Subota, 22. јul 2017.

Zvrndanje zvona me direktno udara u mali mozak. Taj neko ne odustaje i zato ustajem iz kreveta. Teturam se niz stepenice i kad stignem do vrata, otvorim ih i nakezim se.

„Šta ti je sa telefonom?", Đole stoji sa sendvičima u rukama.

„Sad si ustala?", Tina se zakikoće.

„Upadajte!", rukom pokažem smer i krenem natrag prema sobi.

„Idemo na bazen!", dobaci drugarica.

„Znači kupaći da nađem", smrsim za sebe.

Preturam po torbama i kad napipam kupaći, izvučem ga tom silinom da se zanesem unazad i sednem na krevet. Onda se bacim na leđa i širim ruke da se istegnem, ali ispod jastuka napipam nešto. Izvučem kamičak i pogledam u Jadarit. Te sekunde mi sevne san, međutim, nejasno ga se sećam. Uostalom, nemam sad vremena za analize, imam preča posla.

Sređena siđem u prizemlje i sednem za sto. Osmehujem se kafi koju je Tina skuvala, pa pažljivo spustim mobilni podalje od sebe.

„Pitah te malo pre, šta ti je sa telefonom? Nisi dostupna", Đorđe sa oprezom pogleda u moj mobilni.

„Nije to danas telefon već atomska bomba i ne pipaj ga! Ostaje tu gde jeste. Neću ni da ga uključujem da ne bi eksplodirao", gledam u prokletinju i ređam sve po spisku onom ko ga je izmislio.

„Kad tad ga moraš uključiti", kaže on kao pravi i nasmeje se.

„Danas ne moram. Želim da živim", realno, ne moram ja ništa.

„Večeras?", Tijana me pogleda.

„Večeras ću ga verovatno uključiti. Do tada će imati opasnost petarde", mrdam glavom dok procenjujem moguću eksploziju, a oni se zasmeju.

Pošto popijemo kafu i doručkujemo, krećemo na bazen, malo dalje od našeg grada. Idemo u obližnju Banju. Novca imam i što bi pojedini rekli - ima se, može se.

Kompleks privatnih bazena u Vrujcima izgleda sjajno. Još sjajnije postaje kad naša cenjena dupeta zauzmu ležaljke u prvom redu, a najsjajnije je kad uskočimo u toplu banjsku vodu. I da se razumemo, baš je nama dobro zajedno!

Vreme lagano odmiče, a mi smo sve luđi i luđi. U jednom trenutku merkamo veliko bure sa lekovitim blatom. Zašto ne probati kad nam se može? I ostali se mažu. Pa, po ugledu na te ostale, priđemo i mi sivoj masi. Namažemo se od glave do pete.

„Zašto smo namazani?", pita Đorđe dok čita tablu o dejstvu blata.

„Da nam bude bolje", Tina odgovori i dodaje slojeve blata na ramena.

„Čoveče, osećam se kao prase", zakikoćem se i pogledam niz sebe.

„Jebalo te blato da te jebalo!", Đorđe otrese i zbriše pod tuš.

„Šta ti je?", priđem mu i gledam kako se mahnito trlja.

„Ma piše, bre, da nakon tretmana blatom nije poželjno pola sata ulaziti u vodu i još nešto oko neželjenog dejstva", pokaže rukom na tablu.

„Sereš!", gurnem ga i stanem pod tuš. I kao i uvek, prvo nešto koristimo a onda tek čitamo uputstvo za upotrebu. Tačno, nismo normalni!

„Jebi se, Lolo!", sikće Đorđe, ali čeka da završim.

„Joj, bre! Sklanjaj se!", Tijana uleti kao mlazni avion i gurne me.

„Ljubavi, ja sam bio sledeći!", Đoletovo blato se suši a ostali tuševi nisu slobodni.

„Čekaj samo da se sperem", slatko će Tina njemu.

„Pa, nećeš se sprati pola godine koliko si se namazala, a ja ću se stvrdnuti i to ceo!"

„A jesi namazao pišu?", hladno ga pita poludela dabogda.

„Tijana, kretenu jedan! Beži tamo!", gurne je Đole i stane pod tuš.

Smejem se toliko da se zacenim i moram da čučnem nakratko, ali čim se uspravim i Đole se pomeri, oboje počnemo da spiramo sa Tine ostatak blata. Pa, tonu je budala natovarila po sebi! Bogu hvala, izborimo se mi sa ljigavim blatom i odmah ulazimo u bazen. Nema šanse da dozvolimo sunčanom danu da se sjebe sâm. Mi ćemo ga sjebati!

Pošto potrošimo dan, uz zalazak sunca prošetamo po Banji, gledamo malo u tezge sa šarenišima, a onda kao prava gospoda sednemo u restoran da večeramo pre nego što krenemo natrag.

Sjajan deo dana se završi kad stignem pred kuću. Izvadim ključ, gurnem ga u bravu a vrata se sama otvore. Jebote, jesam li ih uopšte danas zaključala? Dok razmišljam jesam li ili nisam zaključala vrata, ulazim u trpezariju i zinem od čuda!

Tata, mama, Stefan i Uroš sede za stolom i streljaju me pogledima.

„Dobro veče", kažem. Šta drugo reći porodici koja je na okupu?

„Sram te bilo šta si braći uradila", tata odmahne glavom. „Nismo mogli na miru da letujemo, morali smo da se vratimo pre vremena zbog tebe!"

„Zbog mene?", izbečim se.

„Da! Bar još dve nedelje smo planirali da ostanemo u Kušadasiju, ali ti si rešila da nas vratiš, zar ne?"

„Ja?" O čemu jebote priča?

„Majka ti je uznemirena i pije lekove za smirenje. Braća su uzdrmana...", pokaže rukom na članove.

„Dobro... Nek popiju nešto za antiuzdrmanost i biće im bolje", u meni se odjednom skupi bes nagomilavan godinama.

„Lolo, zbog tebe smo se ranije vratili sa letovanja!", ustane tata da dâ na značaju tom povratku.

„Boli me dupe! Ja pet godina mora videla nisam. A vi ste se vratili zato što vas je Stefan zvao, a ne ja!", odveže mi se jezik kao kad se besan pas otkine sa lanca.

Tata sedne na stolicu kao da su ga noge izdale.

„Ne pričaj tako sa ocem!", majka se umeša. „Zašto si nam vratila poklon? Zašto nisi ostala u Beogradu i radila sa bratom? Kako se to ponašaš?"

„Ljiljana, pojačaj dozu lekova, izgleda ne deluju", nasmešim se u svom stilu.

„MOLIM?", i mama je u šoku.

„U crkvu, pa se moli! I zini da ti kažem što sam vam vratila poklone!", iskolačim oči na nju, a ona zine i pogleda u tatu.

„Zašto si meni vratila poklon?", Uroš me prostreli pogledom.

„Zato što od tebe ne primam ništa više od jednog parfema godišnje, drkadžijo!", otresem i briga me što su svi zabezeknuti.

„Šta si rekla?", Uroš pozeleni.

„Kažem, da uzmeš to letovanje i nabiješ sebi u dupe!", glavom klimnem da potvrdim svaku reč.

„Šta je falilo mom poklonu?", Stefan teatralno ustane.

„Poklonu ništa, ali tvom mozgu svašta fali." To je to. Pukla sam.

„Mom mozgu, je l'?", nakostreši se. „A tvom?"

„Ooo, meni fali ono DIPL.ECC koje nikada nećete videti! Sram vas sve bilo!", viknem kao luda.

„Pazi kako nam se obraćaš", Stefan zareži.

„Slušaj, lažove jedan! Ono što si ti u stanju da izmisliš to pas sa maslom ne bi pojeo! Šta hoćeš sad od mene? Izašla sam ti u susret, glumila sam budalu dvadeset dana i još progutala tvoju gnusnu laž koju si servirao Aleksandri. Šta te košta da izmisliš još nešto i ostaviš me na miru", izručim, a on prebledi i tresne guzicom na stolicu. „Stefane, ne mogu očima da te gledam koliko si mi se zgadio za ovih pet godina. Oprosti, brat si mi... ali je tako."

Tajac nastane i zapitam se, jesam li poludela? Par trenutaka prebiram sve izrečeno i shvatim da je tako kako je. Nema greške!

„O čemu, bre, pričaš?", Uroš ustane i gleda me u neverici. „Šta je ko izmislio?", onda pogleda u Stefana.

„A ti kao ne znaš njegovu izmišljotinu za Aleksandru?", i sad se pitam, pravi li me i on ludom?

„Ne. Ne znam", kaže i ošine roditelje pogledom.

„Lolo, prestani!", otac iscedi besno.

„Hoću da čujem?", Uroš se zagleda u njega. „Šta je to servirano Aleksandri?"

„Hoćeš da čuješ od mene ili od Stefana?", pitam ga. Pa, ako je vreme da prsnemo kao porodica, nek onda prsnemo sa stilom. Ionako se predugo foliramo.

„Hoću da čujem!", vikne.

Pogledam kako Stefan nabija lice u dlanove, a mama i tata se samo zgledaju. Opa, bato! Sve bolje do boljeg, pomislim.

„Dobro...", obližem usne. „Rekao je Aleksandri kako ste me malo izgrdili što nisam htela da upišem fakultet i da sam se ja smrtno naljutila na sve, da je to razlog što im nisam dolazila. Uzgred, rekao joj je i kako mi sve dajete i nudite, ali da sam ja tvrdoglava i da ne prihvatam ništa. Hteli ste čak i radnju nakita da mi otvorite, ali sam ja odbila. Eto, da ne dužim", kažem dok se pitam je li Uroš znao za to?

„Stefane?", Uroš ga oštro pozove. „Nisi valjda to rekao devojci?"

„Jesam...", prizna on i obori pogled. „Ali to sada više i nije bitno."

„Čoveče, kako si mogao? Pa, ti si napravio sranje!", Uroš počne da viče. „Nije ti Lola kriva što te Aleksandra ostavila!"

„Šta?", zinem na nove momente.

„Da, Lolo...", Stefan me pogleda i to optužujuće: „Ostavila me je zbog tebe. Hvala ti."

„Zbog mene te sigurno nije ostavila, ne laži!", viknem toliko da me svi pogledaju izbečeno. „Mogao si da joj kažeš da sam te pokrala, ili da sam ojadila firmu pa pobegla. Lako bi se izvukao!"

„Tako je", Uroš pljesne dlanovima. „Što joj lepo nisi rekao - Lola me pokrala, lopuža jedna, ali šta ću, ne mogu tužiti rođenu sestru. I izvukao bi svoje dupe!"

„Uroše, zaveži ako Boga znaš!", Stefan skoči na noge.

„Neću da zavežem!", unese mu se u lice. „Sto puta me duša zabolela što mi ne date da pomognem sestri i da joj nešto pružim. Samo ponavljate – ne, nikako, upisaće ona fakultet Uroše, videćeš. Evo, pet godina je prošlo i nije ga upisala. I hajde, slušam vas i sve računam, znate valjda šta radite, to je za njeno dobro", udari šakom o sto i svi poskočimo. „Ali, da je tako predstaviš bilo kome, ne dozvoljavam!!!", što ima žila sve do jedne mu iskoče po telu.

U tom kratkom trenutku posmatram Uroša kao da ga prvi put vidim. „Uki...", priđem mu i stavim ruku na rame. „Nemoj se nervirati. Ne treba meni novac, već da me voliš baš ovakvu kakva jesam", oči me zapeku od naleta emocija.

„Ja te, bre, volim baš takvu kakva jesi!", okrene se i zagrli me preko ramena. „Svaka druga bi, bre, rekla Aleksandri istinu i najebala se majke bratu. A ti se povlačiš i sklanjaš, i još dodaješ da je mogao lagati da se izvuče", bes iz njega izbija u talasima.

„Hajde, smiri se...", odmaknem se i pogledam ga u oči koje samo što ne proliju suze. „Pomiriće se oni, videćeš", pomazim ga dlanom po obrazu. I volim ga do neba, jer me moj brat voli.

„Boli me, bre, kurac za njih!", naglo izleti u predsoblje i nestane u kupatilu.

Mama počne da plače.

„Ljiljana, šta je sad?", pitam je. Ne znam samo zašto drami.

„Kako smo došli do ovakve situacije?", pogleda ona u tatu.

„Šta? Ti sad kao ne znaš?", opasno me iznervira. „Zašto gledaš u Borka, evo ti zlatnog prvenca pa pitaj njega!", pokažem na Stefana. „Sve njegove ideje ste sproveli u delo i sad se pitate kako je došlo do ovoga. Pa, sačuvaj Bože!", prekrstim se i konačno sednem za sto.

Uroš se u tom vrati i sedne do mene. Ćutim i ne pitam ga ništa, vidim da je pustio koju suzu.

„Lolo", tata pročisti grlo. „Ti misliš da mi tebe ne volimo?"

„Dobro, tata, a kako me to volite?", pogledam u roditelje i Stefana. „Stidite se što nisam školovana kao vi, sramota vas je što volim da pravim nakit, smeta vam i što ga prodajem... Ali ja od toga živim, to volim i to sam ja. Kaznili ste me finansijski i nisam se bunila. Zašto me još i zloupotrebljavate kada je Stefanov život u pitanju? Ako Boga znate, prekinite više sa tim", kako sve izručim tako se osetim lakše.

„Šta te je toliko povredilo?", Borku se čelo nabora.

„Svake godine za rođendan dobijem poklone i hvala vam, ali ove godine ste preterali. Samo zato što sam glumila direktorku, dali ste i kapom i šakom. Za poruku da i ne pričam – ponosni smo na tebe", bljutavo kažem. „Zašto niste ponosni sad na mene? Pomislite li nekada kao roditelji da bi sutra auto mogao da me zgazi i da me više nema? Da li bi vam bilo žao što niste uzeli u ruke bar jednu moju ogrlicu i rekli - divna je, ponosni smo na tebe kako praviš nakit?" I jebi ga, ogolih se još više.

„Jao Bože...", mama se davi u suzama i ustaje: „Neka nam Bog oprosti...", ode u kupatilo.

„Daj, bre, ne preteruj!", Stefan me prereže pogledom.

„Slušaj, ti!", Uroš podigne kažiprst prema njemu. „Bilo ko od nas može koliko sutra da završi dva metra ispod zemlje. I zapitaj se sad, da li bi se pokajao što tom nekom nešto nisi rekao, ili mu nešto učinio, ili pružio? Jedina Lola nema za šta da se pokaje, jer je svima nama uvek bila na raspolaganju. Pa i kada smo je kaznili, ćutala je i trpela, sklanjala se da ne smeta nikom!"

„Uroš je u pravu", tata se oglasi. „Kćerko... Briga me što nisi upisala fakultet. Nek si ti meni živa i zdrava...", obriše dve suze i krene i on.

„Tata, ja tebe volim bez obzira na sve", ispratim ga pogledom.

„A mene?", mama se tiho oglasi iza mojih leđa.

„Ljiljana zašto se šunjaš? Volim i tebe", nasmejem se, ne želim mučnu situaciju. „I Izvinite što sam vam upropastila letovanje", dodam.

„Ma, poslaćemo ih na drugo", Uroš prebaci ruku preko mojih ramena.

„Biće letovanja, samo nek smo živi i zdravi", tata se oglasi sa vrata: „Laku noć", značajno pogleda u Ljiljanu i odoše njih dvoje da spavaju.

Mi preostali sedimo neko vreme u tišini. Valjda svako prebira šta se upravo desilo i saznalo.

„Sada me sigurno mrziš?", Stefan prekine tišinu i pogleda u mene.

„Ne mrzim te, ali te i ne volim", iskreno kažem.

„Ja te trenutno mrzim!", Uroš mu nabaci.

„Nisi jedini, stani u red", Stefan odmahne glavom.

„Da znaš da sam ljut na tebe", Uroš ustane: „Idem u sobu."

„Ooo, i tu ima red ljutih na mene, pa stani i u njega", Stefan ga isprati pogledom.

Ostanemo nas dvoje u groznoj tišini. Ustajem da se evakuišem, ali...

„Lolo...", pogleda me. „Molim te, sedi"

Vratim se na stolicu i počešem se iza uva.

„Kada smo se vratili i shvatili da te nema, nastao je haos...", počne da priča. „Aleksandra je imala milion pitanja za mene, Daru, Baneta... Pozvala je i Lazara koji je došao", uzdahne teško. „Pošto su oni ćutali, ja sam te pozvao i Aleksandra je videla da si vratila poklone. Nisam stigao da sklonim tvoju poruku, pa ju je pročitala. Zahtevala je objašnjenje. Pokušao sam da izvrdam, ali je shvatila da nešto krijem", odmahne glavom. „Napala je Baneta, pa Lazara, ali su je oni iskulirali, onda je napala Daru, kojoj je pukao film i rekla joj je – zašto misliš da smo mi krivi za Lolin odlazak, zašto ne pitaš Stefana zbog koga i čega je otišla. Onda je skinula kecelju, bacila mi je u lice i dala momentalni otkaz."

„Dara te ostavila?", zinem od čuda.

„Da. I Bane je dao otkaz po ugledu na Daru. Pošao sam za njima i kada smo se našli sami u dvorištu, rekli su mi koliko su te zavoleli, i da si ti čovek a ja govno. Dara me umalo nije pljunula u lice."

„Stefane, da l' se niste svađali u dvorištu kada je Dara htela da te pljune?", nema šanse da bi iz čista mira došlo do ponižavanja. Donekle poznajem te ljude.

„Svađali smo se. Ja sam imao svoju priču, napadao sam tebe, oni su te branili i završilo se kako se završilo. Onda sam se vratio u kuću i zatekao Lazara kako se brani od Aleksandre. Zahtevala je da zna razlog i nije htela da odustane. Lazar je bio besan kao ris i rekao joj – Pitaj Stefana, jer da se ja pitam ona bi samo preko puta mogla da ode i tu ostane. Onda se okrenuo i kao furija izleteo napolje", duboko uzdahne i zadrži vazduh.

„Pa, kako se nisi snašao, dođavola?", odmahnem glavom.

„Nisam imao kud. Aleksandri sam sve rekao onako kako jeste misleći da će razumeti moje napore da tvoj život dovedem u red. Nije me razumela, opalila mi je šamar i jednostavno otišla kod roditelja", i jebem ti, oči mu zasuze.

„Dobro Stefane, sad da te pitam nešto. Da li ti i dalje misliš da mene treba dovoditi u red?"

„Više ne mislim tako", obori glavu. „Na sekundu sam pomislio da bih sutra auto mogao da te zgazi i stresao sam se." Ko bi rekao da taj još uvek ima srca za obične smrtnike.

„Dobro, valjda me neće ništa zgaziti. Idi sutra kod Aleksandre, kaži joj da smo se pomirili, pa se i vi lepo pomirite, i gotovo."

„Hoću da znaš da zapravo nisam ni svestan koliko sam ti zla naneo. A nemam ni predstavu kako sve da ispravim. Želim da ti kupim lokal, da ti omogućim da počneš svoj posao sama i onako kako želiš. Mislim da bi u Beogradu bolje radila nego u Valjevu. Molim te, pređi da živiš kod mene."

„Ma, nema šanse! Zaboravi", odmahnem rukom u odbrani.

„Zašto si takva? Molim te, uzmi za početak auto i onu karticu, to pripada tebi."

„Ni to nema šanse da se desi i ne moli me više", skočim kao oparena. „Ni ja tebe nisam molila kada si predlagao sankcije, već dostojanstveno podnela sve", podsetim ga.

„Kažnjavaš me?"

„Ne. Samo bilo bi lepo da me ostaviš na miru neko vreme." I bilo bi idealno!

„Sestra si mi, kako da te ostavim na miru?", povisi ton. Čim nije po njegovom duri se.

„Lepo da me ostaviš na miru. Ne zovi me, kloni me se, ne moli me i idi svojim putem. Pomiri se sa Aleksandrom i nastavi dalje", zadržim za sebe ono – terajte se u tri lepe...

„Šta ako mene sutra zgazi auto?", i evo ga! DIPL.ECC. Namazan je svim bojama!

„Ništa. Izašla sam ti u susret. Ništa ti uzela nisam, nisam ti ništa ni uskratila. Branila sam te kada je trebalo. Savest bi mi bila mirna. Nisi zbog mene ničega ostao željan", slegnem ramenima, jer šta više reći?

„Ima istine", protrlja slepoočnice. „To što sada ispaštam, tebi ništa ne znači?", ne odustaje!

„Je li, Stefane, zbog koga ispaštaš? Ko je kriv za tvoju tugu?"

„Ti...", hladno će on.

„Ne! Ja sam posledica, a ti si uzrok. Tvoje bahato ponašanje ti je došlo glave. Vidiš, nisam ljuta na tebe, pričam sa tobom, ali ne moram da radim onako kako ti želiš. Razmili malo o tome", ostavim njega da fino razmišlja o tome, a ja odlazim u sobu da se istuširam.

Samo što se sredim za spavanje, Uroš uleti u moju sobu i zagrli me.

„Ja ću sve da ti kupim. Stan i lokal dobijaš od mene gde god želiš", počne da plače. „Znaš li koliko te volim..."

„Alo, bre! Idi i spavaj, šta te je noćas spopalo?", ne mogu da ga odvojim od sebe, a ne znam ni šta me je sve snašlo.

„Hoćemo li sutra u Beograd da ti nađemo nekretnine?"

„Uroše, polazi u krevet!", konačno ga odlepim od sebe. „Odmah!", viknem i prstom pokažem pravac.

„Sutra ćemo se dogovoriti, važi?", obriše oči.

„Nemoj da plačeš. Šta ti je?", i jebem ti, bole me njegove suze.

„Pet godina ih slušam. Pet godina! Ne mogu više, pući će mi srce", ponovo mu krenu suze.

„Saberi se, života ti", njemu kažem a ni ja sabrana nisam. Sa ovom porodicom nikako ne može na kraj da se izađe.

„Hoćeš sa mnom u Beč? Pređi kod mene da živiš. Možemo tamo da nađemo lokal", nastavlja on.

„Molim te, idi i spavaj", pogledam ga izbečeno. „Laku noć."

„Laku noć", prihvati da ode, ali me poljubi u obraz. Jebote, za nevericu!

„Jašta! Biraj Lolo od Beograda do Beča", frknem za sebe i pogledam u plafon. „Bože, molim te siđi dole, pa da vidiš šta se radi", obratim mu se kao da je na lusteru i samo mene gleda.

Napokon legnem u krevet, uzmem mobilni i uključim ga. I kad krene da pišti i blinka, odmičem ga i čekam da paljba prestane. Vidim milion propuštenih poziva, pa opet ugasim prokletinju i namestim se da spavam. Niti mi se misli o čemu, niti me šta zanima. Ma... kad svane gledaću šta i kako dalje sa ovom mojom uštirkanom porodicom da radim.

Knjiga je u prodaji