PRVO POGLAVLJE

Marko...

Julsko sunce prži sa nebesa do te mere da vazduh gori, a kamoli zemlja. Ako je meni u bazenu i na periferiji ovako, ne smem ni da se zapitam kako je onima u gradu. Garant se u čvarke pretvaraju. Ubio me Bog ako živa u termometru ne stoji još uvek na četrdeset stepeni iako je šest popodne.

Dok razmišljam o paklenom završetku proleća, jer kalendarski gledano leto još nije počelo, pitam se, kakav li nas armagedon tek čeka? Onda mi na pamet padne moj vinograd koji zalivaju sistemom kap po kap. Možda bi ipak trebalo da mu puste litar po litar?

„Jesi li video Ćubana?"

„Šta?", okrećem glavu i gledam u Nemanju. „Opet zečetinu tražiš", nasmejem se kad ukapiram šta me pita.

„Opet ga tražim", otpuhne vazduh i gleda oko mog bazena. „Bolje ja da ga nađem nego lisica", zabrinuto dodaje.

„Koja lisica kad se još smračilo nije", doplivam do ivice gde Nemanja stoji i zakačim se rukama za obod. „Uostalom, tvoj Ćuban se svaki dan malo prošeta po naselju i vrati. Ne diži frku."

„Juče je...", krene nešto da kaže, ali parajući zvuk melodije koja dopire iz njegovog džepa i sa mog malog poljskog stola, obojicu nas natera da se izbečeno pogledamo.

„Opšta uzbuna?", pitam zapanjeno.

„Jebem ti!", vadi Nemanja mobilni i gasi zvuk. „Kreni! Izlazi! Požuri!", izdere se i otrči.

„Koji moj?", brzo izađem iz bazena, napravim par dugih koraka do poljske garniture, pa uzmem mobilni. Gasim parajući zvuk i samim tim dajem signal da sam primio obaveštenje o opštoj uzbuni.

Ne razmišljam šta se desilo. Trčećim korakom ulazim u kuću i pravo pičim u sobu. Nemam kad da se tuširam, niti da se obrišem. Na mokro telo oblačim uniformu, a onda kačim oružje. Usput pratim mobilni ekran i zaključujem da smo svi potvrdili primanje poruke. Nakon što se obujem i još jednom proverim prsluk sa municijom i pištolj, krećem.

Samo što izađem ispred kuće, vidim Ivana kako juri na motoru. Međutim, u oči mi upada Nemanja. Potrči morbil preko ulice.

„Ne!", dreknem. Ide budala pravo Ivanu pod točkove.

„Koči! Koči! Alooo!", Jakov urla trčeći prema njima.

Tad vidim da ludi zec piči pravo u smrt!

„Ćubaneeeee!", vrišti Nemanja.

Trčim i ja prema njima. Ivan nema kad da koči. Smota upravljač motora, proleti kroz svoju ogradu i sve što čujemo je – jebaću ti mateeeeeee...

„I joj", za glavu se hvatam. Svojim očima gledam kako Ivan ne pušta motor i upada u svoj bazen uz jedno spektakularno – PLJAS! „Dobro je", odahnem.

„Šta je dobro?", drekne Jakov dok zajedno trčimo kroz razvaljenu ogradu prema Ivanu. „Vidiš da je ko podmornica nestao sa površine!"

„Zamisli da je pogodio zid kuće, frajeru", dobacim.

„Jebeš zid i bazen, samo kad mi je Ćubana omašio", čujemo Nemanju koji sa sve zekanom u naručju trči sa nama.

Smejem se. Iako ništa smešno nije, ja se cepam kao šifonske gaće. Još kad stanem pored bazena, vrištim. Ivan je i dalje na motoru, ali na dnu bazena. Tačno ne zna šta ga je snašlo. Kad suzuki počne lagano da pada u stranu, Ivan ga tad pusti i izroni na površinu.

„Jesam li omašio Ćubana?", pita mučenik.

„Jesi!", Nemanja vikne i podigne mu zeca da vidi.

„Dobro", Ivan svuče šakom niz mokro lice. „Tebe, morbilu, omašiti neću!", drekne. „Samo da izađem iz vode i jeba..."

„Dosta!", Jakov zavede red. „Izlazi iz bazena i spremaj se", naredi mu.

„Šta ću za motor?", pokaže rukom kako je zver na dnu.

„Ne znam šta ćeš za motor!", Jakov živčano zamlati rukama. „Zašto voziš dvesta na sat? Što nisi usporio pred kružnim tokom?"

„Žurio sam da stignem!", drekne Ivan i izađe iz bazena.

„Kad se stigne gde se žuri, onda se uspori!", zaurla Jakov. „Spremaj se i polazi!"

Matija se pojavi među nama, pa stane i prekrsti se. „Sve sam video, ali da neko motor kupa u bazenu, to još nisam", mrtav hladan će.

Gotov sam. Urlam od smeha. Više i ne znam ko kome šta priča i ko se sa kim piči. Jakov urla, Nemanja dreči kao da je u žar upao, Matija zajebava Ivana, a ovaj počne da vadi stvari iz džepova i da se skida. U jednom trenutku čujem – sačekaj ga i krećite! Klimam glavom da ću da ga sačekam. Nema šanse da progovorim. Pluća me bole od smejanja, toplotni udar mi preti, jer sam pod punom ratnom opremom, još kad vidim ortaka u mokrim gaćama ispred sebe... Vazduha nemam.

„Čemu se smeješ?", vrisne Ivan. „Idi po džip i sačekaj me da se obučem!"

Ponovo klimam glavom dok odlazim. Toliko se smejem da nema šanse da trčim. Vučem se kao prebijen patak, ali kad se dovučem do svog džipa, sedam i palim zver, pa uključim klimu na najniže. Pokrenem moju ljutu mašinu i parkiram se ispred ortakove kuće. Gledam u razvaljenu ogradu i ne vredi. Ponovo se zasmejem. Čak i kad Ivan sedne do mene, ne mogu da se priberem. Krećemo, a ja se i dalje kikoćem kao nezdrav.

„Ajde, bre, prekini", opomene me.

„Evo, prekidam", prošištim kao gusan. Ujedam se za unutrašnjost obraza i nekako dođem sebi.

„Kad me šlog nije strefio", počinje Ivan. „Letim na motoru i samo odjednom vidim Ćubana, pa Nemanju. Ne znam ni kako sam stigao da smotam", cokće i odmahuje glavom. „Sačuvaj me Bože ludog zeca i još luđeg Nemanje", prekrsti se.

„Ma, mi ćemo da kupimo jare od Raše", prasnem u smeh.

„Kakvo jare?", Ivan se izbeči.

„Malo jarence", milo mu kažem. „Šta fali da imamo jaretinu za ljubimca?", pitam, jer nas dvojica nismo postavili ogradu između kuća.

„Može jare ako je Jeremija", potvrdi mi.

„Šta, bre, Jeremija?", pogledam ga.

„Može jarac, ne može koza!", opali me po ramenu. „Gledaj kud voziš!", zaurla. „Traktor!"

Motam u krivini, ali gas ne puštam. Sreća, pa se izvučemo i omašimo traktor. „Frajeru, opusti se. Jarca Jeremiju ćemo da kupimo od Raše", obavestim ga.

„Ne brine mene jarac, nego ti!", spusti ruku do ručne kočnice. U pripravnosti je da je povuče.

„Budeš li takao ručnu, ruku ću ti otkinuti", upozorim ga. „Seti se da smo se okretali kao na ringišpilu kad si to poslednji put uradio i završili u nepokošenoj livadi", podsetim ga.

„Da se tad nismo okretali kao na ringišpilu, podleteli bismo pod kamion!", otrese mi.

„Što si živčan?", pitam ga. Nikako da prestane da viče.

„Ogradu sam razvalio, motor mi je ostao u bazenu, a sad jurimo ko mahniti zato što nam je stigla obavest o opštoj uzbuni! I na sve to, ti me pitaš, zašto sam živčan. Pa, dobro nisam lud!", opet drekne.

„Ogradu ćemo srediti. Motor ćemo izvaditi. A uzbuna...", tu ućutim i nakratko ga pogledam. „Jebote, šta li se dešava?"

„To isto sam ja hteo tebe da pitam. Meni je samo stiglo da je opšta uzbuna i da se krene u bazu."

„I meni je samo to stiglo", obavestim ga.

Pričamo nas dvojica i nagađamo šta je to moglo da izazove momentalnu mobilizaciju. Nema šta ne nabrajamo i nabrajali bismo još, ali stižemo u Sigmu. Parkiram se ispred upravne zgrade, izlazimo i trčimo pravo kod glavnog.

Kako uđemo u kancelariju, Crni nas strelja pogledom. Samo što zinem da se našalim, Jakov mi uputi pogled da se ne zajebavam. Sedamo Ivan i ja do ostalih ortaka. Ćutimo. Tišina traje par trenutaka i kad postane napeto, Crni pročisti grlo.

„Svi se sećate poslednjeg zadatka u Valjevu i Ognjena?", pita.

Klimamo mu glavama. Ko bi to zaboravio i onog ćelavog što sam mu rekao da je dobio sinčinu od petnaest kila.

„Ognjen je pripadnik Alba Nulta jedinice", mirno saopšti.

„Pripadnik belih?", Jakov tiho pita.

„Pripadnik vodećeg tima belih. Nulta je kod njih oznaka za sam vrh", ispravi ga. „Onog trenutka kad smo ga oteli, njima je prekinuta misija."

„Pa, šta sad?", nehajno pitam. „Napadaju nas ili će da..."

„Prekini!", zareži Crni. „Da je ovde došlo do napada, vi biste stigli da počistite nered! Toliko ste bili brzi da sam kafu popio dok ste se okupili!"

Ivan popreko pogleda u Nemanju. „Jebo li te Ćuban", prošišti mu, a ja prasnem u smeh.

„Čemu se smeješ, bre?!", rukne Crni na mene.

„Pa, Ćuban je pretrčavao ulicu, a Ivan je vozio motor i..."

„Dosta!", drekne toliko da odmah ućutim. „Čuo sam zašto poslednji stižete. Nema potrebe da mi objašnjavaš!"

„A jesi li možda još nešto čuo proteklih dana?", Matija ga podbode zbog Bagzija koje smo pronašli u kućama.

Crni pređe pogledom po nama. Naglo ustane iz svoje radne fotelje, obiđe oko stola, stane ispred nas i prekrsti ruke preko grudi. „Situacija je trenutno takva da sam prinuđen da vam kažem stvari koje ne bi trebalo da znate."

Te sekunde se svi uozbiljimo.

„Prvo, čuli ste ko je Ognjen. Drugo, pošto sam vas poslao da obavite ilegalan zadatak i pošto smo sjebali pripadnika Albe, sad ćemo da snosimo posledice", ućuti na tren i obliže usne. „Na ilegalnom zadatku ste bili iz dva razloga. Prvi je Darija i njena odluka da ostane u Srbiji. I to ne bi bio neki veliki problem da vama onda nisam popustio i ostao na ovom mestu. Da sam se sklonio, kako sam i planirao, sad ne bi bilo problema."

„Moj stav je, koji god da su problemi, tu sam da ih zajedno rešavamo", Matija se oglasi i pogleda u nas. Bez dileme potvrđujemo da smo tu.

„Pa, sad vam nema mrdanja", Crni se nakezi. „Što ste tražili, to ste sad i dobili. Mada, ja sam dobio ono najbolje", sama ironija izvire iz njega.

„Dobro", Jakov pročisti grlo. „Hajde da pređemo na razradu, uvod nam je jasan."

„Prvi čovek Albe dolazi sa svojim timom iz Vladivostoka u Srbiju da završi započetu misiju. Šta će da rade, to ne znamo i ne nadam se da će nam reći. Naređenje je stiglo da im budemo sluge i na raspolaganju. Sve što se bude zahtevalo, bez pogovora moramo da ispunimo. Pri tom, oni nikakvu obavezu nemaju prema nama."

„Nije to nešto što ne možemo istrpeti", razumno kažem. „Neće oni ovde biti godinama."

„Nije sad problem u tome koliko će oni ovde da budu", Crni me pogleda direktno u oči. „Problem je što Trećoj glavi ne smemo prići a da oni za to znaju. Oni imaju nezavršena posla sa njim, a mi ne znamo kakva su to posla. Još veći problem je to što smo nekad sarađivali i presecali konvoje po dojavi Trećeg. Onda je on promenio stranu i mi smo mu sada neprijatelji. Jedina solucija je da se branite kako znate i umete ako krene na vas."

„Mogu li?", Jakov ga pita.

„Izvoli", Crni mu pokaže rukom da priča.

„Ovako", Jakov počeše bradu i malo razmisli. „Siguran sam da mnogo malih planova možemo da smislimo i sprovedemo ih mimo Albe."

„Znaš li ti uopšte ko su pripadnici Alba Nulta specijalaca?", Crni se zagleda u njega. „Imaš li ti bar neku predstavu ko može da dođe sa Vladivostoka?"

„Rusi?", Ivan ga zbunjeno pita.

„Nacionalnost njima nije bitna", tiho počne da priča. „Sa Vladivostoka dolazi čovek koji vlada istokom i svim vođama belih", onda pogleda u Jakova. „Vodi računa šta smišljaš. Ako im samo jedan milimetar uletimo u misiju, ovde će doći onaj koji vlada na zapadu i nas će noć da pojede. I jebe se meni ako me mrak proguta. Ovo što pričam, pričam zbog vas. Ne mogu da dozvolim da vas noć pojede. Još vam nije vreme da siđete u pakao."

„Znamo li mi nešto o tom Belom?", usudim se da pitam.

„Ne znamo ništa", Crni kao iz topa odgovori. „Vladari se znaju između sebe, ali vođe ne znaju ništa o drugim vladarima."

„Mi smo sad bukvalno u fazi da čekamo i vidimo šta će biti?", Ivan prekrsti ruke preko grudi.

„Da. U fazi smo da čekamo", potvrdi mu. „Za sada je samo rečeno da ćemo ih dočekati. Javiće nam lokaciju i vreme gde će avioni sleteti."

„Pa, dobro", slegnem ramenima. „Dočekaćemo ih, videti ko su i šta su, opipaćemo im puls i saznati da li su ljuti ili raspoloženi za saradnju. U međuvremenu, branićemo se od Trećeg."

„Hoće li Alba reagovati ako nas Treći napadne?", Nemanja uleti sa pitanjem.

„Neće reagovati. Njih uopšte ne zanimaju naši lični problemi koje imamo sa Trećim. Shvati da smo napravili ogroman prekršaj i da moramo odgovarati za štetu koju smo im naneli."

„Je li moguće da ih neće zanimati to što je Treći bio naš doušnik, a sad neprijatelj i...", počnem, ali me Crni prekine.

„Kapiraš li ti da pojma nemam šta im je misija!", vikne ljutito. „Razumi da surovi specijalci dolaze. Dozovi se pameti! Treći je možda njihov čovek kome treba nešto da omoguće!", iznervirano otpuhne vazduh. „Vi ste najjači tim u Srbiji, ali niste najjači tim na svetu. Da li sad razumete?", vikne.

Klimamo glavama svi do jednog. Realno, ko zna koliko slabijih od nas ima, ali isto tako, ko zna i koliko jačih timova od nas ima. Mada, čisto sumnjam da postoji prefriganiji tim od nas.

„Pošto smo se razumeli", Crni iz dubokog džepa izvadi gomilu dokumenata koje nam podeli. „U slučaju da primite obaveštenje da ste razrešeni, iste sekunde se pakujte i bežite u Sidnej."

Svi gledamo u pasoše, lične karte, vozačke dozvole i ostala dokumenta. Lažna imena, a naše fotke. Prelazim pogledom po ortacima i vidim da su oženjeni dobili dokumenta i za žene. Ništa ovo ne valja.

„Adrese koje vam pišu na dokumentima su vaši stanovi", iz drugog džepa vadi ključeve i podeli nam. „Ko želi, može odmah da ode", mrtav hladan kaže.

„Ne idem ja nigde", Jakov zareži.

„Nema šanse!", Matija cokće.

„Koji Sidnej, koje pičke materine!", Nemanja zagalami.

„Ostajem ovde, pa makar sve gorelo zajedno sa mnom", naglasim mu.

„Ne mrdam odavde!", Ivan podvikne.

U isti glas mu izređamo mišljenja ne skrivajući da smo uvređeni ovim činom.

„Naređenje je da zadržite dokumenta i ključeve", mirno kaže. „Budete li mi napravili sranje, pobiću vas!"

„Koliko zaključujem, ti si planirao da isceniraš naše pogibije pre nego što Alba dođe?", Jakov naglo ustane. „Mnogo si sentimentalan", otrese mu.

„Ispao sam neoprostivo i sentimentalno glup kad sam udovoljio vama i ostao ovde", opiše rukom krug oko sebe. „Ja sam meta Trećem i sve ono što je oko mene. Da sam otišao kada je trebalo, sad..."

„Dosta, bre, više", ustanem i ja sa stolice. „Trebaš nam živ", kažem mu i okrenem se, pa namignem Nemanji.

„Molim?", Crni se brecne.

„Vidi...", Nemanja ustane i nakezi se. „Kad sve ovo prođe, ja moram da ti vratim ono što ti dugujem."

„Ajde?", mangupski mu sreže. „Šta ti to meni duguješ?", pita ga.

„Dugujem ti da te oženim!", ispali budala. „I to da te oženim nekom koja će da te jebe kao što ti nas jebeš!"

„MARŠ NA POLIGON!", Crni se razgoropadi. „VANREDNA VEŽBA!"

Smejemo se svi do jednog, a po naređenju trčimo na poligon. Tačno znam da će nas terati po poligonu dok krv ne propišamo. Opet, spremni smo mi i na to. Jedino nismo spremni da ustuknemo i da se predamo. A o bežanju u Sidnej ni pomisli nema. Jer, mi smo najjači u Srbiji. Jedna je EOS – Sigma! A Crni? Ma, može do sutra da nas plaši, mi na njegove fore zastrašivanja ne padamo.

Taman što zauzmemo startne pozicije na poligonu, Crni dođe do nas. Pogledamo ga, a on u uniformi. Još i naoružan. Staje mangup do mene i čeka.

„I tebi se malo vežba?", namerno ga pitam.

„Tebi se malo smeše batine", otrese mi.

„Nek se meni smeše batine, ali ja se pitam, je li se ikad tebi nasmešilo neko žensko?", namignem mu.

Samo odmahne glavom i na znak da vežba počinje, prvi krene. I sunce mu njegovo, ide Crni kao nevreme! Pičimo i mi bez problema, ali on skače kao kengur, a gmiže kao poskok. Kad dođemo do užadi koja vise sa zida, Crni ko majmun piči uzbrdo.

„Jebote, je l' ima motor u guzici?", obratim se Ivanu pošto smo u ravni.

„Brate, najebali smo", kaže dok grabimo debelo uže i penjemo se uz zid. „Osećam da će nas razbiti na atome."

Kako Ivan predoseti, tako i bude. Tri puta zaredom odradimo poligon. Pa, trči uzbrdo kroz šumu, pa gmiži po zemlji, pa trči nizbrdo, pa se penji uz drvo, pa niz drvo... Pa, više ni ja ne znam šta radimo u tri iza ponoći. Osam sati mi pičimo, ali piči i on sa nama.

Samo što se vratimo u centar i što pomislim da je vežba gotova, Crni stane i pokaže Matiji rukama da ga napadne. I kreće karate, tekvondo, džudo, mudo, čudo neviđeno... Baca nas Crni kao da smo limenke piva.

Mene ostavlja poslednjeg. Nasrćem na njega, opalim ga nogom po bedru, međutim, on se ne pomeri ni milimetar. I majko sveta kad me dohvati. Čisti sa mnom beton bez po muke. Borim se ja, ali nemam nikakve šanse. Samo što ustanem, on me obori. Poludim, pa nasrnem na njega u nameri glavu da mu nabijem na moje koleno. Odlično krenem, ali Crni me tako stručno dočeka, uhvati za nogu, okrene u vazduhu i prebaci me preko sebe. Puknem o beton leđima i ostajem da ležim. Nema svrhe da ustajem. Izbio mi je sav vazduh iz pluća.

„Predaješ se?", opkorači me i zajaše manijak.

„Koji... ti... je...?", isprekidano reči iz mene izlaze.

„Sledeći put kad ti padne na pamet da mi postavljaš intimna pitanja, imaj na umu da neću biti nežan i obazriv kao sad što sam bio", primakne mi se i unese u lice. „Polomiću te tako da šest meseci nećeš moći iz kreveta da ustaneš", šapne mi, a onda se odmakne i namršti. „Je li jasno!?", drekne kao lud.

„Nije!", otresem mu, pa naglo savijem kolena i udarim ga u dupe. Ni ne pomeri se, majku mu nenormalnu. „Ti si monstrum, zato i nemaš..."

Hvata me šakom oko vrata i steže. „Marko, ne teraj me grkljan da ti iščupam!", zaurla.

„Crni, bre!", Matija ga hvata. „Nemoj!"

On me davi, a ortaci ga vuku da me pusti. Gubim svest, a Crni ne popušta.

„Ostav! Prekini! Dosta!", čujem Jakova kako urla dok pokušava da odvoji sivonju od mene.

„Šta radiš? Jesi li poludeo?", Nemanja ga zajaše i laktom ga opaše oko vrata, pa počne da ga vuče.

„Puštaj ga!", Ivan poludi i nabije mu koleno u rebra.

Tek tad Crni naglo ustane sa mene, a ostale otrese sa sebe. Valjam se po betonu i kašljem. Imam utisak da je malo falilo stvarno da me udavi. Priđu mi Matija i Ivan, pa me podignu na noge. Pogledam u Crnog. Ljut sam toliko da bih izvadio pištolj i pucao mu u oba kolena. Opet, kad vidim njegov pogled, nekako sam siguran da bi mi pucao posred čela.

„Gubite se!", otrese Crni. Okrene se i ode.

Hodam između Matije i Ivana. Doslovno me vode kao da sam ranjen. Kad dođemo do mog džipa, dajem Ivanu ključeve. Nema šanse da vozim. Niko ništa ne komentariše. Kako smo došli, tako se vraćamo natrag kućama.

„Zamalo sranje da napravi", Ivan progovori tek kad se parkira ispred moje kuće. „Brate, usrao sam se. Mislio sam da će te stvarno udaviti."

„Zamalo me i jeste udavio", oporo izgovorim i protrljam vrat.

„Čime si ga izuo iz cipela?", pita dok izlazimo iz džipa.

„Jebi me ako znam", udahnem duboko vazduh. „Ali, šta god da je, neću mu oprostiti ovo davljenje koje sam preživeo."

„Ni ja mu neću oprostiti", priđe mi moj brat i prebaci ruku preko mojih ramena. „Nego, ja ne mogu da verujem koliko on snage ima", kaže zamišljeno. „Imam utisak da je svih osam sati vežbe lagano odradio."

„Sivonja je to", kratko kažem i krećem u kuću. „Vidimo se sutra", dobacim Ivanu.

Pojma nemam koje misli mi šibaju glavom dok se skidam i odlazim u kupatilo. Puštam vodu da pljušti po meni. Pokušavam da shvatim čime sam to Crnog naterao da izgubi kontrolu? I pojma nemam. Ne trudim se više ni da razmišljam.

Čim završim kupanje, onako go prilazim krevetu i urušim se na mek dušek. Sklapam oči i gasim sva moguća razmišljanja. Međutim, zvuk primljene poruke me natera da dohvatim mobilni i pogledam kome sam pao na pamet pred samu zoru.

-Kako si? – šalje Crni.

„Teraj se u majčinu!", otresem.

Ne odgovaram mu na poruku. Odlažem mobilni uz sočne psovke, pa se ponovo namestim i zagrlim jastuk.