Klara

Iskrena da budem kad smo Maja i ja ušle u stan i dalje sam drhtala od straha i bila sam bleda kao krpa. Nije prvi put da mi neko dobacuje, da prokušava da me smuva ili da ne želi da izađe iz kafića, ali je prvi put da se neko vrati i da pokuša da me siluje.

Hvala Bogu pa sam umela da se odbranim, ali da šef nije došao bila bih itekako još jedna žrtva silovanja. Izgledao je tako besan i tako zabrinut.

Maja je ostala sa mnom celu noć i onda smo otišle zajedno na posao. Uverila sam samu sebe da sam dobro i da mi nije ništa, pa sam mogla da funkcionišem i da ostanem normalna, ali u meni leži strah koji sam gurnula pod tepih.

Čim smo stigle na posao, naravno morale smo kod šefa u kancelariju. Tom čoveku je bitniji ugled, nego da li je neko bio povređen ili nije, ali zahvalna sam mu jer nam nije dao otkaz zbog mog rada na crno u kafiću.

Još da zna da sam nekad radim kao čistačica, momentalno bih dobila otkaz.

Ali on to još ne zna.

Još i da sazna za baku i deku, pa ne bih mogla više nigde da se zaposlim.

Ali on to još ne zna.

I nadam se da neće ni saznati.

Kada sam ispričala Maji o baki i deki samo što me nije ubila. Upozorila me je i rekla da ćemo zajedno da nađemo njima neki apartman večeras kad završimo sa poslom. Tako smo i uradile, ali jedine slobodne sobe u najbližem apartmanu će biti oslobođene za dva dana. Svakako sam rezervisala.

Sutradan gosti su dolazili i odlazili, bukirali i otkazivali sobe, odmore... U jednom trenutku je ispred pulta bio dugačak red skoro do ulaznih vrata od hotela, otprilike 10/15 metara. Nisam ni sama sigurna. Noge su mi otpale i jedva sam dočekala pauzu. Nabrzaka sam jela i otišla do bake i deke da vidim kako su i da im kažem da sam im pronašla apartman. Izlazim iz lifta i zatičem otvorena vrata od sobe u kojoj su baka i deka.

Molim Boga da su slučajno otvorena.

Ali čuju se glasovi.

Bože da li je moguće? Najebala sam sad.

U sobi zatičem baku i deku i bude mi lakše, ali onda iza njih vidim šefa i devojku. A ta devojka nije ni čistačica ni ona od pre neki dan, već Kris.

Živote pustinjo...

Oboje me gledaju mrko, a baka i deka zbunjujuće.

- Klara odmah u kancelariju! - povisi ton, a vilica mu se stegla od besa, a Kris se otme podsmeh.

Klimnem glavom, a on izađe i Kris za njim.

- Ostane tu, vratiću se, pa ću vam objasniti sve. - govorim smireno baki i deki.

- Dete, ako je neki problem, idemo mi odmah. - kaže deka.

- Ne, ne molim Vas, sačekajte. - kažem brzo.

- Dušo, ako smo mi uzrok problema, a verujem da jesmo, zaštitićemo te mi, reći ćemo već nešto. - kaže baka glasom punim brige i ljubavi.

- Nemojte ništa, ja ću rešiti to. - uhvatim je za ruku i klimnem joj glavom u znak poverenja.

Izađem iz sobe, spustim se liftom i odem bro do kancelarije, usput sam srela Maju i pogledala sam je značajno, da zna o čemu se radi. Samo je složila facu, kojom kaže nek ti je Bog u pomoći.

Kucam i ulazim u kancelariju.

Trudim se da izgledam smireno, ali nisam. Sjebala sam, kriva sam i to je to. Već sam se pomirila sa tim.

U kancelariji su Nik i naravno Kris.

- Kris izađi. - kaže Nik smireno.

- Možda je bolje da budem tu sa tobom. - kaže zabrinuto.

- Izađi kad ti kažem! - drekne, a ona se štrecne i brzo izađe, a meni opet uputi podsmeh.

- Dan je prošao! Samo dan! A ti si napravila glupost! Želim objašnjenje odmah!

I rekla sam kako je i bilo. Nije me sramota, niti mi je žao što sam to uradila. Postupila sam ispravno.

Kada sam objasnila, gledao me je namršteno i kao da nisam normalna, potom je ustao, pa se kretao levo - desno.

- Zašto ti misliš da možeš da praviš budalu od mene?! Ko si ti bre?!

- Niko ne pravi budalu od Vas, pomogla sam starim osobama, sem toga prekosutra bi se odjavili. - smireno kažem.

- Da, imali su top stan i to još po povoljnoj ceni. Stan po ceni od sobe za ne tako bogate ljude. Šta smo mi ovde?! Dobrotvorna ustanova?! Njih dvoje odlaze ovog trena!

Ćutim, a on nastavlja.

- Kako daješ sebi za pravo da odlučuješ takve stvari?! Šta si ti?! Šefica? Menadžerka?! Šta umišljaš ti?! Ti si samo radnica za pultom! Ništa više. Trebalo je da se držiš samo tog posla! - završi svoj govor, a ja ostanem u šoku.

Iz fioke vadi neke papire. Znala sam odmah šta je to. Besno ih je bacio na sto i potpisao.

- Potpiši ovde. Tvoj otkazni rok je dve nedelje.  Imaš li nešto još da kažeš? - glas mu se smirio, ali i dalje steže vilicu od besa.

Potpišem.

- Imam samo da kažem da ste ološ od čoveka i da Vam je bitniji novac i ugled od svega ostalog. Treba da Vas je stid. Ja se ne stidim što sam to uradila i nije mi žao. - pogledam ga s dozom gađenja i shvatim da sam mu se previše približila. Nije ni metar od mene.

- Kaže mi osoba koja je ubila majku zarad popularnosti. - besno procedi kroz zube.

Zaledila sam se.
Srce mi je stalo.
Oči zasuzile.
Svaka reč koju je rekao me je zabolela. Svaka reč se zarila kao nož u mene. Svaka reč je po jedan ubod nožem. Najednom sam dobila nagon da mu udarim šamar.
I to sam uradila.
Nesvesno.

On se uhvatio za obraz, a ja sam razgoračila oči, povukla se u nazad par koraka i drhteći otvorila vrata i videla sam Maju, pogledala me je kao da zna šta se dešava, a ja nisam mogla da se suzdržim, otrčala sam do kupatila, a vrata od njegove kancelarije su ostala otvorena.

Ušla sam u kabinu, drhteći zaključala i spustila se na hladne pločice. Glavu sam spustila na kolena i plakala. Tiho, ali su mi se otimali sve glasniji jecaji, jedan za drugim. A onda sam čula da neko ulazi. Momentalno sam zaćutala, a onda sam čula poznat muški glas.

- Klaro, znam da si tu. Video sam te kako istrčavaš iz Nikove kancelarije.

Ćutim.

- Ne znam šta ti je rekao, ali je kreten.

Ćutim.

- Otvori mi, da pričamo. - kaže smireno.

Ćutim.

- Pa dobro, sedeću ovde dok mi ne otvoriš. - čujem ga kako seda i naslanja glavu na vrata od kabine.

Ustanem i otključam, a on otvori. Ne znam zašto, ali sam mu se bacila u zagrljaj i suze su same krenule, a potom i glasni jecaji. On me je samo mazio po kosi. Kada sam se malo smirila uhvatio me šakama za obraze i podigao glavu.

- Šta god da je u pitanju, šta god da ti je Nik rekao, veruj mi nije vredno da kvasiš lice i kvariš maskaru. - kaže zabrinuto.
Samo sam uzdahnula.

- Hoćeš da pričaš o tome?

Odmahnem glavom. Ne želim i ne mogu. Raspašću se.

- U redu. Ajde umij se i reći ću Maji da dođe da ti donese šminku. Izgledaš kao neka ustvara sa tom razmazanom maskarom. - nasmeje se, pokušavajući da me oraspoloži.

Nisam htela da ga razočaram. Nasmejala sam se malo. Doduše lažno i to jedva. Nije me povredilo to što je rekao, naprotiv, da nisam pod uticajem Nikovih reči sigurno bih se valjala od smeha. Sada stvarno nemam snage.

- Luka, hvala ti. - rekla sam mu pre nego što je izašao.

Ostala sam koji trenutak sama, a onda je ušla Maja.

- Čula sam šta se desilo. Prislušikivala sam. - rekla je tužno.

- Pogledao me ravno u oči i to mi je rekao Majo. Misli da sam je ubila zarad popularnosti. Što je najgore, prvi deo je istinit.

- Ne lupaj, nisi kriva za tu nesreću. - zagrila me je.

- A on je kreten. Ne sećam se da je bio ovakav. Uvek je bio ljubazan, ne znam šta mu se desilo. - dodaje.

- Samo dve nedelje da izdržim, do tad moram naći posao.

- Ti već imaš posao Klara.

- Zar nisi čula da sam dobila otkaz?

- Ne taj, tvoj drugi posao. Zapravo, prvi.

- Ne. Majo već sam ti rekla. Nema šanse. Potražiću neki drugi. Sigurno će me neko primiti. - izdahnem.

Ubrzo smo morale da se vratimo na radno mesto. Nabacila sam osmeh i nastavila. Za to vreme nisam videla Nika. Nisam se ni usuđivala da ga tražim, čak ni pogledom. Luka je navraćao par puta i zabavljao me. Dobar je mali. Pričali smo malo. Došao je ovde sa bratom na neku vrstu odmora, a živi u Čikagu.

- Stani, a koliko imaš godina? Ja bih rekao 20 ili 21. - pretpostavlja.

A ja kad nisam umrla od smeha.

- Srce moje, omašio si samo 5 godina. - nasmejano kažem.

- Ne seri! 26! - začuđeno kaže.

- Moglo je i gore. - nasmejano nastavljam.

- Izgledaš tako mlado. - kaže zadivljeno.

- Koju kremu koristiš? - pita a ja se opet nasmejem, a potom i Luka.

- Šta je toliko smešno Luka? - zaledim se, čuvši Nikov glas.

- Brate. - kaže ozbiljno.

Brate? Šta? Zašto mi nije rekao?

A onda me ugleda, osmeh mu zameni ozbiljan i namršten izraz lica.

- Poslednje što treba da radiš je da se smeješ Klara. - kaže kroz zube.

- Polazi. - procedi Luki vidno ljut.

Jebote. Njih dvojica su braća. Obojica su kreteni.

Posle toga ni jednog, ni drugog nisam videla do kraja radnog vremena. U međuvremenu sam objasnila baki i deki da odu kod mene u stan. Jeste mali, ali stajemo svi. Oni su sakupili svoje stvari i otišli, nadam se da su se smestili.

Kada sam završila sa poslom, odmah sam otišla u stan. Sa vrata sam osetila prelepi miris. Odavno to nisam osetila. Miris topline i ljubavi. Miris lepinje, kuvane hrane i osećaj prisustva starijih ljudi. Osmehnem se, spustim sve stvari u hodnik i baki upadnem u zagrljaj.

- Hvala ti. - progovorim, dok me ona miluje nežno po kosi.

- Hvala tebi, dušo. Mnogo si uradila za nas i nije fer što si tako završila. Ovo je najmanje što mogu da učinim za tebe. - kaže nežno staračkim glasom.

- Gde je deka?

- Mislim da je zaspao na kauču uz televizor. Uvek to uradi - nasmeje se.

Nakon što sam jela, istuširala sam se, obukla crni satenski šorcić i majicu na bretele. Otvorila sam širom prozore, jer je vrućina i legla. Kako sam legla, tako su misli počele da mi se preturaju po mozgu. Da bih ih se rešila, uzela sam da čitam knjigu.

Moje čitanje prekida zvono na vratima. Pogledam na sat, pola 1.
Ko je u ovo doba? Možda je Maja? Nekad ima običaj da samo bane.

Pogledam kroz špijunku i imam koga da vidim. Otvorim vrata.

- Šta ćete Vi ovde? Kako Ste ušli? - pitam začuđeno i pomalo uplašeno.

- Mislim da smo prevazišli persiranje. Moramo da pričamo. - kaže ozbiljno.

- Mogu li da uđem?

- Ne, ugostila sam ljude koje ste Vi, onosno koje si ti, oterao iz hotela. - kažem oštro.

- Daj mi samo dva minuta.

Izdahnem i pritvorim vrata od stana.

- Izvoli. Imaš dva minuta. - prekrstim ruke.

- Pogrešio sam, poneo me bes. Iznervirala si me u trenutku i još sam i ovih dana iznerviran i sve sam to iskalio na tebe. Zaslužio sam onaj šamar. Svašta sam ti rekao, što nije trebalo i preterao sam. Izvini još jednom. - čula sam stvarno žalost u njegovom glasu.

Klimnula sam glavom.

- Otkaz i dalje stoji? - pitala sam.

- Tako je najbolje.

- U redu. Prihvatam tvoje izvinjenje, a ja se izvinjavam za šamar. Preterala sam. Ti si ipak bio moj šef.

- Trebalo mi je. Vratio me u stvarnost. Inače, nisam znao da imaš tešku ruku. - osmehne se krajičkom usne.

Pružili smo jedno drugom ruku i rukovali se. Čudno. Onda se desio onaj trenutak gde nema ništa, samo on i ja, a onda sam se trgnula.

- Laku noć, Nik. - rekla sam.

- Laku noć, Klara. - rekao je i otišao.

A ja sam zatvorila vrata i ostala da stojim, nepomična. Ne znam koliko sam dugo stajala, kada sam skontala da sutra ujutru svakako moram na posao. Legla sam pitajući šta se dođavola sada desilo i nakon neuspeha da dam odgovor, sam zaspala.

Dugo me nije bilo, ali sada sam tu. Evo malo duži deo. ❤️

Vaša Emotivnaa