Dok me je ljubio razne stvari su mi prolazile kroz glavu. Bila sam iznenađena njegovim postupkom, ali ne mogu reći i razočarana. Nekoliko trenutaka sam tako samo stajala u nedoumici šta bih mogla da uradim. Na kraju sam odlučila da uzvratim poljubac. Ljubiti njegove usne bio je prelep osećaj. Plašila sam se da će čuti glasne otkucaje moga srca. Da li je zdravo da srce kuca ovoliko brzo? Šta ako prestane da kuca? Ako umrem sada, barem ću umreti srećna. Prekinuli smo poljubac zbog nedostatka kiseonika. Naslonio je čelo na moje ne prekidajući očni kontakt dok smo oboje duboko disali.

- Volim te Ana. -mislim da mi je srce preskočilo otkucaj zbog njegovih reči koje su bile kao melem za moje uši.

- Da li voliš i ti mene? -upitao je zbog odsustva mog odgovora.

- Ne, ne volim te. -

Primetila sam zbunjenost i blagi bes u njegovim očima, ali je uglavnom preovladavalo razočarenje zbog mojih reči.

- Ljubav je prevelika reč koja ne bi trebalo da se upotrebljava tako olako. Ali ako bi me pitao da li sam zaljubljena u tebe, onda bi moj odgovor bio da. -

Oči su mu zasijale od sreće. Zagrlio me je, podigao i zavrteo nas oboje. Oko nas nije bilo nikakvog zvuka sem našeg glasnog smeha. Spustio me je ostavljajući kratak poljubac.

- Trebalo bi da se vratimo na žurku. Ljudi će se pitati gde smo nestali. -

- A nee, hoću još da ostanem sa tobom. -

Zakikotala sam se zbog njegovog negodovanja i dečačkog ponašanja. Koliko god da sam želela da ostanemo još ovde, morali smo da se vratimo, barem ja, jer ne bi bilo kulturno prema gostima da ostanu sami bez slavljenika. Posle toga sam celo vreme bila dobro raspoložena i nasmejama; veselila se i pričala sa zvanicama. Sigurno je neko primetio moju promenu raspoloženja, ali nije me bilo briga. Bila sam srećna. Kada su se gosti razišli, društvo se ponudilo da ostane i pomogne u raspremanju. Bojan ih je odbio sa rečima da nema potrebe, jer će kućne pomoćnice srediti sve.

- Ne želim da te ostavljam samu sa njim. -šapnuo mi je David na odlasku zbog čega su trnci prošli kroz moje telo. -Opasan je, i mislim da nije pametno da budeš u njegovoj kući. Ko zna šta bi mogao da ti uradi. -

- Opet si počeo sa tim? Do sada nije uradio ništa što bi opravdalo tvoje sumnje. A i mogu sama da se branim. Da ne pričaš možda ovo samo zato što si ljubomoran? -

Odlučila sam da ga zadirkujem malo.

- Nisam ljubomoran! Moram da idem, već je dosta kasno. -rekao je ostavljajući maleni poljubac u uglu usana pre nego što je otišao. Nasmejala sam se odmahivajući glavom na njegovo detinjasto ponašanje.

Okrenula sam se u želji da se vratim u kući kada sam primetila da me Bojan gleda zbog čega sam se istog trena zaledila. Nekoliko sekundi je trajao naš očni kontakt koji sam prekinula vraćajući se u kuću, bržim hodom nego obično. Ponekad me je nervirao taj njegov pogled. Imala sam utisak da ako me gleda u oči dovoljno dugo, da će uspeti da sazna sve o meni, čak i one najmračnije tajne zakopane duboko u meni za koje niko ne zna. A to, naravno, nisam želela.

Otišla sam pravo u moju sobu bacajući se na udoban krevet. Verovatno je Bojan shvatio da postoji nešto između mene i Davida. Pametan je on. Osmeh mi se automatski raširio pri pomisli na moj i Davidov poljubac. Otišao je pre koji minut, a već mi nedostaje. Volela bih opet da osetim njegove usne na mojima. Njegove nežne ruke kako putuju mojim telom. Okej Ana, smiri malo doživljaj!

Nekako mi sve izgleda nestvarno. Ovaj dan je jednostavno sjajan! Mnogo sam srećna zbog svega što se desilo danas, ako ne računamo to što je Ivan želeo da mi organizuje rođendan samo da bi me pokazao svetu. A i to nije sigurno. Moraću da popričam sa njim oko toga.

Ova ogromna sreća me je plašila. Plašila sam se da će se desiti nešto loše, što mi neće dopustiti da uživam u novostečenoj sreći. Samo se nadam da je ovo samo osećaj koji imam i koji se nikada neće obistiniti.
Moje misli je prekinulo tiho kucanje na vratima. Ispravila sam se u sedeći položaj. Izustila sam jedno ,,Napred" nakon čega je Bojan ušetao u sobu. Bila sam mu zahvalna što me je prekinuo u mojim mislima, jer ko zna koliko dugo bih mučila sebe glupostima i postavljala pitanja na koja nemam odgovor. Barem ne za sada.

- Nisam te probudio? -

- Nisi, ne brini se. Da li ti treba nešto? -

- Hteo sam samo nešto da te pitam. Da li ste ti i David zajedno? -

Pretpostavila sam da će me nešto ovako pitati.

- Pa, i nismo baš. -oborila sam pogled blago crveneći. -Nije me još pitao da mu budem devojka, ali pretpostavljam da će uskoro. -

Sklonila sam jedan pramen kose iza uveta.

- Da li bi prihvatila? -podigla sam pogled gledajući njegove ledeno plave oči. Nisam mogla protumačiti njegove emocije, što me je nerviralo pomalo. Želela sam da znam kako se oseća u vezi mene i Davida.

- Da, verovatno bih. - odgovorila sam sležući ramenima. Posle toga je nastala neprijatna tišina.

- Došao si samo to da me pitaš? -odlučila sam da prekinem tišinu.

- Ne. U stvari, došao sam da te pitam nešto drugo, ali možemo to ostaviti za drugi put. Ne želim da ti upropastim rođendan.

- Davno je prošla ponoć, tako da mi nije više rođendan. A i sada si me zainteresovao, tako da bi samo razmišljala o tome. Bolje da mi ti kažeš šta je u pitanju nego ja da pretpostavljam najgore.-

- Sećaš se onda kada se prvi put pojavio otac, pa kada si pobegla iz stana? Kada si se vratila, rekla si da si srela Mortea. Da nam nisi nešto prećutala tada? -

Znala sam da će me pitati to pre ili kasnije. Kratko sam se dvoumila da li da mu kažem ili da prećutim, ali sam odlučila da mu kažem. Mislim da bi trebao da zna.

- Jesam. Prećutala sam to da mi je Morte rekao da je on neko iz naše družine. -

- To objašnjava neke stvari. -rekao je zamišljenjo.

- Šta objašnjava? Nije valjda da znaš nešto što ja ne znam? -videla sam da se premišlja da li da mi kaže. -Reci mi. Imam pravo da znam. -

Izvadio je neki papirić iz džepa pružajući mi. Uzela sam papirić zbunjeno otvarajući ga. Ono što sam pročitala sledilo mi je krv u žilama.

Lepo sam se zabavio na tvom rođendanu. Video sam da si i ti uživala. Uživaj dok još možeš, jer neće dugo trajati.
P.S. Da li i dalje misliš da sam te slagao?

Morte

Slova su bila isečena iz novina i zalepljena na papir. Poruku sam čitala iznova i iznova sve više ga stežeći zbog besa koji se nakupio u meni. Bio je ovde. Morte je jebeno bio ovde. Šta želi da postigne ovime!? Želi da mi pokaže da nigde nisam sigurna!? Zašto se toliko okomio na mene!? Zašto želi da me ubije!? Zašto!? ZAŠTO!?

- Smiri se Ana. Nerviranje i bes nam neće nikako pomoći, već će nam samo odmoći. -rekao je stavljajući ruku na moje rame. U tom trenu kao da sam se trgla iz transa. Iz misli koje su me postepeno sve više i više gušile.
Tek sada sam primetila da sam stegla onaj papir toliko jako da mi je ruka pobelela. Vilica mi je bila toliko jako stegnuta da je počela da me boli, a pogled mi je bio zaključan u jednom uglu sobe. Naglo sam ustala šetkajući se po sobi u pokušaju da se smirim, što mi i nije baš polazilo za rukom. Zavukla sam ruke u kosu vučeći je iz sve snage.

- Nemoj to da radiš. -

Prišao mi je stavljajući nežno ruke na moje vadeći ih kose.

- Ne znam šta više da radim! Zašto baš ja!? Šta sam toliko zgrešila da mi se ovako vraća!? Zar mi je zabranjeno da budem srećna!? I zašto... -

Nisam završila rečenicu jer sam osetila kako mi drhti donja usna i kako se oči pune suzama. Zatvorila sam oči polako i duboko dišući pokušavajući da se smirim pre nego što se rasplačem. Ne znam koliko dugo mi je trebalo, ali kada sam konačno uspela, otvorila sam oči. Mrak je zamenio Bojanovo lice. Mislim da sam mogla primetiti zabrinutost u njegovom pogledu, ali verovatno mi se samo učinilo.

- Bolje?-

Samo sam klimnula glavom bez reči.

- Šta misliš o onome što je Morte rekao? -upitala sam ga.

- Mislim da bi ozbiljno trebali da razmotrimo da li je neko od nas Morte. -

- Šta!? Zar stvarno misliš da je neko od nas pomahnitali serijski ubica!?-

- Nisam rekao da neko jeste, već da bi trebalo dobro razmisliti o tome da ne bi posle došlo do nesuglasica. -

Uzdahnula sam. Ovaj dan je bio stvarno naporan za mene, a imam utisak da gori dani tek slede.

- Šta ako bih ti rekao da sam ja Morte? -

Kada je to rekao, kao da me je nešto preseklo u stomaku.

- Da li si? -

Posle mog pitanja je nastala kratka tišina. On je uvek bio smiren i staložen. Razmislio bi barem pet puta pre nego što nešto kaže ili uradi uvek bi posmatrao situaciju iz različitih uglova. Znam da ne postoji način da znam sve ovo, ali jednostavno znam. Možda ima mozak da bude ubica, ali znam da nije.

- Ne, nisam. -

- Onda nema problema, zar ne? I bilo bi glupo pričati šta bi bilo kad bi bilo, kada nikada neće biti. -

- Zašto mi veruješ? Šta ako sam te slagao? Znaš i sama za glasine da sam ubijao ljude. -

- Kao što si i sam rekao, to su glasine. Ne verujem u njih dok mi ti sam ne kažeš da je to istina. A i onda ne bih mogla ništa da kažem jer ne znam tvoje razloge i situaciju u kojoj si se nalazio kada si uradio to. I poznajem te skoro godinu dana i smatram da ti nisi takva osoba da se koristi prljavim trikovima kao što to radi Morte. -

Sve sam ovo rekla gledajući ga direktno u oči. Želela sam da zna da sam ozbiljna i da mislim sve što kažem. Nekoliko sekundi smo samo tako stajali gledajući se u oči. Sklonio mi je jedan pramen kose iza uveta.

- Ubićeš me jednog dana, znaš? -rekao je više za sebe. -Kasno je, i ovaj dan je bio naporan. Trebalo bi da se naspavaš. -udaljio se od mene izlazeći iz sobe dok sam ja bez reči samo gledala ka njemu, čak i kada su na njegovom mestu ostala samo zatvorena vrata. Nisam razumela njegove reči, ali nisam ni mogla toliko da razmišljam o tome. Tek sada sam osetila umor. Odlučila sam da odem na spavanje, jer će mi ipak biti potrebna energija za dane koje predstoje.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Novii nastavak! Ovaj je malo duži, ima oko 1700 reči. Woohoo! Bravo za mene!

Samo da znate, bližim se kraju. Ostalo mi je još od 5 do 10 poglavlja. Šta mislite, kako će se sve završiti?

Hvala svima koji votuju, komentarišu i čitaju, punoo mi znači! :)

Da li vam se sviđa poglavlje? :) ♥