Stojim već jedno pola sata i buljim u onu prokletu oglasnu tablu i tražim neki posao. Stvarno je mala plata. I to su uglavnom jednokratni poslovi, kao što je jedan koji sam videla da se traži neka zgodna devojka da glumi nekom dečku da mu je devojka na jedan dan. Šta sve neću da vidim...

Bacila sam pogled na ostala dva dela oglasne table. Vau! Koliko nula! Zar su stvarno toliko opasni poslovi na trećem delu da stavljaju toliko nula?

Vratila sam pogled na prvi deo table. Nastavila sam da gledam sve dok nisam primetila da su se ljudi koji su takođe tražili posao razbežali, uključujući ljude koji su bili u blizini. Šta je ovo bilo? Da se nisu prejeli pasulja? Ko zna...

Videla sam krajičkom oka nekog dečka kako staje ispred table i posmatra onaj deo gde su silne nule. Nije valjda da će sam da radi posao koji je toliko tezak da može da pogine? Skrenula sam potpuno pogled ka njemu i odmerila ga. Nosio je svetlo plavo odelo, koje mu savršeno stajalo, i imao je plavu kosu i plave oči, koliko sam uspela da vidim. Moram priznati da je zgodan. Vratila sam pogled na tablu i gledala sam dok nisam čula njegov glas.

- Hm? -, rekla sam jer sam se previše udubila u gledanje da ga nisam čula.

- Pitao sam te da li si glupa? -Ja glupa!? -Ili je to u pitanju, ili si nova u gradu. -

- A zašto mislis to? -, rekla sam mrtva ladna jer nisam htela da primeti nerviranje u mom glasu.

- Zato što nisi pobegla. -

- Zašto bih to uradila? -

- Zato što su svi to uradili. - Toliko me nervira da to nije humano. E pa sada je na mene red.

- Opa, vidi gospodina umišljenka! Misliš da se ceo svet vrti oko tebe? -

Po prvi put se okrenuo ka meni i pogledao me direkto u oči. Da, ima plave oči, i to ledeno plave. U svoj toj ledenosti sam mogla da vidim tračak iznenadjenosti, ali samo na sekudnu.

- Izgleda da bas želiš da umreš.

- A zasto sad pa to misliš? -, upitala sam i prekrstila ruke na grudima.

- Jer da ne želiš, pobegla bi odavno. Izgleda da si stvarno glupa. -

- Znam. -, slegnula sam ramenima.

Ako je kao što kaže i može stvarno da me ubije, onda moram da probam da pričam i reagujem drugačije od normalnih ljudi što za mene ne predstavlja nikakav problem. Pretpostavljam da neće da me ubije jer sam mu zanimljiva zato što nisam kao ostali. Samo se nadam da je moja teorija tačna.

Ne znam zbog čega, ali ne želim da ga ignorišem ili bežim od njega. Uzela sam jedan papir sa oglasne table na koji su pisale osnovne informacije koje su bile potrebne da bi mogao da se uradi posao. Okrenula sam se i krenula da bih ga završila što pre.

- Kako se zoveš? - Kada sam ga čula, samo sam stala ne osvćući se.

- Ana. Ti? -

- Bojan. -, rekao je posle nekoliko sekundi oklevanja.

- Pa Bojane, drago mi je što smo se upoznali. -, rekla sam i otišla. Izgleda da ću morati da se bacim na posao.

***

Bože, ubij me sada i skrati mi muke! Ne znam ni zašto sam prihvatila ovaj posao. Mislila sam da će biti zabavno, ali je ovo sve sem zabavnog. Treba da šetam ove proklete džukele, ali oni više šetaju mene nego ja njih. Naglo su krenuli napred pri tome vukući mene tako da sam poljubila zemlju. Nisam bukvalno poljubila zemlju, ali sam zato pala. Prebacila sam se u sedeći položaj i pogledala u one kučiće koji su gledali u mene.

- Slušajte me ovamo džukele jedne! Ako se ne smirite i ne slušate me ima da vas iseckam na komadiće i napravim roštilj od vas! -, viknula sam na njih.

Izgleda da je ovo bila loša ideja, jer su počeli da režu na mene. Bože, kada sam rekla da me ubiješ i skratiš mi muke, nisam mislila da pustiš glupe džukele da me rastrgaju na hiljade komadića. Zar nisi nikada čuo za sarkazam?

Taman kada sam pomislila da ću postati hrana za kučić, neko je stavio mač kod njihove glave i svi su se polako povukli nazad. Podigla sam pogled suočavajuci se sa njegovim zelenim. To je bio onaj dečko koji mi je pomogao sa kesama.

- Da li si dobro? -, upitao me je pruživši mi ruku da ustanem.

- Jesam. -, rekla sam i prihvatila ruku. -Nego... - Zasustavila sam se jer nisam znala njegovo ime. On kao da mi je pročitao misli i rekao je da se zove David.

- Pa Davide, hvala ti. -

- Ne treba da mi se zahvaljuješ, ionako volim da pomažem damama u nevolji. -, uputio mi je jedan osmeh, koji je bio savršen. -Daj da ti pomognem. -, rekao je uzimajući mi one povodce za koje su bili vezani psi.

- Ali ja... -

- Zar ti nisam već rekao da prihvatiš pomoć, posebno ako ne možeš sama? -

Zar su svi ljudi u ovom gradu ovako umišljeni? Nisam htela da se ovog puta protivim tako da sam pustila da bude po njegovom.

- Nego, nisi mi rekla kako se zoveš. -

- Ana. -

- Lepo ime. -

- Da li me ti to pratis ili je slučajnost to što smo se opet sreli baš kada mi je trebala pomoć? - Podigla sam jednu obrvu upitno.

- Sve je moguće. -, slegnuo je ramenima. Pomogao mi je da vratim pse njihovim vlasnicima. Ponudila sam mu deo novca ali on nije hteo da prihvati. Nije me briga, više za mene. Hodali smo i pričali.

- Koji je tvoj medijum? Pretpostavljam da je mač. - Pogledala sam ga. Nije ga bio nigde kod njega. -Pa gde je? -

- To je delimično tačno. U stvari je moj medijum ovo. -, rekao je i podigao desnu ruku. Na njoj se nalazila nekakva narukvica sa crvenim lopticama ili perlicama - šta god da su i na kojima je bila slika crnog grba i na njoj je bio prikačen srebrni krst.

- To nije mač, već narukvica koja je malo ženskasta. -

- To je muška narukvica. A i može ovo. - Odmah nakon što je to rekao, onaj krst se povećao i pretvorio u mač. -I svaka perlica predstavlja poseban mač -

- Vau! -rekla sam uzbuđeno. Ovo je dobar način za švercovanje oružija. -Ali i dalje izgleda ženskasto. -

- Ne izgleda. Koji je tvoj medijum? - Skrenuonje sa teme. Odlučila sam da popustim ovog puta

- Karte. -

- Karte? -

- Da. -

- I koja je njihova sposobnost? -

- Ne znam, nisam jos saznala. Tek sam skoro shvatila ko sam i šta sam tako da nisam imala vremena da isprobavam šta mogu. -

- Zašto onda ne odemo do prodavnice opreme da se raspitamo malo? -

- Nije loša ideja. Hajdemo! - Otišli smo u onu istu prodavnicu opreme u kojoj sam ja bila kada sam prvi put došla. Mislim da je to jedina u celom gradu. Ušli smo unutra, a ovog puta je prodavac bio za kasom. Kada nas je video, uputio nam je širok osmeh.

- O, pa zdravo Davide. Nisam te video skoro. Ako si ovde zbog tvog medijuma, nije još stiglo ništa za njega.

- Bio sam na nekom poslu tako da nisam imao vremena. U stvari, ovde smo zbog njenog medijuma. -, rekao je i na kraju je pokazao rukom na mene. Prodavac me je pogledao po prvi put otkad sam ušla u prodavnicu.

- Devojka koja je pokušala da manipuliše mnome. - Da se nije smejao pomislila bih da je ljut. David me je upitno pogledao ali sam ga ja ignorisala. -Verujem da ti nisam pre rekao moje ime. Sergej. -

- Ana. -rekla sam i rukovali smo se. -Nadali smo se da ćeš moći da nam kažeš malo više o ovome. - Pružila sam mu svoje karte koje je prihvatio i odmah počeo da razgleda.

- Zanimljivo. -, progovorio je posle nekoliko sekundi ćutanja. -Tvoj medijum je vrlo specifičan. On može da postane jači kupovinom i vežbanjem. Imam baš nesto za tebe.- Otišao je u prostoriju iza prodavnice, i ubrzo se vratio.

Spustio je nešto na pult iza koga je stojao i koji nas je razdvajao. Pogledala sam to što je spustio i ugledala sam jedan špil karata srebrne boje i jedna zlatna karta sa istim belim grbom kao na mojim plavima. Uzela sam one sive u ruke i neka slova su počela da se magično pojavljuju. Izgledalo je vrlo kul. Pisalo je kako se koriste. Posle ću to da pogledam. Bacila sam pogled na onu jednu zlatnu kartu.

- A zasto je zlatna samo jedna? -

- Ona je malo drugačija. Kod plavih karata se kontroliše ceo špil i ne troši se mnogo magije kad se koriste, dok kod sivih se troši više jer one imaju određene sposobnosti. Zlatne su potpuno druga priča. Ni ja nisam siguran kako rade, ali znam da se koristi jedna i kada se sakupe sve 52 karte (toliko ima u špilu), onda se dobije velika snaga. Ali to je naravno teško tako da je skoro nemoguće da se sakupe sve pa ni da imaš tri života. -Mislim da sam razumela sve što je pričao.

Kupila sam karte, i izašli smo iz prodavnice. Plato, zbogom. Nedostajaćeš mi. Rastala sam se sa Davidom jer sam htela da treniram malo i da naučim da koristim karte kako ne bih morala da radim jeftine poslove sa prvog dela table. Šetala sam se malo gradom dok nisam našla savršeno mesto za treniranje. Bilo je ravno sa travom i jednim drvetom u sredini, malo dalje od kuća i ljudi, a bilo je u gradu što je savršeno, jer ne mogu obični ljudi da me vide.

Sela sam na travu i naslonila se na drvo. Vežbala sam da kontrolišem plave karte, i posle nekog vremena sam mogla da ih kontrolišem po volji. Izvadila sam zlatnu kartu iz džepa i razgledala je. Zanimalo me je šta radi. Da li ima neki način da se aktivira? Možda neka magična reč?

- Aktiviraj se. Abraka-dabra. Sezame otvori se? - Izgleda da sam pogrešila. Zatvorila sam oči i izdahnula. Volela bih da se aktivira ili šta već da radi. Otvorila sam oči.

- AAAAAAAAAAAAAAAAAA -, vrisnula sam. Šta je ovo kog đavola?! Ispred mene je stojalo kuče. Nije problem što je kuče, nego što stoji na dve noge, kao čovek!

- Ćao. -, rekao mi je i ja sam opet vrisnula. -Ženska glavo, prestani da vristiš ogluveću! - Otvorila sam usta da opet vrisnem ali sam se zaustavila.

- Š-sta se de-dešava!? -, promucala sam uplašeno. Kako je ovo moguće? Ispred mene stoji kuče (na dve noge) i priča! Ili sam poludela, ili je ovo skrivena kamera. Daj Bože da je drugo.

- Ja sam tvoj medijum. - Moj medijum? Kako karte mogu da se pretvore u ovo!? Čekaj... Pogledala sam u ruku u kojoj sam drzala zlatnu kartu koje više nema. -Da li sada razumeš? -

- Da. Manje-više. Valjda. Ne. -, rekla sam a on je uzdahnuo i odmahnuo glavom kao da time kaže da sam izgubljeni slučaj.

- Sposobnost tvojih zlatnih karata je da prizoveš nekog ili neki predmet. Ne možeš da prizoveš ono što želiš ako ne izabereš onu kartu koja predstavlja ono što želiš da prizoveš. Na primer, sa kartom sa kojom prizivaš mač, ne možeš. da prizoveš mene i obrnuto. Svaka karta predstavlja individualni medijum. Da li sada razumeš? -

- Da. Nego, da li imaš ime? Ne bih da te zovem "medijum koji je pas i koji stoji na dve noge i može da priča" jer je to previše komplikovano. -

- Zovem se Badi. -

- Drago mi je Badi, ja sam Ana. -, rekla sam i rukovala se sa njim.

- Znam. - Htela sam da ga pitam kako zna, ali mi je izgledalo kao da neće da mi odgovori na to pitanje. Pitam li se koju li ću još stvar da saznam vezano na mene i za ovaj "Grad čudaka".

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Helou lejdiz and dzentlmen!
I hope you like it.
Vote&kom, znacilo bi mi <3