- Ne čudi me što se sve to desilo. U stvari, iznenađen sam što ste ostali živi. -, prokomentarisao je Bojan nakon što sam mu ispričala kako smo prošli David i ja na misiji.

  I trenutno, verovali ili ne, sedimo u kafani. Šta ja ovde tražim, ne znam ni ja sama. Ima nekoliko njih koji su me gledali popreko i došaptavali se zato što je ovo bila kafana u kojoj sam radila pre. Izgleda da sam postala popularna. Samo nisam sigurna da je ova vrsta popularnosti koju bih želela, ali šta da se radi.

  Čula sam zvuk otvaranja i zatvaranja vrata. Pogledala sam u tom pravcu i ugledala Davida kako ulazi u kafanu. O ne ne ne ne... Ako me vidi da sedim sa Bojanom, nadrljala sam. Prekasno, video nas je. Na licu su mu se smenjivale razne emocije, od zbunjenog do besnog. Hodao je brzo ka nama, i u samo nekoliko sekundi se stvorio ispred nas. Progutala sam knedlu koja mi je zastala u grlu. Samo se nadam da nece da se pobiju.

  - Šta radiš sa... njim?-, procedio je kroz zube naglasivši ,,njim" sa tolikim gađenjem da su trnci prošli kroz moje telo. Imam osećaj da ima tu nečega više od onoga što mi je David rekao. Naglo sam ustala.

  - Sreli smo se, pa smo samo malo popričali. Nego, treba mi nekoliko saveta u vezi sa mojim moćima. Što se toga tiče, ti si ekspert, tako da bi verovatno mogao da mi pomogneš. -, pričala sam dok sam ga lagano vukla za ruku ka vratima. U početku je malo oklevao, ali je ubrzo krenuo za mnom. To sam sve rekla zato što sam htela da odvojim Davida i Bojana. Plašila sam se da ako ostanu malo duže zajedno u prostoriji da ce se pobiti. Bili smo blizu vrati.

  - Ne moraš da se brineš da ću ti oteti devojku. -

  Ozbiljno?! Zar Bojan nije mogao da sačeka dok ne izađemo? Da li je moguće da sam toliki baksuz? Ček, kakva devojka? Da li je mislio na mene? Šta mu to znači?!

  - Ionako uskoro odlazim na posao koji bi mogao da traje nekoliko nedelja ili meseca. - Na to sam zastala. Polako sam se okrenula ka njemu.

  - Kakav posao? -, upitala sam.

  - Sa treceg dela table. -

  - Da li mogu i ja da pođem?

  - Ne ideš ti nigde sa njim! -, ubacio se David.

  - Ovoga puta se slazžem sa tim derištem. - Ignorisao je njegov ubitačni pogled. -Ako ne možeš da rešiš nijedan posao sa drugog dela table, zašto misliš da možeš sa trećeg? Kada uspešno završiš pet posla za redom, onda ću razmisliti. - Lagala bih kad bi rekla da me ovo nije povredilo.

  - Kad odlazis? -

  - Za tri dana. Ali nemoj ni da se trudiš da pokušavaš. Jednostavno nemaš talenta za to. Bolje bi ti bilo da se vratiš odakle si došla i da nastaviš da živiš svoj dosadan i jednostavan život. -

  Odjednom sam počela da se smejem. Oboje su me gledali kao da sam pala sa Jupitera. Naglo sam se uozbiljila i pogledala ga sa tolikom oštrinom u očima da sam ih iznenadila jos vise.

  - Tako znači? -, postavila sam retoričko pitanje prekrštajući ruke na grudima. -Za tri dana ima da završim pet uspešnih poslova sa drugog dela table. -

  - Zašto si toliko sigurna u to? -

  - Šta kažeš na malu opkladu? Ako uspem, moraćeš da me povedeš sa tobom.-

  - A ako ne uspeš? -

  - Uradicu šta god poželiš. -

  - Bilo šta? - Po njegovom pogledu sam znala na šta je mislio.

  - Nemoj to da radiš, izgubićeš. -, šapnuo mi je David. Ignorisala sam ga i odgovorila sa jednim kratkim i glasnim 'Da' bez oklevanja.

  - Onda pretpostavljam da se vidimo za tri dana. -, rekao je Bojan nakon čega sam ja izmarširala odatle. Biće ovo duga tri dana, ali moram nekako da uspem. Jednostavno moram.

 ***

  Trčala sam najbrže što sam mogla. Moram da požurim ili ću zakasniti, a to nikada ne bih oprostila sebi. Pogledala sam na ručni sat. Blizu sam. Samo se nadam da ću stići na vreme. Konačno sam stigla. Pa gde je on?! Nije valjda otisšo bez mene? Okrenula sam se nekoliko puta oko svoje ose tražeći ga dok nisam ugledala figuru u daljini. Izgleda da sledi još jedna serija trčanja. Bolje bi bilo da posle ovoga smršam barem pet kila... Kada sam došla do njega, zaskočila sam ga sa leđa tako da smo oboje pali.

  - Ana?! -, upitao je iznenađeno. - Sta to... -

  - Ti si šuga sad. -, rekla sam na šta me je pogledao zbunjeno dok smo i dalje ležali na zemlji, ja preko njega. Bila sam zadihana, jer sam upravo trčala ko zna koliko, a nisam neki ljubitelj sporta.

  - Da li bi bila ljubazna da se skloniš? Ne mogu da dišem. -

  - Samo ako me ti skloniš, jer ja ne mogu ni prstom da mrdnem. -, govorila sam u prekidima dok sam pokušavala da stabilizujem disanje.

  - Mozda i bih, da nemaš sto kila. -

  - Dobro, onda se ja ne pomeram odavde. Srećno u pokušaju da dišeš. -

  - Dobro, dobro, samo se skloni. -, čuli smo u pozadini kako se neko nakašljao. Oboje smo pogledali u pravcu izvora zvuka i ugledali smo Davida kako nas posmatra.

  - Mislim da to što radite nije prikladno za javno mesto. Jeste da nema nikog, ali... -, ustala sam kao iz topa ali sam odmah pala na kolena, jer me je svaki mišić u telu užasno boleo. I vas bi da ste upravo trčali maraton. Nisam bukvalno trčala maraton, ali... Ma shvatate valjda.

  - Nego, šta ti tražiš ovde? -, pokušala sam da skrenem sa teme jer mi je postalo neprijatno.

  - To sad nije bitno. Šta je bilo sa vašom opkladom? -

  Tek onda sam se setila šta tražim ovde. Osmeh mi se raširio licem dok sam ustajala. Izvadila sam neke papire iz ranca i pružila ih Bojanu koji je u međuvremenu ustao. Upitno me je pogledao dok je uzimao papire.

  - To je dokaz da sam uspešno završila pet misija za redom, tako da nemaš izbora sem da me povedeš. -

  Analizirao je one papire tražeći neku rupu ili grešku, koje naravno nije bilo. Na kraju je uzdahnuo.

  - Pretpostavljam da možeš da kreneš sa mnom. -

  - To bre! -, viknula sam i podigla ruke u vazduh. Kada sam se setila da nisam sama, nakašljala sam se i rekla ,,kako god". Nikako nisam mogla da skinem kez sa lica. Izgleda da se ono silno trčanje isplatilo. Ako ne bi smršala, ili se čak ugojila, mislim da me ne bi bilo briga. Šalila sam se, ne moram da smršam ali nemoj molim te samo da se ugojim! Ček, kome se ja obraćam? Izgleda da sam konačno prsla. Pa bilo je i vreme. Iz razmisljanja me je trgo David dok mi je mahao ispred nosa.

  - Da li si čula išta od onoga što sam rekao? -

  - Ti si pričao? -, rekla sam na šta je prevrnuo ocima.

  - Upravo sam rekao kako i ja idem sa vama. -

  - Otkud to? -

  - Da si slušala možda bi i znala. Ne mogu jednostavno da te ostavim samu sa njim, jer bi te verovatno silovao negde, potom ubio i bacio tvoje telo u neku jarugu. -

  - Da li si ti to zabrinut za mene? -

  - Šta? Naravno da nisam. -, rekao je nimalo uverljivo skrenuvši pogled. -I kako to da od svega toga što sam rekao, ti si samo to čula? -

  - Awww, kako je to slatko. -, rekla sam i zagrlila ga ignorišući šta je poslednje rekao.

  - Rekao sam ti da nisam zabrinut za tebe!-

  - Nije dobro poricati istinu. Neće ona time nestati. -

  - Predomislio sam se, ipak ostajem. -

  - Važi. A ja odoh da iskopam zagrobno mesto, jer je jaruga verovatno neudobna. -

  - Dobro, dobro, idem i ja. - Coknula sam ga u obraz time ga malo iznenadivši. Prošaputala sam jedno ,,hvala" sa velikim osmehom na licu.

  - Ako ne krenete uskoro, otićiću bez vas. -, progovorio je Bojan.

  - Da se nisi usudio! -, viknula sam i dotrčala do njega, jer je već krenuo. Možda na kraju ovo putovanje ispadne i zabavno.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Hellou peoplee!
Nadam se da vam se sviđa.
Hvala svima koji čitaju, votuju i komentarišu, mnogo mi znaci <3
Izvinjavam se na greškama.
Šta mislite da će se desiti na njihovom putovanju?
Ly <3