Bio je sav bled u licu dok me je posmatrao širom otvorenih očiju. Otvarao je i zatvarao usta u potrazi za pravim rečima. Čekala sam strpljivo iako sam imala osećaj da sekunda traje godinu i da ću pući svakog trena.

- Nije onako kako izgleda, veruj mi. -pričao je dok mi se polako približavao.

- Ne približavaj mi se! -viknula sam i on se istog trena zaustavio. -Možeš da pričaš i sa te razdaljine. -

- U redu, ali samo me saslušaj molim te. -

Klimnula sam glavom kao znak da počne sa pričom.

- Ja sam, ovaj, pozajmio jednom mom drugu stan da bi mogao da bude sam sa devojkom. -

Celo vreme dok je pričao izbegavao je očni kontakt i bio je nervozan. Češkao je potiljak dok je pravio pauzu.

- I koji je taj tvoj drug? I zašto nisu mogli da odu negde drugde, a ne baš u tvoj stan? -

Imala sam miran i hladan stav dok sam u sebi kipela od besa. Laže me.

- Ne znaš ga. Njihovi roditelji su protiv njihove veze, pa moraju da se kriju. -

- Zašto mi ne kažeš njegovo ime? Možda ga i znam. -

Napravio je kratku pauzu pre nego što mi je odgovorio.

- Zove se Marko. Nisu imali gde drugde da odu. -

- Taj tvoj drug, da nema možda crnu kosu i plave oči? Mislim da sam ga videla pre sa tobom. -

- Da, to je taj! -

- Stvarno? Baš je čudno to što osoba koju sam upravo zamislila izgleda isto kao i tvoj izmišljeni prijatelj. -

Svakom njegovom rečju, meni se deo po deo lomio. Progutao je knedlu.

- Šta se stvarno dešava? I ovaj put bih te zamolila bez laži. -

- Bilo je to samo jednom. Nije mi značilo ništa! -

I ono malo u meni što je bilo celo se slomilo na hiljade komadića kao staklo.

- Ana... -rekao je nežno hvatajući me za ruku.

- Ne dodiruj me! -pomerila sam se par koraka u nazad. -Ne mogu da verujem koliki si kreten! Ne samo da si me prevario, već si pokušao da me slažeš o tome! Zar nemaš ni malo srama?! Šta sam uradila da bih zaslužila ovo?! Šta?! Hajde reci mi! Ili ti je jednostavno provod bio važniji od mene?! Da li bi i mene odbacio i pretvarao se da se ne znamo kada bi spavali?! Da se više nisi pojavio na oči! -sa tim rečima sam napustila njegov stan.

Trčala sam najbrže što sam mogla da bih stigla što pre u sigurnosti moje sobe. Gubila sam dah - koliko zbog trčanja, toliko zbog svega. Verovala sam mu. Prokleto sam mu verovala sve! Čak bih i umrla zbog njega! I kako mi on vraća?! Tako što me prevari i još me slaže o tome!

Kada sam konačno stigla kući, uletela sam unutra trčeći uz stepenice skoro oborivši zbunjenu Anitu. Ušla sam u sobu zalupivši vratima, naslonila se na ista i lagano se spustila niz njih dok su se suze spuštale niz moje obraze. Sklupčala sam se u loptu i moju sobu su prepunili prigušeni jecaji. Dosta mi je svega... Ne mogu više da izdržim. Sve što sam potiskivala u sebi sada isplivava. Od onog dana kada je moj otac napao školu, kada sam saznala da sam mađioničar, kada se pojavio Morte, pa sve do sada. Zašto se ovo sve dešava meni?! Šta sam Bogu skrivila pa da mi ovako vraća?! Kada će konačno ova patnja da prestane?! Zar moram da umrem da bi ova agonija prestala?!

- Ana? Šta radiš tu na podu? -
Čula sam poznat glas, ali sam bila previše potresena da bih razaznala kome pripada. Obrisala sam suze o rukav, šmrcnula, i skrenula pogled u stranu.

- Ne radim ništa. -odgovorila sam promuklim glasom od plakanja.
Kleknuo je pored mene, obuhvatio moje lice svojim dlanovima i okrenuo moje lice ka njegovom. Uspela sam nekaoko da razaznam Bojanov lik.

- Šta se desilo? -upitao je nežno dok mi je brisao suze.

- David. -odgovorila sam mucajući.
Privukao me je u zagrljaj.

- Šššš, u redu je. Sve će biti u redu. -

- Kako znaš? -

- Jednostavno znam. Možda ti se ne čini tako sada, ali rešiće se sve na kraju. A i nisi sama. Ja ću uvek biti uz tebe. Čak i ako me mrziš. -

Podigla sam pogled gledajući ga direktno u oči. Njegove večito ledene oči su sada imale neku toplotu u njima. Toliko sam bila začarana njegovim očima da nisam primetila kada je počeo da mi se približava sve dok milimetri nisu delili naše usne. Blago sam ga odgurnula pre nego što su uspele da se spoje.

- Ovo je pogrešno. Imaš devojku. Bože, ne mogu da verujem da zamalo uradim to Sunčici... -

- Ona mi nije devojka. -pogledala sam ga zbunjeno.

- Raskinuli ste? Zašto? -

- Nismo nikada ni bili zajedno. Slagao sam da bih te napravio ljubomornom.

Laž.

- Hteo sam da ti priznam ranije, ali nisam imao hrabrosti. -

Svuda samo laž.

- Znam da je to bilo glupo, ali sam želeo da počneš da me gledaš na drugi način, ne samo kao druga. Sigurno si... -

- Lažove. -prekinula sam ga u pola rečenice. -Da li je i ovo što mi pričaš sada laž? Slagao si me. Kako mogu sada da ti verujem? Svaki put kada progovoriš, pitaću se da li me lažeš opet. Nikada nisam tražila mnogo od vas, samo da budete iskreni prema meni. Zar tražim mnogo?! Očigledno da, počim me svi redom lažete! Zar ste toliko sebični i mislite samo na svoja dupeta da vas nije briga kako će se drugi osećati zbog toga?! Kako ću se ja osećati?! Ili tešite sebe da je to zbog mene, za koje dobro?! E pa nije! Znate šta će biti?! Da me svi ostavite na miru! -

Posle toga sam izletela iz sobe potom i iz kuće. Čula sam kako me doziva, ali se nisam obazirala na to. Trčala sam bez cilja, sa željom da pobegnem. Da pobegnem što dalje od svih laži i problema. Mnogi bi me verovatno osuđivali zbog toga, ali nije me briga. Neka sam kukavica. Ali ja više ne mogu da izdržim! Saplela sam se i prosula po podu. Ogulila sam koleno, lakat i dlan. Danas stvarno nije moj dan. Ostala sam tako da ležim. Ovde mi je mesto. Na dnu.

- Ana? O moj Bože, da li si dobro?! -
Ugledala sam Milanovu zabrinutu facu. Naravno... Samo je on ostao. Da vidimo za šta me je on lagao svo vreme. Pomogao mi je da ustanem.

- Povređena si. Idemo do mene da se pobrinem za tvoje rane. -

- Ne! -vrisnula sam i počela da se otimam. -Mogu sama! Ostavi me na miru! Hoću da me svi samo ostave na miru! -

Otimala sam si udarala ga pesnicama u grudi. Nije progovorio niti je išta radio, sem toga što me je držao čvrsto dok sam se raspadala.

- Da li si se smirila? -upitao je nakon nekoliko minuta pošto sam prestala sa otimanjem. Lagano sam glimnula glavom.

- Ajde, vodim te kod mene. Ne želimo da ti se rane inficiraju. -

Odmahnula sam glavom.

- Neću pokušati ništa što ne želiš. Obećavam. -

Nisam imala snage da se raspravljam, tako da mu nisam odgovorila, što je on shvatio kao potvrdan odgovor. Podigao me je u naručje i tako me nosio celim putem ne progovarajući ni reč, što mi je bilo čudno, s obzirom da je to Milan.

- Moraću da te spustim sada da bih mogao da otključam vrata. -

Nisam ni primetila kada smo stigli. Kada je otključao vrata, hteo je da me unese unutra, ali sam ga odbila sa rečima da mogu sama da uđem. Ignorisao je moje reči unevši me unutra kao mladu i spuštajući me na njegov krevet. Otišao je negde i vratio se posle par sekundi sa kutijom prve pomoći.

- Hoćeš da mi ispričaš šta se desilo? -upitao je pre nego što je počeo da mi čisti rane. Nisam znala šta da uradim - da mu priznam sve ili da ćutim. Bilo bi mi vrlo teško i bolno da to sve držim u sebi, tako da sam odlučila da mu kažem. Svo vreme dok sam pričala on je pažljivo slušao ne upadajući mi u reč.

- Ubiću ga. -rekao je kada sam završila. To se verovatno odnosilo na Davida. Njegove oči su bile tamne, kao i onog dana kada sam ga upoznala.

- Nemoj. Nije vredan toga. -

Malo se nećkao, ali kada me je pogledao u oči, njegov pogled je smekšao i klimnuo je glavom. Jeste da je David ispao debil i da me je mnogo povredio, ali povrediti njega neće promeniti istinu niti ću se ja osećati bolje zbog toga.

- Da čujem. Danas sam saznala da su me svi lagali, još si samo ti ostao. -

Bio je blago iznenađen mojim rečima.

- Nikada u životu nisam nikoga slagao, posebno ne tebe. -

- Dokaži. Kako izgledam? -

- Užasno. Oči su ti crvene i otečene, bleda si u licu i kosa ti je raščupana. Ali volim te, bez obzira na sve. -

Nasmejala sam se zagrlivši ga.

- Hvala ti puno. -

Drago mi je da barem jedna osoba u mom životu me ne laže. Izgleda da me je sve ovo od danas izmorilo, počim sam odmah zaspala.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
I am back! Šta mislite ovom nastavku? Volela bih da čujem vaše mišljenje :)