[DRUGI DEO] On iz pravog ugla

-Tea-

Ne znam da li mi je potreban psihijatrijski sastanak, ali imam osećaj da ludim. Prošlo je samo nedelju dana od kako se nisam čula sa Kostom, a imam osećaj kao da su to bili meseci. Osećam se jako loše. Više ni jednog pacijenta ne slušam, ne znam kako im trebam pomoći, jednostavno sam preokupirana svojim problemima.

Znam da ću danas morati da ostavim sve svoje probleme na stranu i da se konačno posvetim svom poslu. Sedam na mojoj udobnoj fotelji i željno iščekujem svog prvog pacijenta za danas. Čujem ubrzani kucanj na vrata, a zatim ugledam plavooku devojku.

"Adrijana? Šta ti tražiš ovde?" Upitala sam zbunjeno.

"Čula sam da ste Vi jedan od najboljih psihijatra ovde, volela bih da popričam sa Vama."

Zašto bi ona pričala sa mnom i zašto mi uopšte persira?

"Vidi Adrijana, ja stvarno nemam ništa protiv tebe, ali isto tako nemam ni vremena za ove glupe igre. Danas sam odlučila da ne razmišljam o Kosti, tako da bih te zamolila..." Osmehnula sam se i rukom pokazala na vrata.

"Mislim da će te i te kako zanimati ovo što imam da ti kažem." Prošaputala je.

"Ma je li? Da čujem?" Prekrstim rukama i dopustim joj da sedne preko puta mene.

"Prvo mi moraš obećati da Kosta za ovo nikada neće otkriti." Nasmejala se.

"Za to da posećuješ njegovu devojku?" Pitala sam.

"Znaš vrlo dobro na šta ja mislim."

"Ispljuni već jednom, Adrijana." Namrštim se.

"Nadam se da te ovo neće mnogo povrediti." Kaže dok ja kolutam očima. "Čula sam Kostu kako je sinoć razgovarao sa majkom o nečemu." Zastane i pogleda me ozbiljno.

"I to je bilo tako bitno?" Još jednom prevrnem očima. "Adrijana, to je sasvim normalno da majka i sin razgovaraju."

"To nije bio bilo kakav razgovor..." Osmehne se.

"Dobro. Ispričaj mi onda o čemu su pričali." Izdahnem nervozno.

"Kosta tebe samo koristi. On te ne voli i zbog tebe je samo iz Marininog hira." Konačno ga ispljune.

"Jao bože..." Nasmejala sam se. "Ozbiljno Adrijana? Nisam znala na kakve si laži spremna zarad Koste, ali ovo je čak i za tebe previše."

"Daj razmisli malo, zašto bih te lagala?"

Zastala sam na trenutak i još jednom vratila film te večeri unazad. Primetila sam ja odmah tada da me njegova majka ne gotivi, ali ipak me žena i ne zna, tako da ne mogu po tome suditi, a i svakako ne mogu verovati Adrijani koja na svaki mogući način pokušava da mi preuzme Kostu.

"Adrijana, to su gluposti." Osmehnem se.

"Nisu Tea! Shvati poentu, zašto bi skroz normalan i čitav biznismen došao na psihijatrijski sastanak?!" Povikala je.

Tu je zapravo bila u pravu. To mi je od samog početka bilo sumnjivo. Nikada nije želeo da priča o tome, ali ni ja nikada nisam bila dovoljno uporna.

"Dobro, i da je tako. Šta ti imaš sa tim?" Prekrstim ruke i pitam je.

"Ja?" Nasmeje se. "Totalno ništa, samo ne želim da praviš budalu od sebe. Kosta nije muškarac koji ti treba u životu i ko zna iz kog razloga je uopšte sa tobom."

"Ti ćeš mi reći kakav mi muškarac u životu treba?" Ponovim ironično.

"Ma daj Tea... Sada stvarno želim sve najbolje." Odgovori mi.

"Najbolje bi sada bilo da prestaneš da guraš taj tvoj nosić tamo gde mu nije mesto i da ostaviš Kostu i mene na miru. Razumem kakav je osećaj želeti nešto što je tuđe, ali ga stvarno preteruješ sa ovim lažima." Osmehnem se i ustanem sa svoje udobne fotelje u nameri da je kulturno isteram napolje, ako je to na neki način moguće.

"Ti si stvarno toliko naivna? On je sa tobom samo kako bi se rešio tvog oca!" Viknula je, a potom odmah uplašeno stavila ruke preko usta.

"O čemu ti pričaš devojko? Zbog mog oca? Šta uopšte moj otac ima sa ovim?" Upitam ljuto.

"Zaboravi, ovo je bila greška, nisam trebala doći. Jednostavno možeš shvatiti ovo kao šalu i odmah zaboraviti." Kaže uplašeno dok prebacuje svoju torbu preko ramena.

"Tako sam i mislila, znači pričaš gluposti." Nasmejem se.

"Da." Ona odgovori kratko i uputi se ka vratima.

U mojoj kancelariji odjednom zavlada tišina. Još jednom razmislim o svemu i konačno shvatim koliko sam zapravo naivna i koliko zapravo mislim da znam nešto o Kosti. Mislim da je Adrijana ipak u pravu.

Uzimam telefon i listam kroz kontakte dok tražim Kostin broj. Konačno ga pronađem i sa velikom nervozom nazovem.

"Hej Tea, zašto si blokirala moj broj?! Znaš koliko sam te puta zvao?!" Čujem Kostin glas.

"Mislim da moramo o nečemu da popričamo..." Odgovorim tužno.