Gledala sam u ogledalo odraz osobe koja bi trebalo da budem ja. Ta osoba je nosila dugu plavu haljinu koja joj isticala safirno plave oči. Rukavi su bili čipkasti, a leđa otvorena. Bila je uska oko struka, pa je ispod struka slobodno padala. Njena kratka braon kosa bila je ukovrdžena, i takva je uokvirila njeno lice na kome se nalazila šminka, ali ne preterana već diskretna. Da li je moguće da sam ovo ja?

  Uputila sam se ka trpezariji jer mi je rečeno da će me tamo čekati. Alfred i David su sedeli za trpezarijskim stolom i pričali o nečemu, ali su prestali odmah kada su me ugledali. Na njihovom licu se moglo videti iznenađenje. Polako sam im prilazila, a oni su pratili svaki moj pokret. Kao da nisu mogli da veruju da sam to stvarno ja. Verujte mi, ni ja sama sebe nisam mogla da prepoznam.

  Sviđala mi se pažnja koju su mi davali, sve dok se nisam saplela. Pridržala sam se za zid tako da nisam pala. Pogledala sam Davida koji je imao izraz lica: ,,Da, to je sigurno ona." E pa izvini što ne znam da hodam u ovim prokletim štikletinama. Ignorisala sam njegov pogled i sela preko puta njega.

  - I pre si bila lepa, ali sada si zapanjujuće prelepa. -, uputio mi je kompliment Alfred koji je sedeo na čelu stola. Zahvalila sam mu se i stidljivo spustila pogled. Moram reći da mi ovo prija. Nikad nisam volela toliko da se šminkam i nešto specijalno da se sređujem, ali sam i dalje žensko tako da mi ove stvari pomalo i prijaju. Tokom cele večere David nije skidao pogled sa mene, zbog čega mi je bilo malo neprijatno jer ne volim da gleda neko u mene dok jedem. Alfred se izvinio i otišao negde tako da smo ostali sami.

  - Lepo vreme, zar ne? - Tišina me je nervirala, tako da sam nečim htela da je prekinem i odmah požalila jer je ono što sam rekla zvučalo mnogo glupo. Lagano je klimnuo glavom.

  Pa, ovo postaje neprijatno. Izvinila sam se kao što je malopre Alfred uradio i napustila sam trpezariju. Uputila sam se ka mojoj sobi. Primetila sam da su vrata malo otvorena, što je značilo da mi je neko ulazio u sobu. Polako sam ih otvorila.

  - Šta radiš to? -, upitala sam. Verovatno nije očekivao nikoga, počim se trgo na moj glas. Bio mi je okrenut ledjima tako da nisam mogla da mu vidim lice.

  - Tražio sam tebe. - Okrenuo se ka meni i šmekerski mi namignuo i uzeo moju ruku da je poljubi, ali nije uspeo jer sam je izmakla.

  - Tražio si me u mojoj sobi po mraku, iako si znao da smo David i ja u trpezariji? Šta se ovde događa Alfrede? -

  Moje pitanje ga nije nimalo iznenadilo. U stvari, izgledalo je kao da je očekivao ovo. Njegov šmekerski pogled i osmeh su se u sekundi pretvorili u onaj zao. Ovo mi ne sluti na dobro.

  - Iskreno, nadao sam se da si dovoljno glupa da ne primetiš ništa sumljivo, - Hej, to je uvredljivo! -ali izgleda da sam se prevario. Nego, gde je tvoj medijum? - Moj medijum? Šta će mu to?

  - Smem li da znam zašto pitaš? -

  - Svejedno se nećeš izvući živa, tako da nemam šta da izgubim. - Na ovo me je nešto preseklo u stomaku. - Želim da ga prodam. Tebi ionako neće trebati, zar ne? -

  Saterao me je uza zid tako da nisam imala gde da pobegnem. Polako mi se približavao. Pa izgleda da mi ostaje samo jedna opcija. Udarila sam ga kolenom u njegove ,,dragulje", i kada se savio od bolova, iskoristila sam priliku da skinem štiklu i udarim ga sa njom u glavu. Izgleda da će mi ovo preći u naviku.

  - Ana? - David je stojao na vratima i gledao nas u čudu. Uhvatila sam ga za ruku i počela da trčim. Čula sam kako se iz moje sobe čulo jedno ,,straza!".

  - Dobro, sad stvarno počinjem da te se plašim. -

  - Sad nije vreme za to! -

  Ispred nas se pojavila grupa ljudi koja vi trebalo valjda da prestavlja stražare. Htela sam da se okrenem i krenem odakle sam došla, ali su se nalazili i tamo. Bili smo opkoljeni.

  - Šta ćemo sad? -, upitao je. Približavali su nam se sve više i više. Razmišljala sam kratko a onda mi je sinulo.

  - Prozor! -, uzviknula sam.

  - Hoćeš da izvršimo dvostruko samoubistvo? - Prevrnula sam očima u otvorila prozor. Zapuhnuo me je val svežeg vazduha.

  - Ne Ajnsajne. -, rekla sam sarkastično. -Pobećićemo kroz prozor tako što ću da napravim stepenice od mojih karata. -

  - Da li si sigurna da mogu da izdrže našu težinu i da stoje dovoljno dugo u vazduhu dok mi siđemo, pošto bi pad sigurno mnogo boleo jer nije baš nisko? -

  Slegla sam ramenima.

  - Izgleda da cemo uskoro saznati.

  - Ne ne ne ne i ne! Radije bih da me iskasape cuvari. -

- Imas li ti bolju ideju!? -
- Da li je dami potrebna pomoc?-

Cula sam dobro poznati glas.

- Bojane! -uzviknula sam od srece kada sam ga ugledala. Jedva sam mogla sa ga vidim, jer je napolje bio mrak. Odjednom se pojavio ledeni tobogan koji je vodio od prozora pa do napolje.

- Sidjite!

- Necu, patosiracu se! -povisila sam glas da bi me cuo.

- Uhvaticu te! -strazari su vec skoro dosli do nas. Pa pretpostavljam da nam je ovo jedini izbor.

Spustila sam se niz tobogan, i moram reci da je bilo zabavno. Na kraju me je Bojan uhvatio, kao sto je rekao. Lica su nam bila udaljena samo nekoliko milimetara. Analizirao je svaki deo mog lica, u kom sam osetila toplotu sto je verovatno znacilo da sam pocrvenela.

- Zasto mene nisi uhvatio!? -
Okrenula sam se na Davidov besan glas dok je cistio prasinu sa sebe.

- Nikad nisam rekao da hocu, zar ne? -

Sklonio je ruke sa mog struka i udaljio se malo od mene.

- Mozda si i mogao, da nisi bio zauzet flertovanjem sa Anom. -samo ga je ignorisao i krenuo.

- Hej! Ne ignorisi me! -
Uzdahnula sam. Bas smo interesantna druzina, zar ne?

/.../
Lezala sam u svojoj hotelskoj sobi i razmisljala o svemu sto mi je Bojan rekao. Izgleda da je porodica van Houfen oduvek bavila, kako on to kaze, "primamljivanjem naivnih budala da bi mogli da prodaju njihov medijum" pritom gledajuci u mene kao da hoce da kaze da i ja spadam u naivne budale. Izgleda da to sto je iz plemicke porodice mu omogucava da dodje do informacija do kojih ne mogu da dodju obicni ljudi. Razmisljala sam da li da ga pitam da mi isprica malo vise o plemickim porodicama. Verovatno nece, ali ne mogu da znam dok ne pokusam, zar ne? Pokucala sam na vrata od njegove sobe i uletela sam unutra ni ne cekajuci odgovor.

- Bojane, moramo da... -

Zastala sam kada sam ga ugledala. Stojao je na sred sobe bez majce dok sam ja buljila u njega, ali ne u njegove plocice vec u njegova ledja na kojima su se nalazili oziljci. U nekoliko koraka se brzo stvorio pored mene i zatvorio vrata. Duboko je disao, sto je pokazivalo koliko je ljut. To, a i njegov pogled koji sam ignorisala jer sam i dalje buljila u njehova ledja. Polako sam prelazila prstima po njegovim oziljcima. Osetila sam kako trza na moj dodir pazljivo posmatrajuci svaki moj pokret.

- Ko ti je ovo uradio? -tiho sam prosaputala.

- Moji roditelji. -rekao je skoro necujno, ali sam ga ipak cula.
Stajali smo tako nekoliko trenutka i cutali. Taman kada sam htela da ga upitam 'zasto', on se odjednom udaljio od mene i obukao majcu koja se nalazila na krevetu.

- Zasto si dosla? -

Zaboravila sam da postoji razlog mog dolaska. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim.

- Htela sam da se izvinim zbog toga sto sam uvalila tebe i Davida u probleme. -slagala sam. Nisam htela da ga pitam nista vezano za plemicke porodice jer sam znala da nece da mi kaze, ne posle ovoga.

- To se moglo i ocekivati od naivne osobe kao sto si ti. -
Pocela sam da se smejem na sta me je on gledao zbunjeno.

- Ja naivna? Da li uopste znas sta znaci ta rec? -

Nisam se toliko smejala kao pre, ali i dalje jesam.

- Verujes kako su svi ljudi dobri, kako lose stvari uticu na njih zbog cega postaju gresni...

- E pa dragi moj, tu si se grdno prevario. -prekinula sam ga rekavsi ovo mrtva ozbiljna, sto ga je malo iznenadilo jer sam uglavnom nasmejana.

- To je tvoje misljenje, ne i istina. Znam da postoje ljudi koji uzivaju u tudjoj patnji, kojima je oduzimanje tudjeg zivota isto kao da su zgazili mrava. Znam da imaju zli ljudi u svetu, koji nazalost predstavljaju vecinu. Da li i dalje mislis da sam naivna? -

Izletela sam iz sobe ostavljajuci ga zatecenog. Usla sam u moju sobu i zatvorila vrata. Pocela sam da udaram glavom o zid i izmedju svakog udarca sam rekla po jedno 'idiote'. Prosla mi je kroz misli slika Bojanovih savrsenih plocica. Opet sam udarila glavom, ovog puta jace. Idiote, sada nije vreme za to! Setila sam se njegovih oziljaka. Izgledalo je kao da su nastali bicevanjem. Izgleda da su plemicke porodice komplikovanije nego sto sam mislila.

~~~~~~~~~~~~~~~~~
Helooou people!
Nadam se da vam se svidja.
Izvinjavam se zbog gresaka.
Hvala svima koji citaju, votuju i komentarisu mnogoo mi znaci :)
Ly <3