Cupkala sam nogom nervozno dok sam čekala da se čovek vrati sa kutijom. Pogledala sam u Davida koji mi je uputio oštar pogled kao znak da prestanem, što sam i uradila. Trenutno smo u kući jednog čoveka od koga smo prihvatili posao i stvarno sam nervozna jer mi je ovo prvi put da radim posao sa drugog dela table. Ne znam da li sam dovoljno jaka za ovaj posao, jer ipak zahteva znanje korišćenja magije. Mala mi je uteha što je David sa mnom, ali ipak... Nadam se da će sve ispasti dobro.
Čovek se vratio sa kutijom koju smo trebali da dostavimo na određenu destinaciju, i spustio je na sto ispred nas.

  - Vrlo je bitno da ovu kutiju dostavite na određeno mesto. -

  - Zar vam nije lakše da je dostavite sami, pošto ne bi morali da potrošite pare na nas da to uradimo? -, upitao ga je David. Meni ovo nikada ne bi palo na pamet, ali je zato on tu

  - Odneo bih je ja, ali postoji mogućnost da me neko napadne na putu, a pošto nisam vešt sa magijom, oduzeli bi mi kutiju što ne smem da dopustim da se desi. U njoj se nalazi nešto vrlo bitno što mora biti dostavljeno. -

  - Onda je bolje da krenemo. -, rekao je David nakon što je ustao. Uzeli smo kutiju i krenuli.

  - Šta misliš da je unutra? -, upitala sam odmah nakon što smo izašli. Mesto na koje treba da je odnesemo se nalazi u drugom gradu, tako da smo morali malo da pešačimo.

  - Naš posao je samo da je dostavimo, nebitno je šta se nalazi unutra. -

  - Nisi zabavan. -, rekla sam nakon čega je nastala tisina. Baš me zanima šta se nalazi unutra. Da nije možda neko super-tajno oružije koje bi, ako bi palo u pogrešne ruke, moglo da uništi celu ljudsku rasu? Ili je možda lek za rak? Nemoj mi reci... Unutra se sigurno nalazi dokaz da postoje vanzemaljci! S obzirom da postoje ljudi sa moćima, ne bi me začudilo ni da postoje vanzemaljci.

  - Znam da te zanima, ali nemoj da te to spreci da obavljaš svoj posao. Dok si ti u oblacima i razmisljaš o tome, u međuvremenu može da nas napadne neprijatelj i oduzme nam kutiju. Zato bi bolje bilo da se skoncentišeš na posao. - Mrzim to što je u pravu. Ali mi je drago što je tu da me usmeri ka pravom putu.

  Pričali smo dok smo hodali i on mi je dao dosta korisnih saveta koji će mi biti od velike pomoći. Drago mi je što imam barem nekog pored sebe ko može da mi pomogne da se snađem u ovom nepoznatom svetu. Razgledala sam malo oko sebe. Okruživala nas je priroda koja je prelepo izgledala. U vazduhu je mogao da se oseti prepoznatljiv miris proleća. U sledecem trenutku je David mačom zaštitio i mene i njega od vatrene lopte koja bi nas spržila da on nije reagovao. Sve se desilo u sekundi tako da nisam uspela da reagujem. Izgleda da je na ovo mislio kada je rekao da treba da se skoncentrišem na posao.

  Ispred nas se pojavio čovek koji je sve do sada bio sakriven iza drveta. Bio je u svojim, otprilike, kasnim tridesetima sa velikim ožiljkom na vratu. Pogled mi je odmah pao na njegove ruke na kojima su se nalazile rukavice crvene boje sa slikom plamena. Imam loš osećaj u vezi ovoga.

  - Sigurno znate zašto sam ovde, tako da ću odmah preći na stvar. Dajte mi kutiju i možda ćete se izvući živi. -Imao je zloban smešak na licu. Znala sam da on nije neprijatelj koga bismo mogli tako lako da pobedimo.

  - Žalim slučaj, ali ništa od toga. -, odgovorio mu je David.

  - Onda pretpostavljam da ću morati da ih uzmem iz vaših mrtvih, hladnih ruku. -

  Odmah nakon što je to rekao poslao je na nas još jednu vatrenu loptu, koju sam ovog puta zaustavila mojim kartama. Okrenula sam se ka Davidu i rekla mu:

  - Ja ću da ostanem ovde da ga zamajavam dok ti ne odneseš kutiju u grad. - Pre nego što je uspeo da me odbije, nastavila sam da pričam. -Sigurno nećemo moći da ce borimo sa njim i da u isto vreme čuvamo kutiju tako da je bolje da je odneseš i da ga pobedimo zajedno. Odnela bih je ja, ali kako sam smotana ima da je izgubim usput ili odnesem na pogrešno mesto. Tako da, računam na tebe. -

  Uputila sam mu blagi smešak kojim sam htela da mu kazem da ću biti u redu. Nekoliko sekundi me je gledao u oči kao da se premišlja da li da ode ili ostane.

- Dobro, ali bolje bi ti bilo da ne pogineš dok se ne vratim. -

  - Bežiš kukavice? -, rekao je pre nego sto je poslao vatrenu loptu ka Davidu, koju sam i ovaj put zaustavila mojim kartama.

  - Tvoj protivnik sam ja. -, rekla sam gledajući ga u oči. Sada mogu samo da se molim da počne kiša.

***

  - Auc! Lakše malo! -, viknula sam na doktora koji mi je mnogo stegao zavoje. Izgleda da nikad nije čuo za reč polako ili nežno.

  Samo me je pogledao popreko i vratio se svom poslu potpuno ignorišući šta sam mu upravo rekla. Ne znam šta je bilo gore, to što mi ovaj doktor steže ove zavoje kao nenormalan, ili to što mi David konstantno visi nad glavom i zvoca. Dobro, nije sve tako crno. Uspeli smo da uspešno završimo posao i izvučemo žive glave, samo što smo zadobili opekotine.

  Ne mogu da verujem koliki je taj idiot srećnik! Ima samo po neku malu opekotinu, dok ih ja imam više; ali ništa ozbiljno. Kao da to nije dovoljno nego još moram da slušam njegovo zvocanje. Zašto ga doktor ne izbaci kad je očigledno dobro? Ako se ikada bude odlučio za taj postupak, volela bih da budem ja ta koja će to da uradi.

  Moje zamišljanje kako Davida izbacujem kroz prozor naglavačke bilo je prekinuto mojim jaukom. Pogledala sam u doktora ubijajući ga pogledom koji on nije primećivao, ili je jednostavno ignorisao. Kada je završio i krenuo da izađe, mislim da sam čula kako je promrmljalo jedno "Hvala Bogu!" pre nego što je izašao iz ordinacije.

  - Retardirani maloumni seronja. -, rekla sam tiho, više za sebe. Mislim da će mu posle nas biti potreban razgovor sa psihijatrom, ili u najmanju ruku vreme nasamo sa bokserskim džakom.

  - Da nisi insistirala da ti budeš ona koja će zamajavati onog plamička i da nisi previše smotana da zapamtiš adresu na koju smo trebali da odnesemo kutiju, sada ne bi sedela ovde i jaukala. -, rekao mi je po ko zna koji put. Volela bih da mogu njega da koristim kao džak.

  Uzdahnula sam. Naravno da sam znala koja je adresa, samo nisam htela da ga ostavim nasamo sa onim manijakom i da mu se nešto desi. Smatrala bih sebe krivom. Zato sam ga slagala da ne znam gde treba da odnesem kutiju da bi je on odneo, daleko od vatrenog manijaka, ili kako ga on naziva "plamičkom". Naravno da nisam htela da mu to priznam naglas.

  - Nisam ja kriva, samo mi jednostavno ne ide pamćenje takvih stvari. -, slagala sam ga i slegla ramenima što je značilo nešto kao "tako je kako je".

  - Znaš, iznenadilo me je kad si me povukla za ruku i povikala "Bežimo!".

  - Nisam toliko glupa da ne primetim razliku u snagama. - Imao je izraz lica kao ne veruje u to, na šta sam ga samo prostrelila pogledom. Kako bih volela da je Bojan sada ovde, on bi mogao da mi malo ublaži bol njegovim ledom.

  - Šta si upravo rekla? -, trglo me je Davidovo pitanje je iz razmišljanja. Zastala sam na trenutak da se prisetim šta sam poslednje rekla.

  - Nisam toliko glupa... -

  - Nisam na to mislio. -, prekinuo me je u sred rečenice. Pre nego što sam stigla da negodujem, on je nastavio. -Pomenula si Bojana. -

Izgleda da sam ono rekla naglas. Ups? Izraz na njegovom licu postao je nekako nedefinisan. Rekla sam mu jedno "da", jer sam pretpostavila da mi ne bi dozvolio da promenim temu. A i svejedno nemam razlog da to od njega krijem.

  - Odakle ga znaš? -, nastavio je sa pitanjima.

  - Imala sam priliku da ga upoznam, i posle toga sretnem jednom ili dva puta. -

  - Od sada ga se kloni. - Video je moj zbunjeni pogled pa je nastavio. -On nije osoba sa kojom bi trebalo da se družiš. Kruže glasine po gradu da je nemilosrdan i da je ubio mnoge ljude. I zato bi trebalo od sada da ga izbegavas. - Znači zbog toga su se svi razbežali onda kada je on naišao.

  - Hvala ti što si me upozorio i što brineš za mene, ali ja nemam nameru da ga izbegavam. Ne zanimaju me glasine i ne verujem u njih sve dok to ne čujem od njega. A i dalje mi duguje da mi kaže neku blamirajuću stvar o njemu i da mi ispuni jednu želju. - Kada sam rekla ovo poslednje, mislim da je malo falilo da Davidova vilica dotakne pod od šoka. Moram da priznam da je izgledao pomalo smešno.

  - Kako si to uspela?! -

  - Talenat. -, odgovorila sam mu kratko, a on je i dalje izgledao kao da ne može da veruje svojim ušima. Zagrlio me je preko ramena i rekao da ga obavezno pozovem kad mi bude pričao neku blamirajuću stvar o njemu. Rekla sam mu da ću razmisliti, ali sam već odlučila da je odgovor ne. Ne želim da ja nadrljam posle zbog njega.

  Dodao je i da se malo pazim Bojana za svaki slučaj. Samo sam klimnula glavom, znajući da od toga nema ništa, ali naravno da on to nije morao da zna.