13. jun 2019.

Gledam oko sebe i tražim tablu sa brojem ove zgrade. Konačno je ugledam i vidim da je broj trideset. Uporedim ga sa brojem koji sam zapisala na papiriću i shvatim da sam na pravoj adresi. Ispred mene se nalazi velika zgrada, sva u staklu. Upravo stojim ispred velikih staklenih vrata na kojima plavim slovima piše "MN inženjering". Udahnem duboko i koraknem jedan korak napred, vrata se automatski otvore i ja zakoračim u ogroman hol ove firme. Konačno malo odahnem kada sa ovih paklenih 35 stepeni uđem u klimatizovan prostor. 

Dam sebi malo vremena da se divim ovoj veličanstvenoj prostoriji, a onda shvatim da verovatno izgledam kao ludak, pa ponovo udahnem duboko i uputim se prema pultu gde je sedela jedna devojka.

- Dobar dan. - pristojno se javim devojci i malo se nasmešim.

- Dobar dan. Kako mogu da Vam pomognem? - obrati mi se pomalo nezainteresovano.

- Javila sam se na oglas za posao za asistentkinju direktora, došla sam na razgovor. - kažem uljudno, a ona me podrugljivo odmeri.

- Idite liftom na sedmi sprat, onda skrenite desno. Tamo se nalazi kancelarija gospodina Miloša Antića. - kaže nekim nedefinisanim tonom.

- Hvala! - odgovorim ja i krenem prema liftu.

Pritisnem dugme i čekam lift. Dobro sam znala ko je Miloš Antić. Najbogatiji i najmoćniji čovek u gradu. Pre pet godina je zamenio svog oca i preuzeo ovu firmu. Po gradu se pričalo da onaj ko se zameri sa Milošem Antićem može ili da se ubije ili da se odseli iz Šapca. Lift je konačno stigao i ja uđem i stisnem dugme za sedmi sprat. Lift se pokrene i ja gledam kako se cifre na malom ekranu menjaju.

1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7...

Tu smo. Izlazim iz lifta i nađem se u ogromnom hodniku. Skrenem desno, kako mi je devojka za pultom rekla i idem hodnikom. Čini mi se da je beskrajno dug. Konačno stignem do neke kancelarije i čim vidim da ispred vrata već čeka nekoliko devojaka, znam da sam na pravom mestu. Javim se ženi ispred kancelarije i ona mi se ljubazno nasmeši. Trudna je, ali je prelepa. 

Sednem na jednu od stolica i udahnem. Na sebi osetim poglede ostalih devojaka i pogledam i ja njih. Ostanem bez reči. Sve su prelepe. Zaboga, izgledaju kao da su upravo sišle sa piste za izbor mis sveta! Sve su visoke, neverovatno mršave, u kratkim haljinicama i cipelama sa visokim potpeticama. Ali, one i dalje gledaju u mene. Da li mi je kosa raščupana? Da li mi se suknja izgužvala? Polako iz tašnice izvadim ogledalce i pogledam svoj odraz. 

Srcoliko lice, plavo-sive oči uokvirene dugim trepavicama naglašenim sa malo maskare i gustim obrvama, mali nos i pune usne premazane tankim slojem nežno ružičastog ruža. Duga svetlo smeđa kosa koja je sada podignuta u urednu punđu. Onda pogledam svoju odeću. Bela košulja je upasana u svetlo ružičastu suknju visokog struka dužine do kolena koja se malo širi. Na nogama nežno roze cipele sa malom petom. Po mojim kriterijumima, izgledam sasvim pristojno. A onda se zamislim. Da li sam trebala da obučem ovu košulju? Da li moje grudi u njoj izgledaju previše kurvasto? Do đavola, oduvek sam imala veće grudi i guzu. Uvek sam bila ta devojka koja po sadašnjim standardima mode, ima nekoliko kilograma viška. Ali, meni to nije smetalo. Volela sam sebe baš takvu kakva jesam. 

A onda opet pogledam u ostale devojke. Sve su imale kratke haljinice koje su verovatno bile skuplje od celokupne odeće koja se nalazila u mom ormaru i sve su bile upadljivo našminkane.

Malo sam se prepala kada je ona ljubazna žena prozvala prvu devojku. Posle nekih petnaest minuta, devojka je izašla iz kancelarije gospodina Antića smešeći se i gledajući u nas ostale kao da smo neko đubre. 

Tako je bilo sa svakom sledećom devojkom. Ja sam bila poslednja na redu. Kada je i pretposlednja devojka izašla iz kancelarije gospodina Antića, ona ljubazna žena je prozvala mene. Ja sam ustala i udahnula duboko. Ona žena mi se ohrabrujuće nasmešila, a ja sam joj u znak zahvalnosti klimnula glavom.

Stala sam pred vrata gospodina Antića i pokucala. Šta ću, tako sam vaspitana.

- Napred! - začulo se iz unutrašnjosti kancelarije i ja sam otvorila vrata i zakoračila unutra. Zatvorila sam vrata iza sebe i malo pogledala po kancelariji.

Kancelarija je bila veoma velika, ali i jako mračna. Na sredini kancelarije je stajao ogroman sto od tamnog drveta za kojim je sedeo čovek u srednjim dvadesetim godinama. Visok, crne kose i u savršeno krojenom crnom odelu. Ispred stola su se nalazile dve smeđe fotelje, okrenute jedna prema drugoj. Popravila sam suknju i krenula prema stolu.

- Dobar dan, gospodine Antiću. - ljubazno sam ga pozdavila.

- Dobar dan. Izvolite, sedite. - odgovorio mi je pomalo mrzovoljno, a ja sam se zahvalila i sela.

- Kako se zovete? - pitao je, gledajući me čudno.

- Nevena Marković, gospodine. - odgovorila sam.

- Lepo, neobično ime. - rekao je - Jeste li poneli svoju biografiju?

- Da, ovde je, izvolite. - rekla sam i predala mu belu fasciklu sa mojim podacima. Otvorio je, preleteo pogledom preko teksta, a onda je zatvorio i pogledao u mene.

- Vidim da ste završili srednju medicinsku školu i to sa odličnim ocenama. Zašto ste se onda prijavili za ovaj posao? - upitao me i pogledao me nekim čudnim pogledom.

- Nažalost, nisam imala mogućnosti da nastavim školovanje, a nisam uspela ni da se zaposlim u svojoj struci. - rekla sam, a on je klimnuo i dalje gledajući u mene nekim čudnim pogledom.

Onda je ustao i stao iza mojih leđa. Kako je ova fotelja mogla da se okreće, zavrteo ju je i ja sam se našla lice u lice sa ovim čudnim čovekom.

- Srce, ne mogu da te zaposlim kao svoju asistentkinju, ali možda bismo mogli da se dogovorimo oko jednog drugog posla. - rekao jje i pokušao da mi otkopča košulju. 

Skočila sam sa stolice kao oparena i opalila mu takav šamar da je čitava kancelarija odzvanjala.

- Izvinite, ali naleteli ste na pogrešnu pogrešnu devojku, gospodine Antiću. - rekla sam besnim glasom, a onda kao metak izletela iz ove proklete kancelarije, a nedugo zatim i iz ove zgrade.

I, evo je ljudi, moja prva priča! Nadam se da vam se sviđa!

Lav juu darling__01