Na ivici guste šume sreli se
     Jež i puž. I gle čuda, postadoše
                  Dva drugara...

       Jež gleda puža, šapu mu pruža,
        I reče: ,, ovo drugarstvo trajno
        biće, hajdemo polako stazom,
           dok nam ne nestane priče.".

          Na tom zemljanom putu,
            Na samoj ivici šume,
              Pričao je jež pužu,
        Dok se na kraju ne izgubiše.

             Oko njih samo drveće,
              Tišina beše zavladala.
         A onda se njih dvoje složiše,
                 Da odu do jazavca.
   
              Tražili ga nisu dugo,
              Pojavi se sudija stari,
            I pokaza im kandžom put,
               Jež se njemu zahvali.
     
             I tako sada idu šumom,
              Slučajna dva drugara,
             Jedan je jež, a drugi puž,
          Prave nova dva spora koraka.