bio je siromašan i morao je da uzdržava svoju majku, sestru i sebe.

A ni jedna djevojka to nije željela, jer sve su one birale samo da se dobro i bogato udaju. Ostavio je Annu na trgu a potom upalio ponovo svoj stari kamionet i vraćao se nazad do kuće. Odlučio je da se u povratku svrati pored male prodavnice slatkiša kako bi kupio omiljene slatkiše svojoj majci. Znao je i sam koliko ih je obožavala, a tako silno je želio da je vidi nasmijanu i srećnu. Kada se zahvalio ljubaznom prodavaču na kasi, ponovo se vratio do svog kamioneta i upalio motor. Mogao je da primjeti da se snijeg ove godine nije šalio i da je obećavao mnogo sniježnog nanosa. Putevi su bili prohodni, zahvaljujući gradonačelniku mada tokom noći visina snijega bi se povećala i to bi ponovo dovodilo do angažovanja radnika da čiste.

Pažljivo je ugasio motor, a potom izašao na cestu kada je ugledao automobil marke BMW koji je upalio sva četiri žmigavca i stajao na cesti. Taman kada je pokušao da pokuca na prozor i da upita za pomoć, iz njega je izašla jedna dijevojka. Bila je sama i vidno uplašena, jer kada se susrela sa Damianovim očima skoro da je odskočila od straha.

''Izvinite gospodine, mnogo ste me uplašili. Vrlo brzo ću da pomijerim svoj automobil da Vi možete da prođete.'' Njene oči su bile plave boje poput najdivnijeg mora. Imala je na sebi kaput sive boje koji je dosezao sve do koljena, crne hlače i čizmice. Klupko plave kose padalo je do ramena a njeno lice poprimilo je crvenu boju, vjerovatno od hladnoće.

''Imate problema sa Vašim automobilom? Ako dozvolite vrlo radi bi Vam pomogao?'' Damiano je predpostavio da uzrok leži ili u motoru ili gume nisu bile odlične za sniježne uslove pa su naišle na zatrpanu gomilu snijega koju nije niko očistio.

''Ja.. nema potrebe za to, zaista. Mogu da pozovem svoje roditelje, ili šlep službu oni će znati šta da rade. Ne želim da vas dodatno zamaram, samo se kratko strpite dok ne dođu po mene i onda ćete moći proći.'' Počešala se po vratu.

''Nema potrebe za persiranjem, možeš me zvati Damiano.'' Pružio je ruku i želio je da upozna ovu simpatičnu djevojku. Skinula je rukavicu i pružila svoju nježnu ruku koja je bila toliko meka na dodir da se Damiano zapitao da li je od svile. Njeni nokti su bili uredno sređeni, imala je nježno rozi lak na noktima.

''Moje ime je Diana Contadino.''

Nadala se da će joj ljubazni stranac pomoći, ko bi mogao da predvidi da će joj se ovo upravo dogoditi prvi dan nakon što je zvanično dobila vozačku dozvolu. Jedva je dočekala da sjedne za automobil koji je dobila za svoj dvadeseti rođendan i nije se slavno proslavila. Nije ni vozila trideset minuta, a njen automobil se već zaustavio. Više puta je pokušala da upali, međutim motor ni da se oglasi.

''Gdje su ti ključevi Diana?'' Promuklo je upitao Damiano, a ona kada je čula njegov glas, jeza joj je prošla tijelom. Da bi umanjila svoju nervozu posmatrala lice stranca kome je preprečila put i tako osudila i njega a i sebe da budu zatvoreni na putu. Imao je kratku smeđo-crnu kosu, njegova brada stara dva dana bila je priljubljena uz čvrstu četvrtastu vilicu, mada ono što joj se najviše dopalo bile su njegove oči. Mogla bi ga danima posmatrati i definitvno joj ne bi dosadio. Izvadila je iz džepa ključeve te mu ih je pružila.

Kao što je i prepostavio, sigurno je bio kvar u motoru jer se on nije nikako oglasio. ''Nažalost, ništa nije u našoj moći. Moramo da pozovemo šlep službu da ti odvezu auto, ali sumnjam da će ti to sada uraditi jer će upravo početi dešavanja na trgu, gradonačelnik..''

''di Marro je organizovao paljenje lampica.'' Diana se nadovezala na njegovu rečenicu.

''Znaš za to? Nemoj mi samo reći da ti je gradonačelnik porodica, mislim da si rekla da se prezivaš Contadino?''

''Cijela Firenca bruji o tom događaju, ja sam pokušala da izbjegnem gužvu, možda sam prebrzo vozila, danas je prvi dan kako sam dobila vozačku dozvolu, a ovaj auto je poklon mojih roditelja. I ne, gradonačelnik mi nije porodica.'' Počešala je lijevu obrvu. ''Ne znam šta sada da radim? Moji roditelji su na poslovnom sastanku u Engleskoj, a ja sam..''

Nije joj dozvolio da završi. I sam sebe je iznenadio sa svojim postupkom. ''Možeš da provedeš noć sa mnom.''

Diana je zanijemila. Pljuvačka joj se zaustavila u grlu i morala je da se zakašlje. Tek kada je Damiano shvatio značenje svojih riječi osjetio je stid i sramotu. ''Gospode, nisam to zaista mislio. Ne predlažem ti nemoralnu ponudu, ne u tom smislu da provedeš noć sa mnom. Već da budeš sa mojom porodicom dok se ne riješi sve ovo oko tvog auta.''

''Ne želim da ti budem na teretu. Snaći ću se već nekako, sigurno ima u blizini renta car ili hotel dok se ne snađem. Ali šta ako moj auto bude nekome smetao? Istina, nema gužve ali opet on je poklon mojih roditelja i tako sam ga silno željela imati. Samo... samo ne bi željela...'' Bila je tužna, nije željela da izda povjerenje svojih roditelja, naporno je učila i radila i kada je konačno dobila auto, ona je zapala u snijegu. ''Ja sam nevolja.''

''Pa gospođice nevolja ja ti dajem riječ pravog džentlmena da ti u kući moje porodice neće ništa faliti, jutro će veoma brzo osvanuti, a ako će ti biti lakše ovim putem ima malo saobraćaja. I ako ga bude bile, vrlo lako mogu da obiđu tvoj auto i da nastave vožnju. I šta kažeš, da li prihvataš moju ponudu?'' Dječački joj se nasmješi, a njoj nije preostalo ništa drugo nego da prihvati ponudu. Uzela je samo svoju sivu torbu a potom je zaključala auto.

Damiano joj je otvorio vrata svog kamioneta, a potom ga obišao i sjeo za volan. ''Ništa se ne brini, kada dođemo kod moje kuće nazvat ću jednog poznanika koji mi duguje uslugu i on će da se pobrine za tvoje auto. Ne bi bilo u redu da stojiš na zimi, a znam nekog ko savršeno pravi toplu čokoladu.''

Na radiu je pjevala pjesma We wish you a Merry Christmas , male pahulje snijega su lepršale u vazduhu, a Diana se nalazila sa strancem koji joj je ponudio udobnosti svog doma i toplu čokoladu, pa ko bi mogao to da odbije? ''Ah, toplu čokoladu ne odbijam.''

''Čak ako ti je napravi potpuni stranac?'' Uspio je čak da joj izmami osmjeh na lice a Diana je počela da se opušta.

''Mislim da nisi stranac, Damiano.''

''Drago mi je da to čujem.'' Počešao se iza vrata pa dodao. ''Svako drugi bi to uradio da je bio na mom mjestu. Ljudi iz Firence su poznati po tome da su spremni u svakom trenutku da priskoče u pomoć ko god da je u pitanju.''

''Mhmm. Nadam se da tvojim roditeljima neću smetati. Nisi im se najavio da imaš društvo a ja ne želim da budem nepristojna i da..''

''Nažalost moj otac je poginuo u saobraćajnoj nezgodi, ali mama će biti jako srećna što će imati društvo.''

''Izvini. Moje iskreno saučešće.'' Saosjećala se sa njegovim gubitkom, da je barem to znala možda ih ne bi odmah spomenula, ili bi jednostavno sačekala da on sa njom podijeli događaj iz prošlosti.

Damiano je samo klimnuo glavom, a potom se usmjerio na vožnju. Nadao se da se barem njegova sestra dobro provodi na trgu iako je vani minus pet stepeni. Renato di Marro zaista mora da bude vrijedan hladnoće koju će Anna zbog njega da podnese. Koliko god uživao da se prepire sa svojom mlađom sestricom kao i svaki brat je za nju želio samo najbolje i da bude srećna. Ako je njen izbor sin od gradonačelnika onda neka tako i ostane sve dok je ona zadovoljna.

Njegova saputnica je posmatrala sniježnu okolinu kroz prozor a on je uhvatio sebe kako mu pogled luta do nje. Anna i Diana bi mogle da budu prijateljice, bile su slične po godinama a imala su još jednu zajedničku osobinu, obadvije su uživale da upadnu u nevolju. Čim dođe kući pozabavit će se sa njenim problemom u vezu auta, ponudit će joj hranu i toplu čokoladu, a nakon toga će svako da ode svojim putem. Odmjerio je vrlo dobro njenu odjeću I mogao je da predpostavi da veoma skupo košta baš poput njenog auta. I dalje mu je u mislima bila njena rečenica da je auto poklon njenih roditelja. A on je pola godine morao naporno da radi i da uštedi novac da kupi svoj stari kamionet.

Mani se toga Damiano, ni slučajno da ti misli idu tim putem. Još večeras će da se pobrine za nju.

❤Hvala na čitanju.🎄