Stegoh zube i pustih da udje u me
To nesnosno čudovište. Bol je
Izabrao mene...

I kada je zašao u moje odaje, razbio
Je moje moje slike, snove i nadanja,
Nije ni tren zastao, da pogleda
Kolika mi je tuga...

I kada je nastavio gaziti po staklu,
Prošao je svu tu maglu,
Sve te oblake, i krenuo ka Suncu,
Krenuo je ka mom srcu...

Stegoh zube. On je jači od mene,
Osetih njegovo mučenje i smeh,
Stalno pravi samo probleme,
Stalno napravi neki greh.

A onda tako iznenada on nesta,
Olujni oblaci se razišli.
Za nadu ipak ima mesta,
Na ostrvo sreće ja i moje srce
Smo naišli...

I nesta onako iznenada, bez znaka,
Taman da uhvatim malo zraka, taman da napravim nova dva koraka.
I krenem ka putu sreće,
Jer on nikad pobediti me neće.