- Ovde ćemo ostati nekoliko dana. Iskoristite to vreme da se odmorite i kupite neophodne stvari pošto ko zna kada ćemo svraćati u sledeći grad. -, rekao je Bojan.

  - Mogli smo još da idemo, ali pretpostavljam da možemo da se odmorimo. -

  - ,,Mogli smo još da idemo, ali pretpostavljam da možemo da se odmorimo." -, ponovila sam ono što je David rekao imitirajuć njegov glas sa dozom iznerviranosti.

  Kada sam to rekla, oboje su se okrenuli ka meni koja sam išla jedno desetak metara iza njih dok su oni stajali. Počinjem da se pitam da li su oni uopšte ljudska bića. Upravo smo prepešačili ko zna koliko kilometara, a oni se nisu ni oznojili, za razliku od mene. Ja sam se nekako jedva vukla, jer nisam osećala noge. Kao što sam već pre rekla, nisam neki ljubitelj sporta.

  Kada sam došla do njih, konačno sam dobila pogled na grad. Izustila sam jedno ,,Vau...". To je bila jedina reč koja je mogla da opiše ono što vidim. Grad je bio ogroman, ali stvarno OGROMAN. Bio je mnogo veći od Limerencea. Sve je bilo toliko prelepo da nisam znala gde da gledam. Mislim da je bilo očigledno da sam prvi put ovde.

  - Ovo je takođe jedan od magičnih gradova, tako da ne morate da se plašite da ćete se razotkriti normalnim ljudima. -, rekao je Bojan dok je kraičkom oka gledao u mene kao da time kaže: ,,To je očigledno, ali pošto si ti glupa onda moram to posebno naglasiti". Idiot. Ukapirala bih i sama. Ignorisala sam taj njegov pogled i nastavila razgledati grad. Stvarno ima mnogo ljudi. Ne mogu da verujem da postoje ovoliko mađioničara.

  - Kako se zove grad? -, upitala sam.

  - Lenali. -, odgovorio je kratko Bojan.

  Ozbiljno? Lenali? Izgleda da mađioničari nemaju smisla za davanje imena gradovima. Mada, ime mi nekako zvuči poznato... Izvukla sam knjigu Vodič o magiji za početnike iz ranca koju sam ponela sa sobom za svaki slučaj, jer ipak sam ja nova u svemu ovome i ne razumem se toliko u te stvari tako da ne znam kada će mi zatrebati. Otvorila sam je i počela da listam. Evo ga!

  Grad Lenali je prestonica svih magičnih gradova.

  Nije ni čudo što ima toliko mađioničara. Osetila sam kako me je neko povukao za ruku u stranu. Podigla sam pogled sa knjige i videla Davida kako me je povukao da se ne bih sudarila sa banderom koju sam mimoišla za nekoliko milimetara. Promrmljala sam jedno hvala na šta je klimnuo glavom. Ne mogu da verujem da sam zamalo udarila u banderu. Sigurno bi mnogo bolelo, pošto je bila betonska. To mi je lekcija da ne treba da idem i da buljim u knjigu. Vratila sam je u ranac.

  Primetila sam da su svi ljudi zastali i sklonili se sa strane kao da čekaju da prođe kralj ulicom. Htela sam da stanem i da vidim šta svi očekuju, ali je Bojan nastavio da hoda, tako da sam i ja.

  - Zašto nismo i mi zastali? -

  - To je verovatno samo neko iz plemićke porodice. -, odgovorio mi je David.

  - Zar to i dalje postoji u ovom vremenu? -

  - Da. U stvari, i Bojan je takođe iz jedne. - Otvorila sam usta u čudu. Bojan? Naš Bojan? Pogledala sam u njega. Ovo stvarno nisam očekivala.

  - I po čemu se oni razlikuju od normalnih ljudi? -

  - Ne znam. - Činilo mi se da je bilo iskreno. Izgleda da je to nešto što ću morati da pitam Bojana. Da li mi se čini ili ja to čujem galop konja?

  Pogledala sam u smeru dopiranja zvuka i ugledala nekog dečka blizu naših godina kako jaše konja i polako prolazi kroz grad. Moram reći da je bio prelep. I još je jahao belog konja. Ne shvatam šta on izigrava ovde, princa na belom konju? Svaka devojka koju bi pogledao, ili bi skakala od sreće i vrištala, ili bi uzdahnula, o bilo kom uzrastu da je reč. Ne shvatam sto dižu toliku frku oko toga. Pa i on je ljudsko biće (pa i nismo baš ljudi, ali zanemarite to) baš kao i svi mi.

  Odjednom nam se pogled susreo. Samo sam skrenula pogled i nastavila da hodam. Čula sam kako je neko uzviknuo ,,Čekaj!", ali nisam znala na koga se to odnosilo tako da sam nastavila da hodam. Osetila sam kako me je neko povukao za ruku. Bio je to onaj aristokrata ili plemić, šta god da je.

  - Izvinjavam se zbog svoje nekulture. -, rekao je i pustio mi ruku. -Jednostavno sam morao saznati ime te prelepe dame koja me je očara. -pogledala sam oko sebe, dok je on gledao u mene. Da li to znači da misli na mene?

  - Da, na Vas mislim. - Kao da mi je procitao misli. Malo mi je falilo da počnem da se cepam od smeha na sred ulice kao najgori mogući ludak, ali sam se suzdržala nekako.

  - Ja sam Ana, drago mi je. -, rekla sam i rukovala se sa njim.

  - Ja sam Alfred. Alfred van Houfen. Drago mi je Ana. -

  Ozbiljno? Zar on hoće da ja crknem od suzdržavanja od smeha? Izgleda da ljudi ovde stvarno nemaju smisla za davanje imena. Vise me ne bi ni čudilo ako bi naišla na nekog Tihomira, Milojku ili čak Petuniju.

  - Hajde Ana, nemamo vremena za gubljenje. Moramo da nadjemo gde ćemo da spavamo, tako da ako ne želiš da spavaš na ulici, polazi. -, rekao je Bojan, što me je malo iznerviralo. Zar nemamo čak ni minut da se upoznam sa čovekom?

  - Ako je to problem, onda možete da prespavate kod mene, ima dovoljno mesta. Insistiram. -

  - Nema potrebe, snaćićemo se već nekako. -

  - Zar ne mislite da dama ima pravo sama da bira? - Na to su svo troje pogledali u mene. Sad treba da izaberem? Bože, sto mene ovako neodlučnu teraš da biram?

  U normalnoj situaciji, naravno da bih izabrala Bojana. Ali ovo nije jedna od tih situacija. Želim da znam kako žive plemićke porodice. Po čemu se razlikuju od nas ostalih. Postoje još mnogo stvari o ovom svetu koje ne znam, a ako će mi ovo pomoći da naučim mali više, onda sam spremna na to.

  - Mislim da bi trebali da prihvatimo ponudu. -

  - Radi šta hoćeš. Ali nemoj posle da dolaziš kod mene kada ti treba pomoć. Davide, ti idi sa njom. - Sve ovo je rekao ni ne pogledavši me, što me je iskreno malo zabolelo. Ali sada nema nazad. Kočijom smo išli do njegove kuće (koje iznenadjenje!), i ovog puta je Alfred bio u kočijama sa nama umesto na njegovom konju.

  - Čudno je to što dama putuje sa nekim iz porodice Perandor. - Prvo sam bila zbunjena, jer nisam znala o kome priča, ali mi je David šapnuo da misli na Bojana. Znači tako se preziva. Bojan Perandor... Moram reci da je malo cudno prezime, ali se valjda uklapa sa ovim čudnim svetom.

  - Jednostavno, takva je bila situacija da smo na kraju završili putujući zajedno. -

  - Zar se ne plašiš da putuješ sama sa dva muškarca? -

  - Ne. Zapravo, zbog toga što su oni sa mnom, osećam se sigurnije. -

  - Da li si čula glasine o Perandoru? -

  - Jesam neke, ali ne verujem glasinama dok to ne vidim svojim očima i ne čujem svojim ušima. -

  - Stvarno si interesantna osoba. -

  Kočije su se zaustavile. Izgleda da smo stigli. Izašli smo i imali smo šta da vidimo. Ono nije bila kuća, već prokleta vila! Ma može i zamak da bude!

  - Svidja ti se ono sto vidis? -

  - Lepa je. -, odgovorila sam pokušavajući da sakrijem preveliko uzbuđenje i divljenje kuće dok smo išli kamenom stazom u ,,dvoristu" za koje imam utisak da je veće čak i od Limerencea. Ovo pokazuje koliko su plemićke porodice imućne.

  Na vratima vile su se nalazila po dva čuvara koji su se odmah sklonili kada su ugledali Alfreda. Unutrašnjost kuće bila je podjednako impresivna kao i spoljašnjost, ako ne i više. Pogled mi je pao na Alfredov autoportret uokvirenim zlatnim ramom koji je stojao kod stepenista. Koji ego, je bilo prvo što sam pomislila kada sam ugledala. Zar nisu mogli da urade nešto pametno sa tim novcem, kao na primer da ga doniraju, a ne ovako da se rasipaju? Do nas su dosle dve devojke obučene u radne uniforme.

  - Nju sredite, našminkajte i dajte joj jednu haljinu koja joj najlepše stoji da je obuče. - Čekaj, je l' ovaj Alfred misli na mene?

  - Ma nema potrebe za tim, ne želim da se mučite zbog mene. -

  - Ma kakvi, naravno da nije mučenje. A i zanima me konačan rezultat. -pogledala sam u Davida koga sam molila pogledom da mi pomogne. On mi je sam uputio jedan zli osmeh, i znala sam da ne računam na njegovu pomoć. Zapamtiću ti ovo... Da sam na tvom mestu, večeras bih spavala sa jednim okom otvorenim.

  Htela sam još da razmišljam o mojoj osveti, ali su me one dve devojke odvukle u jednu prostoriju sa mnogo balskih haljina. A kad kažem mnogo, mislim na trocifren broj. Biće ovo dug dan.

~~~~~~~~~~~~~~~~
Evoo ga, početak putovanja.
Verovatno ste očekivali nesto bolje i izvinjavam ako nisam ispunila vasa očekivanja...
Ali ovo je tek početak putovanja.
Hvala vam što citate, votujete i komentarišete
Ly <3