[PRVI DEO] Jutro posle

-Tea-

Budim se u hotelskoj sobi i oko svog tela osećam mirišljavu posteljinu. Lagano otvorim oči i na prvi pogled ne shvatim da nisam kući. Okrenem se i slučajno glavom udarim u noćni stočić koji se nalazio pored. Otvorim širom oči posle bolnog udarca i vidim gde se nalazim. Presaberem još jednom prošlu noć i brzo ustanem iz kreveta kako bih se obukla.

Jednom kada izgledam pristojno odlučim da izađem iz sobe i uputim se ka recepciji. Predam ključeve svoje sobe i izvadim novčanik kako bih uplatila provedenu noć ovde.

"Platio je gospodin." Rekla je žena koja je bila sa druge strane recepcije.

Pogledala sam zbunjeno, a zatim se zahvalila i izašla. Kostini maniri me stvarno iznenađuju. Nisam se ni najmanje nadala da će ispasti ovoliki džentlmen prema meni.

Prolazila sam jednom uskom ulicom koja je ujedno bila i moja prečica do posla. Hodala sam dok sam u ruci držala telefon i gledala slike od sinoćne zabave. Imala sam jako čudan osećaj. U momentu sam iza sebe čula mali šum. Brzo sam se okrenula kako bih videla ko je iza mene, ali tamo nikog nije bilo. Opet sam se okrenula kako bih nastavila svojim putem misleći da mi se taj šum samo učinio.

Odjednom ugledam nepoznatog čoveka kako sa podlim pogledom stoji ispred mene. Nasmejao se i približio. Saterao me je uz jedan zid i pokušao da mi otme torbicu. Uz svo to otimanje je dodavao neke gadne komentare. "Daj mi to ovamo kurvo!" Rekao je blago promuklim glasom.

Pokušavala sam da se oslobodim iz njegovih snažnih ruku, ali mi to prosto nije polazilo za rukom. Kad god bih ponovo pokušala da se trgnem iz njegovih jakih ruku on bi me još jače stisnuo i još više približio. Znala sam da više nemam nikakvog izbora i da ću morati da mu dam ono šta traži.

Lagano sam izvadila novčanik iz torbice i rukom mu pružila sve pare koje sam imala sa sobom. Videla sam njega kako se smeje i na silu mi oduzima celu torbicu iz ruku. Počeo je da trči, ali ne zadugo se ispred njega našao jedan crni auto koji mi je od nekud bio poznat.

Videla sam lik muškarca. Tačnije Koste, kako izlazi i vidi mene svu uplašenu i sateranu uz zid. Brzo prebaci pogled i ugleda lopova koji je iza svojih leđa krio moju torbicu dok je na licu imao nevini pogled.

Kosta mu je prišao, a zatim dobro pogledao. Grubim glasom punim mržnje je zapovedio. "Želim da joj ovog trenutka vratiš torbu!"

Otmičar ga je pogledao i osmehnuo se. Trčećim hodom ga je zaobišao i probao da pobegne. Kosta je samo prevrnuo očima kada ga je video kako beži, a potom klimnuo glavom nekom čoveku koji je bio u njegovom autu. Taj čovek je izašao i počeo da trči za otmičarem. Trenutak kasnije mi je prišao Kosta.

"Jeste li u redu? Da li Vas je povredio?" Upitao je zabrinuto.

Čula sam njegovo pitanje i prosto ostala nema. U svojoj glavi nisam mogla naći nijedan zadovoljavajući odgovor. Bilo me je jako sramota jer me je video takvu slabu, ali isto tako mi je bilo jako drago što je naišao u pravom trenutku.

"Dobro sam." Odgovorila sam. "Šta Vi radite uopšte ovde Kosta?" Upitala sam sa malim osmehom na licu.

"Imamo zakazan sastanak." Zastao je i osmehnuo se. "Vi ste moj psihijatar. Sećate se?" Našalio se.

"Oh oprostite, skroz sam zaboravila." Nasmejano sam odgovorila, a potom videla Kostinog suvozača kako se vraća sa mojom torbicom u rukama.

Zahvalila sam se puno i preuzela torbicu. Otvorila sam je kako bih videla da li mi nešto fali. Na svu sreću lopov ništa iz nje nije uzeo. Zavirila sam dublje i videla svoj ključ od stana. Začuđeno sam pogledala, a potom sa velikim osmehom ga izvadila.

"Pogledajte Kosta! Moji ključevi! Ipak nisu izgubljeni." Rekla sam.

Kosta se blago nasmejao. Začudila me je činjenica što uopšte nije bio iznenađen, ali sam u trenutku zanemarila to i osmehnula se kako bismo pošli do zgrade u kojoj radim. Primetila sam kako mi se tokom celog puta smeška. Uživam u Kostinom društvu, ali mislim da je jako veliki problem to što ne znam puno stvari o njemu. Ne želim reći da mi se dopada, ali mislim da ovo naše druženje prelazi na neki viši nivo. Znam da moram saznati nešto više o njemu jer je do sada sve savršeno, a znam da savršeni muškarac ne postoji. Moram dopreti do njegove najmračnije strane.

Ušli smo u moju kancelariju i videla sam Kostu kako lagano seda na fotelju koja se nalazila pored prozora. Gledam ga kako kraičkom oka posmatra decu koja su se igrala u parku pored zgrade, u njegovom pogledu su se videle emocije. Odjednom je promrdao glavom kako bi se osvestio i nasmejano pogledao u mene.

"Zašto ne bismo krenuli?" Upitao je sa blagim smeškom na licu.

"Naravno." Rekla sam nasmejano i opustila se u svojoj stolici.