Klara

- Izvinjavam se, ali upisali ste pogrešan datum. Trebalo je da dođete još pre četiri dana. - objašnjavam jednom starom paru.

- Ima li neka druga soba? Nije nam bitna cena. - pogledaju se međusobno i klimnu glavom.

- Nema stvarno. Sve nam je rezervisano. Izvinjavam se.

- Kuda možemo sada? - pita stari čovek zabrinuto.

- U ovom mestu nema ništa. Možete da pogledate, ako slučajno neko ne iznajmljuje sobu. - prijateljski se osmehnem.

- Dete, mi imamo po 75 godina. Ne možemo ceo dan da budemo na nogama. Znaš li možda neko bliže mesto gde ima hotel ili apartman? - pita starac umornim glasom.

Ovo dvoje imaju toliko godina, a još se drže za ruke i putuju. Bajka. Ne mogu ovako da ih pustim da lutaju po Njujorku i okolini tražeći slobodne sobe. Još po ovakvom suncu!

- Sačekajte trenutak. - uzimam telefon i gledam raspored soba.

Jedine slobodne sobe su one "šefove". Za te sobe čak postoji spisak ljudi kojima je dozvoljeno da borave. Iskreno mislim da je to preterivanje, ali buržuji to tako vole, da svi mi naspram njih izgledamo bedno.

- Imam neke slobodne sobe. Ali one su jako posebne. Ali provući ću vas. Bar dok ne nađemo neki drugi apartman ili hotel za vas. - pa nakon ovoga sledi siguran otkaz.

- Nemoj se mučiti dete, tražićemo mi polako. - kaže mi starica.

- Insistiram bako. Molim vas. - osmehnem se.

- Koliko ćemo morati da platimo? - pita deka pomalo uplašeno kad je video sobu. To jest sobu - stan. To je zapravo soba u kojoj ima još 3 sobe.

- Onoliko koliko biste inače plaćali vašu sobu. Samo budite obazrivi. - osmehnem se prijateljski.

- Ti si tako dobro dete. - zahvale mi se.

Da ne bi šef kojim slučajem ušao u ovu sobu, stavim znak da se dubinski čisti i okačim papir na kome piše da će potrajati par dana.

Nadam se da će ovo ostati ne provaljeno. Ali se oraspoložim saznavši da sam nekom ulepšala skoro uništen odmor. Kako skoro nikad nisam bila na ovom spratu odlučim malo da pronjuškam. Sve je na veoma visokom nivou.

Hodnik je ukrašen kao u nekom dvorcu. Lajsne i iskrljivljene šare zlatne boje prekrivaju čisto beli zid. Na zidu duž celog hodnika stoje samo dva umetničkih dela. Ovo me posebno zainteresuje. Stepenice su na sredini, a lift je levo. Na levoj strani su prvih pet soba, a na desnoj drugih pet.

Odem na levu stranu između sobe 2 i 3. Tamo stoji replika jednog od mojih omiljenih umetničkih dela. Zvezdana noć od Van Goga. Naslikao ju je 1889. godine, a sada stoji u muzeju kod nas u Njujorku. Delo je tako magično i podseća me na jesenje noći, kada se na nebu vidi gomila zvezda i pun mesec, a duva vetar koji pomera vlasi kose i umiruje mozak.

Odjednom začujem prigušene zvukove koji dolaze skroz na kraju leve strane hodnika, u sobi broj 1. I onda skontam kakvi su to zvukovi. Au. Pogrešan trenutak. Brate nije prošlo podne, a ovaj čovek je u akciji. Blago li se njemu u životu. Sad, ja ne znam da li je unutra šef ili neko drugi.

Mada koliko sam upućena niko sa njegovog posebnog spiska nije došao još uvek. Jaoo pa to je onda unutra moj šef. Od šokantog saznanja slučajno oborim ono sranje za kišobrane, a ono padne i čuje se kao bomba da je pala. Podignem brzo nadajući se da nisu čuli.

- Vidimo se večeras. - progovara koketno ženski glas, a ja skontam da još stojim ispred vrata.

Jao sranje. Gde ću sad? Uzmem sa poda ispod prozora neku čudnu crvenu krpicu, ali se ne obazirem i odem do slike. Kao brišem prašinu.

- Dobar dan. - javlja mi se devojka nasmejano.

Dobro je nije čula. Čujem ponovno otvaranje vrata i osetim onaj miris. Miris muškarca sa kojim sam se sudarila.

- Čistačice, malo si nevaljala pa prisluškuješ? - ne smem da se okrenem, osećam se tako neprijatno, a od njegovog glasa koji je tako napaljujići ustuknem.

- Ajde čistačice, okreni se. Znam da me želiš. Možemo da ponovimo ono od jutros. - kaže zavodnički.

Da ponovimo? Ma šta? Joj crna kosa! Sranje! Naša čistačica spava sa šefom?! Kakvo poniženje.

- Aam... Ne mogu... Ovaj... Imam puno posla. Znate gosti samo dolaze! - pročistim grlo pokušavajući da zvučim piskutavo kao ona.

- To jutros nije bio problem. - čujem korake, on mi prilazi i staje sa strane, a ja se opet okrenem da mi ne vidi lice.

- Ah... Nije, ali me sad mnogo boli glava! - uhvatim se za glavu.

Hvata me za struk i okreće me tako da ja budem okrenuta njemu licem u lice, a ruke mi zarobi iznad glave. To je bio onaj trenutak, kada sam osetila neki nepoznat intenzivan osećaj. Pogledao me je svojim čokoladnim očima u kojima sam videla želju. A onda je spustio pogled i hladnokrvno me pustio.

- Znači ti si Klara? - pita me namršteno kad se odvojio.

- Da... Ovaj izvinjavam se šefe... Stvarno ja sam se divila slici i onda me je bio sram što sam tu. - počela sam brzo da se izvlačim.

- Samo da znaš. - prekida me i uzima onu krpicu.

- Ovo nije krpica. - cinično se nasmeje i ispred lica vidim ne crvenu krpu, nego crveni donji seksi veš.

Progutam knedlu, a on se nasmeje i vrati se u sobu, a meni ostane samo da stojim i da budem šokirana. Drzink! Ali se nakon par trenutaka ipak dozovem sebi, spustim se liftom i vratim se na svoje radno mesto. Naravno na pauzi sam ispričala sve Maji. Morala sam da joj kažem da šef spava sa našom čistačicom.

Moja smena počinje u 8 ujutru, a završava se sad u 3 sata posle podne. Inače bih od 3 sata pa do 6 posle podne pomažem našoj čistačici sa sređivanjem soba, ali danas stvarno ne mogu da je gledam. Ne znam da li nju treba da bude sramota ili mene. Odlučim da joj danas ne pomažem i vratim se u stan, da se odmorim, jer od 9 uveče radim u kafiću. Sada će biti malo teže jer je šef tu, ali snaći ću se.

Ulazim u stan, obučem kratki šorc i majicu na bretele, sipam hladni čaj i izađem na malu terasu na kojoj su dva mini dvoseda i stočić. Na stočiću stoji knjiga koju trenutno čitam, ali odlučim da je ne čitam i namestim se udobno na dvosed i ruke položim uz ivicu dovseda, a pod glavu stavim malo jastuče bebi roze boje i položim je uz ogradu terase i tako zaspim.

Alarm me probudi tačno na vreme. Crnu, dugu kosu svežem u visoki rep i opet nanesem samo malo pudera, svetlo braon senku i njud ruž. Moje pegice se i kroz puder vide, ali to je u redu. Ja sam ponosna što ih imam. Bez njih ne bih bila ista. Nekako me upotpunjuju. Izađem iz sata i ubrzo dođem do hotela, presvučem se u uniformu konobarice i krenem da radim. Neke osobe su već malo više popile.

- Konobarice?! - viče me neki muški glas.

- Da? - dotrčim do muškarca koji me doziva. Ima otprilike 40 godina i tu je sa pretpostavljam prijateljima.

- Daj za mene i ove muškarčine još jednu turu. - pijano mi se osmehuje.

Klimnem glavom i ubrzo se pojavim sa još jednom turom piva koje su tražili i poslužujem ih.

- Kakva si ti samo seksi konobarica! - perverzno mi se osmehuje, gledajući u moje dupe.

Na ovo čovek njima ne sme ništa da kaže, sem da se skloni, pa sam to i uradila.
Rekla sam Maji da ona preuzme, jer kad se ovako nešto dešava uvek bude problem i onda da se problem ne bi stvorio, mi se smenjujemo. Dok sam posluživala druge normalnije ljude, brzo mi je prošlo vreme, a i za druželjubivost sam dobila bakšiš. I to kakav!

Naš kafić se zatvara u 1 ujutru, a sada je već petnaest do 1. Oni muškarci još sede i piju. Pogledom tražim Maju, ali nje nema. Gde li je? Pa ne mogu čekati. Moram ih ja oterati. Odlazim do stola i kada me primete isti onaj muškarac, zbog kojeg mi je bilo neprijatno, krene da zviždi.

- Molim Vas da napustite lokal. Zatvaramo. - pokušavam prijateljski da se osmehnem.

- Ovako brzo? - pijano pita.

- U jedan skroz zatvaramo, ali petnaest minuta ranije gosti moraju da napuste lokal, jer trebamo da sredimo. - objašnjavam.

- Kako se zoveš lepotice? - ignoriše moje reči, a njegovi prijatelji se smeše.

- Gospodine, stvarno Vas molim da izađete. - oštro kažem.

- A što nećeš da mi kažeš svoje ime? - navaljuje.

- Zvaću obezbeđenje, gospodine, lepo Vas molim da napustite lokal. - nastavljam pretećim tonom.

Nije mi prvi put sa ovakvim likovima.

Ostali muškarci se uznemire.

- Ajmo Teneru. Neću policiju na grbači. - kaže jedan njegov prijatelj, a ostali ustanu za njim.

- Nismo završili konobarice. - šapne mi i namigne.

Ma kako da ne. Bedik.

Oni odlaze, okrenem znak na zatvoreno i uđem u toalet. Užasno mi se piški. Kada sam završila stala sam da perem ruke, kada sam čula vrata od toaleta.

- Majo?! - dovikujem.

Ništa.

- Majo?!

- Ne znam ko je Maja, ali znam da si ti konobarica sa kojom imam nedovršena posla. - prilazi mi muškarac, koga sam oterala iz lokala, sa leđa.

Ukočim se, ali se odmah priberem i udarim ga laktom u stomak. Malo se savije i ja pokušam da pobegnem, ali me on hvata za podlakticu i pribija me ni malo nežno uz pločice.

- Skloni se! - vičem i otimam se.

- Dušo, ne opiri se. Šta imaš protiv mene? - ruke  mi spaja i polaže iznad moje glave, čvrsto ih držeći. Njegov zadah bazdi na alkohol, a oči su mu krvavo crvene.

Ritam se, ali me svaki put kad se pomerim sve više stegne i na kraju mi opali šamar. Ustuknem. Preplašena sam. Drhtim.

Ljubi me po vratu gladno, govorim mu da prestane. Slobodnom rukom mi vadi košulju iz crnih pantalnona i uvlači ruku pod košulju.

Neću dati nekom pijanom bedniku da me siluje.

Savijem nogu i kolenom ga udarim tamo gde sve muškarce boli.

- Kurvo malena! - presavije se od bola.
Bežim kud me noge nose i dođem do šanka, kad me uhvati.

- E sad ću te kazniti, jer si bila nevaljala! - opali me po dupetu.

- Pusti me! - ritam se, zabacujem glavom.
On pokušava da me obuzda, da bih mu se povinivala, ali neću. Vrištim u nadi da će me neko čuti. Odjednom osećam da nestaje pritisak sa mog tela, okrećem se i ugledam šefa kako bukvalno prebija lika na mrtvo ime. U tom čujem i policiju. Samo mi je još ovo trebalo.

Kad je video policiju, šef ga pušta i dolazi do mene.

- Jesi li dobro? - pita zabrinuto.

- Jesam. - odgovorim zadihano.

- Ubiću ga. - srdito kaže i odlazi policiji.

Policija odvodi lika, dajem izjavu i lokal ostane prazan. Samo šef, Maja i ja.

- Sutra kod mene u kancelariju obe. - hladnokrvo nas pogleda stežući vilicu.
Klimnemo glavama. Dopratio nas je do auta. Maja i ja smo išle zagrljene, a on je išao malo distanciran pored nas.

Pozdravili smo se kratko i Maja i ja smo ušle u auto.

- Najebale smo. - kažemo u isto vreme.