' Hoće li mi neko reći šta se upravo desilo? ' čuo se glas iza nas.

Okrenule smo se i ugledale... Milana? Dok mi se u glavi motalo gomilu pitanja iza njega pojavio se i Bogdan. Ustima je oblikovao reč ' izvini '. Niko nije progovarao.

' Odgovorite mi na pitanje! ' viknuo je Milan.

' Ništa se nije desilo. Ovo je samo mesto na kom Marija i ja često provodimo slobodno vreme. ' lagala sam trudeći se da zvučim ubedljivo.

' Na kom provodite slobodno vreme ili se gadjate vatrom sa Urošem?! ' upitao je. ' Sve sam video! Zato mi recite istinu! ' povisio je ton.

' Milane... ' počela je Marija i krenula da rukom pomiluje Milanov obraz, medjutim on joj je grubo uhvatio ruku i spustio je dole.

' Ne obraćaj mi se. ' rekao je hladno i krenuo ka vratima.

Činilo se da Mariju svaki njegov korak boli, dok su joj se oči punile suzama. Glasni jecaji prošilili su se starom gradjevinom.

' Marija, ' prišla sam joj, ' ne plači, molim te. ' rekla sam tiho.

' Kako da ne plačem Taylor? Reci mi! Ti to ne razumeš! Ti Bogdanu možeš sve da kažeš! Ja Milanu ne mogu da kažem istinu, moram da ga lažem! ' vikala je histerično. Osetila sam Bogdanov pogled na sebi, ali nije me bilo briga. Samo sam ćutala. Nisam znala šta da kažem Mariji, poražavalo me je da je gledam ovakvu.

Videvši da ni Bogdan ni ja ne progovaramo prekinula je tišinu:
' Izvini. ' prošaputala je. ' Samo, ne mogu da verujem da više- ' glas joj je zadrhtao i ponovo je zaplakala. Zagrlila sam je.

' Ne brini, smislićemo nešto. ' rekao je Bogdan i zagrlio nas obe.

' Kako slatko. ' čuli smo izveštačen muški glas. ' I jadno! ' zlobni osmeh orio se ogromnom prostorijom.

Uroš...

Odvojili smo se i pogledali ga.

' Šta hoćeš? ' upitala ga je Marija besno.

' Ostavi nas na miru Uroše! ' uzviknula sam.

' Zašto smo tako neraspoloži danas? ' upitao je, a osmehom mu je rastao.

' Šta želiš od nas? ' ponovila sam Marijino pitanje.

Bilo mi je dosta. Odlučila da ću danas okončati čitavu stvar sa Urošem i tako će i biti.Njegovo lice odjednom je postalo ozbiljno.

' Jednu borbu. Samo jednu borbu protiv vas. Nakon nje ostaviću vas na miru. Zauvek. ' rekao je. Otvorila sam usta u nameri da pristanem, medjutim, onda mi je jedna reč prostrujala kroz glavu.

Ključ...

Dodjavola, zašto sam morala da ga zaboravim kući?Moje misli prekinuo je zvuk udaranja štikli o pod.Dok sam skrenula pogled prema vratima, tamo već nikoga nije bilo.

Uplašena da neko nije čuo naš razgovor potrčala sam ka izlazu. Osvrtala sam se oko sebe, medjutim, ulica je bila pusta.

Već sam odustala kada me je neobična svetlost zaslepela. Okrenula sam se u tom smeru i ugledala mali metalni predmet. Osmeh mi se pojavio na licu. Bio je to ključ. Isprva sam pomislila da se nekako sam iz moje sobe transportovao ovde, ali onda sam ga malo bolje osmotrila. Bio je potpuno drugačiji. Iako je takodje bio siv, imao je crvene šare, dok je prethodni imao plave.

Shvativši da me moji prijatelji čekaju stavila sam ovaj mali predmet u zadnji džep svojih farmerki i potrčala nazad ka staroj kući izgoreloj u požaru.

' Pa, prihvatate li ponudu? ' čim sam ušla u prostoriju Uroš je pitao.

' Da. ' sigurno sam odgovorila. Bogdan i Marija su me pogledali. ' Taylor. ' Marija je pokušala da me zaustavi ali sam je ignorisala. Vreme je. Sada ili nikada.

Uroš je načinio neki čudan potez svojim rukama i u sledećem trenutku oko nas se pojavila vatra koja je predstavljala ogradu, pretpostavljam. Ne bi bilo dobro kada bi iz ove kuće počele da lete ogromni mlazovi vode, niti plamenovi vatre.

' Marija. ' pozvala sam svoju plavokosu najbolju drugaricu. Okrenula se ka meni te sam joj dobacila ključ a ona mi je uzvratila osmehom. U narednoj sekundi između nas je proleteo ogroman plamen vatre i umalo nas pogodio. Devojka pored mene pokuša da učini bilo šta što bi moglo da nam pomogne, međutim, kao da je izgubila moći. Još nekoliko puta ponovila je neobičan potez šakom, ali nije se pojavila ni kap vode.

Prostorijom se orio Urošov smeh dok smo moji prijatelji i ja bili u potpunosti bili zbujnjeni.

' Šta se dešava? ' viknuo je Bogdan kada je sa rukama preko glave dotrčao do nas. Slegla sam ramenima.

' Ti si kriva za sve. Kako si dođavola mislila da se borimo protiv Uroša?! ' viknuo je na mene.

' Ja? ' uzviknula sam još glasnije. ' Ja sam kriva što sam napokon želela normalan život? Kako možeš to da kažeš?! ' drala sam se dok su mi suze polako navirale na oči.

' Ostavite svađu za kasnije. ' Marija nas je prekinula. ' Taylor, seti se tvojih moći! ' uzviknula je kao da nam je to jedina nada. I jeste.

Još jedna tura plamenova poletela je ka nama. Uspravila sam ruku, i u narednoj sekundi kao da sam dobila Urošove moći. Sigurno sam krenula ka njemu spremna da ga uništim. Jednom za svagda.

Na trenutak je prebledeo ali je već u narednoj sekundi povratio svoj uobičajen hladan izraz lica. Ispružio je ruku ka meni i osetila sam kao da pokušava da preotme vatru. Ruka mi se grčila dok sam pokušavala da zadržim moć, ali on je bio jači.

' Neću moći ovako još dugo. ' procedila sam kroz zube više za sebe, ali sam u tom trenutku osetila da mi neko prilazi. Bio je to Bogdan. Osmehnuo mi se, a zatim ispružio ruku na isti način kao Uroš i ja. Na moje, a i njegovo iznenađenje, iz njegove šake počeo je da izlazi tornado koji je bio sve veći i veći. Uperio ga je ka Urošu, koji je polako išao ka nazad.

Taman kada sam mislila da će posustati i da ćemo mi pobediti, tornado je krenuo u suprotnom smeru.

Okrenula sam se i ugledala... Mariju. Uspaničila sam se gledajući moju najbolju drugaricu koja se nije pomerala. Bila je udaljena od nas više od sto metara, ali jasno sam mogla videti da je uplašena.

' Učini nešto! ' viknula sam na Bogdana.

' Ne mogu, izgubio sam kontrolu nad tornadom! ' uzviknuo je.

Ne mogu da verujem. Suze su počele da liju niz moje obraze. ' Trči! ' doviknula sam Mariji ali bilo je kasno. Tornado ju je usisao. Pala sam na kolena gledajući u daljini nepokretno telo u vazduhu. Osetila sam kako me Bogdan hvata za ruku i odvodi što dalje od nje. ' Pusti me! Moramo da joj pomognemo! ' vikala sam ali me je ignorisao.

Nakon nekoliko minuta, koji su meni delovali kao sati tornado se polako spustio na zemlju. Marijino telo palo je na pod a onda je nestao.

' Marija! ' viknula sam trčeći ka njoj. Kada sam joj dovoljno prišla videla sam da su joj oči zatvorene, a lice prljavo.

' Reci nešto! ' molila sam je, ali nije progopvarala.

' Moja uloga ovde je završena. ' Uroš je rekao i glasno se nasmejao.

' Nikada me više nećete videti! ' i dalje se smejao. Tada mi je kroz glavu prošla misao. Kako ćemo bez njega pomoći Mariji? Je li uopšte živa?

' Ne! Moraš nam pomoći da je probudimo! ' vikala sam.

' Žao mi je. Sama si tražila da me više nikada ne vidiš. ' polako je počeo da bledi.

' Nisam znala da će se ovo desiti! Molim te ne idi. ' klečala sam na kolenima preklinujući ga, ali on je već nestao.

Vatra oko nas je nestala. Počela sam da vrištim drmajući Mariju u nadi da će se probuditi, ali nije. Bogdan mi je prišao drisajući suze. ' Žao mi je. ' prošaputao je, a ja sam ga zagrlila još jače plakajući.

A/N

Ne verujem da se iko seća ove priče, ali nastavak je tu. Pisavši ga dobila sam inspiraciju za celu priču ( koja se završava za 7-8 delova ) pa ću se od sada truditi da nastavke pišem redovno. Ovaj je posvećen mom najdražem ( i jedinom ) LOL-atoru, milatrifunovic ( sama je sebe tako nazvala :') ). Pa, šta mislite? Tražili ste borbu, dobili ste je, mada nisam sigurna da ste želeli da se ovako završi. Marija je isključena iz priče, a da li na kratko ili zauvek, neću vam reći ;). Pa, šta mislite? Teško da ovo iko čita, ali ako čita, značilo bi mi da ostavite vote, komentar naročito. Za nastavak ništa ne garantujem, ali potrudiću se da brzo bude napisan. Ly! <3