-  Već stoti put ti kažem, neće niko da me napadne dok sam u kupatilu, tako da mogu da idem sama! -

-  Šta ako se pojavi Morte dok si unutra i nema nikog da te zaštiti? -

-  Onda bih radije umrla. -promrmljala sam polu glasno. -Da se nisi usudio da me pratiš ili ima da te obesim na prvu banderu i izudaram k'o pinjatu! -

Odjurila sam u kupatilo ni ne čekajući njegov odgovor. Konačno, malo sama. Cenim to što žele da me zaštite i sve to, ali ne puštaju me ni na trenutak da budem sama i previše su zaštitnički nastrojeni!

Tako sam jednom sedela i čitala knjigu kada sam vrisnula jer sam videla pauka. Da skratim priču, sada imam rupu u zidu koja je sakrivena iza slike. Nisu se čak ponudili ni da plate troškove popravke, iako su oni krivi za tu rupu. Čak tvrde da sam ja kriva za to jer sam vrisnula. Ako će nekog da krive, nek krive Boga što je stvorio beskorisne i jezive štetočine kao što su pauci.

Inače, prošlo je mesec dana od one noći. Od tada nismo videli Mortea niti je pokušavao nešto. Ponekad sa vremena na vreme imam košmare, prisećujući se one noći. Uvek kada se probudim treba mi neko vreme da se saberem pre nego što uspem da se pomerim. Strah me paralizuje. Nadam se da ga više nikada neću videti u životu, ali znam da su to puste želje.

U poslednje vreme sam se dosta zbližila sa Sunčicom. Ona je vesela i uvek nasmejana osoba koja vidi dobro u svemu. Nekada mi dobro dođe njen optimizam. Nekako mi ona i Bojan ne izgledaju kao dobar par. On je direktan, hladnokrvan i grub dok je ona kao neki nežan cvet; ako dune malo jači vetar odneće sve njene latice. Možda je ovo dokaz da se suprotnosti privlače. Postoji mogućnost da oni nisu takvi, da je to samo moj lični utisak. Možda su oni u duši potpuno drugačiji i vide jedno u drugom njihovu istinsku ličnost. Na kraju krajeva je nebitno. Bitno je samo da se vole i da su srećni.

Shvatila san da sam se previše zadržala u kupatilu tako da sam izašla. Ne bi htela da neko uleti unutra rušeći vrata, mada me ne bi čudilo. Pored vrati se nalazila Sunčica.

-  Ozbiljno? Zar vise ne mogu ni u wc da idem sama? -

-  Hteo je David da bude taj koji će "stražariti", ali uspela sam nekako da ga ubedim da to budem ja. Mogao je na svaki minut da kuca na vratima da proveri da li si živa, tako da si dobro prošla. -

Divota...
Otišle smo u dnevni boravak gde su sedeli Bojan i David.

-  Konačno! Taman sam hteo da odem da proverim da li si živa. -

Ignorisala sam ga oblačeći jaknu.

-  Idem malo u šetnju. Sama! -

Naglasila sam reč "sama" kada sam primetila da su svi ustali. I tako sam otišla u šetnju sama. Sa Davidom. Pola sata sam ih ubeđivala da mi se ništa neće desiti ako prošetam par minuta sama, i tako smo došli do kompromisa: da me David prati na pet metara rastojanja. Razmišljala sam o tome da počnem da trčim i da mu pobegnem, ali to nije toliko dobra ideja jer bi mi onda nikada više ne bi dopustili da napustim stan.

Osećala sam kao da me neko posmatra. Imala sam taj osećaj još od one noći, ali kad god bi se osvrnula, nije bilo nikog niti je neko gledao u mom pravcu. Ono što je bilo čudno je to što nisam mogla da osetim nikakvu zlu nameru iz te uhode. Kao da želi da se postara da sam dobro. Znam da je sve ovo bilo glupo, ali jednostavno nisam mogla da odbacim taj osećaj. Odmahnula sam glavom pokušavajući da odbacim nepotrebne misli. Nema svrhe mučiti glavu nečim, ako u njoj već ne mogu da nađem odgovore.

Razgledala sam malo oko sebe. Grane drveća su bile bez lišća. Mogla sam ih osetiti kako mi šuškaju pod nogama. Hehe, ovo je zabavno. Skakutala sam i šutirala ono lišće zaboravljajući sve probleme koje imam. Legla sam dole praveći snežnog anđela. Ustala sam i pogledala mesto na koje sam do pre minut ležala i gde se sada nalazi rupa i oko nje gomila naranđastog lišća. Hej, barem sam pokušala. Skupila sam koliko sam mogla da obuhvatim rukama i bacila u vazduh. Jeej, sneg od lišća!

-  Pravo si dete. -trgla sam se na Davidov glas. Stojao je naslonjen na drvo sa prekrštenim rukama na grudima posmatrajući me sa smeškom.

-  Ovo sve je bio samo plod tvoje mašte. -

Nasmejao se na moj odgovor. Prišao mi je toliko blizu da su nas milimetri delili da nam se tela dodirnu. Ostala sam bez daha, iz meni nepoznatog razloga. Nismo prekidali očni kontakt kada je on podigao ruku ka mojoj glavi.

-  Ovo ti se nalazilo u kosi. -pokazao mi je na listić koji je držao u ruci.

-  Oh. -rekla sam pomalo razočarano. Čekaj, zašto bih bila razočarana? Nema razloga za to... zar ne? Iz razmišljanja me je trgla njegova ruka koju je stavio na moj vrat lagano palcen mi milujući obraz. Pogled mi je pao na njegove usne koje su bile blago otvorene. Vratila sam pogled na njegove oči koje su sada gledale u moje usne. Lagano ih je zatvorio približavajući mi se polako. Uradila sma isto što i on. Čekala sam trenutak kada će se naše usne spojiti.

Naglo sam otvorila oči kada sam čula da je jauknuo i videla sam kako se rukom drži za glavu. Bila sam zbunjena i nisam razumela šta se dešava.

-  Neko nas posmatra. -

Osvrnula sam se oko sebe. Nalazili smo se u nekoj šumici i oko nas nije bilo nikoga. Vratila sam pogled na njega i podigla jednu obrvu.

-  Nema nikog ovde sem nas dvoje. -

-  Ali osetio sam da me je neko pogodio kamenčićem! Auć! Evo ga opet! Reci mi da si videla to! -

Prevrnula sam očima.

-  Ako nisi hteo da me poljubiš, nisi morao da smišljaš izgovore i da me lažeš. -

-  Ali istina je! -

Nisam htela više da slušam njegove laži pa sam odšetala odatle. Hodala sam brzo, što je verovatno bila posledica besa i iznerviranosti koju sam osećala. Dozivao me je i pričao je nešto ali se nisam obazirala na njega. Ne mogu da verujem koliki je on idiot! Navukao me je sa mišlju da želi da me poljubi pa je onda smislio neki jadan izgovor kada nije to uradio. Koji idiot! A i zašto se ja nerviram toliko!? Mada, logično je da se neko iznervira kada ga neko prevari tako. Ali bilo je još nešto tu, još neko osećanje pored besa i iznerviranosti. To je bilo razočarenje... Ali zašto bih bila razočarana? Nema razloga za to osim... osim ako mi se sviđa David.

Moje misli su me naterale da se zaustavim. Da li mi se sviđa David?

Pažnju mi je privuklo šuškanje lišća. Pogledala sam u pravcu izvora zvuka i ugledala čoveka sa kapuljačom na glavi kako se krije iza drveta. Kada je primetio da sam ga videla, počeo je da beži. A ne, nećeš! Počela sam da ga jurim. Šta je sa današnjim ljudima pa svi nose kapuljače? Ili to samo ima veze sa mađioničarima i ovim gradom čudaka?

Otišao je u grad i bežao ulicom gde ima ljudi. Pravio je dosta skretanja da bi me se nekako otarasio, ali ja sam bila uporna i nisam se dala. Skrenuo je levo, a kada sam ja skrenula za njim, njega nije bilo. Nije mogao samo tako da nestane! Osvrtala sam se levo-desno tražeći svog uhodu kada sam ga ugledala kako se skoro uklopio sa masom.

Portčala sam ka njemu i zaskočila ga sa leđa tako da sam pala preko njega ne dajući mu šansu da pobegne.

-  Ana! Reci mi zašto si odjednom... -stigao nas je David i zastao kada je video uhodu.

-  Ovaj čovek nas je posmatrao! -rekla sam i skinula mu kapuljaču. O. Moj. Bože...

-  Ti si... -ostavila sam ostatak rečenice da visi u vazduhu. Ne mogu da verujem...

-  Da li ga poznaješ? -upitao me je David pogubljeno.

-  Da, nažalost. To mi je otac. -

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Evooo ga nastavak! Komentarišite, zanima me vaše mišljenje.
Srećan Božić svima koji slave! :)
Ly ♥