Igrala sam se sa prstima nervozno dok sam čekala svoj red. Nadam se da mi neće pasti neki prejak protivnik.

  - Nema potrebe da se brineš, biće sve u redu. -pokušao je da me uteši David. Samo sam ga pogledala i osmehnula pre nego što sam se vratila onome što sam do sada radila. Drago mi je što pokušava da me oraspoloži, ali moja nervoza je i dalje bila tu.

  - Ana! -pogledala sam u stranu ka izvoru dozivanja mog imena, i tamo sam ugledala Milana kako mi prilazi. Kada je došao do mene, čvrsto me je zagrlio.

  - Nedostajala si mi. -u njegovom glasu sam uspela primetiti olakšanje što me konačno vidi, zbog čega mi je bilo malo toplo oko srca.

  - Da li učestvuješ na turniru? -klimnula sam glavom kao znak potvrde.

  - Jedva čekam da te vidim u borbi. Sigurno ćeš biti odlična! -rekao je veselim glasom.

  - Zašto si toliko siguran u to? Šta ako budem užasna? -

  - To je zato što verujem u tebe. A nema veze i ako izgubiš, pošto znam da ćeš dati sve od sebe. -

Njegova izjava mi je izmamila osmeh na lice. Lepo je znati da neko veruje u tebe. Krajičkom oka sam videla Davida kako steže vilicu. Htela sam da kažem nešto ali su me u tom trenutku prozvali. Duboko sam uzdahnula pre nego što sam krenula. Sada nema nazad. Izašla sam na nešto što bi trebalo da predstavlja ring, samo što nije imalo nikakve mreže ili ograde koje ga okružuju, i bio je malo izdignut od zemlje. Okolo su bile tribine na kojima se nalazila publika. Bilo ih je stvarno mnogo tako da me je malo počela hvatati trema. Pogledala sam u protivnika koji je bio malo stariji sa ćelavom frizurom i dugom gustom bradom. U rukama je držao jedan drveni štap. Bože, mene su stavili da se borim sa dedom... Izgleda da će ovo biti prelako.

  - Krenite! -rekao je komentator meča koji je svo vreme do sada pričao i koga nisam ni slušala. Primetila sam da je dedica samo tako stojao i čekao da ja prva napadnem.

  - Krenite Vi prvi, stariji imaju prednost. -rekla sam da bih ga nekako naterala da prvi krene pošto ne znam koji je njegov medijum i napad na njega bi bio nepromišljen i glup potez.

  -  Hvala ti devojčice. Izgleda da i dalje postoje kulturni mladi ljudi. Ako ti ne smeta, krenuću
-

Izgleda da je ovo bio neki fin dekica. Lagano je udario svojim štapom o pod zbog čega se ceo ring toliko zatreso da sam izgubila ravnotežu i pala na kolenima. Nisam ni primetila kada se stvorio ispred mene i zamahnuo štapom da me udari, ali su me karte zaštitile. Silina udarca je bila toliko jaka da mi je probila moj zid karata i ja sam refleksno postavila ruku da bi se odbranila. Odmakla sam se što dalje od njega posmatrajući svoju levu ruku koja me je užasno bolela na mestu na kojem me je udario. Biće dobro ako mi kost nije slomljena.

-  Pomislila si da zato što sam star da ćeš lako da me pobediš? To ti je bila velika greška. Imam više iskustva u borbi nego što ti imaš godina.  -

Uzdahnula sam. Bio je u pravu. Pretpostavila sam da će biti lak protivnik samo zbog njegovih godina.

-  Izvinjavam se zbog toga što sam donela preuranjene zaključke. To nije bilo u redu od moje strane. -

Blago se nasmešio.

-  Sada to nije bitno. Ionako smo ovde da odlučimo ko je pobednik. -

Barem se u nečemu slažemo. Uzela sam zlatnu kartu koja se pretvorila u mač. Mogla sam da primetim blago iznenađenje na njegovom licu. Napada sam ga dok je on svaki moj napad izbegavao sa lakoćom. Zadao mi je nekoliko udaraca koji nisu bili mnogo bolni, što je značilo da se verovatno suzdržava. Izbio mi je mač iz ruke i nisam mogla da se pomerim što je značilo moj poraz.

-  Odustajem. -odjednom je rekao dekica. Gledala sam ga zbunjeno.

-  Onda je Ana pobednik. -rekao je sudija na mikrofonu.

-  Cekaj, to se može!? -pobunila sam se.

-  Objasnio sam na početku pravila takmičenja. Pobeđuješ ako protivnika izbaciš iz ringa ili ne bude mogao da nastavi sa borbom. Tu je i pobeda povlačenjem kao sto je ova situacija. -

Ovaj sudija me opasno nervira. Okrenula sam se ka onom dekici.

-  Zašto ste se povukli sa turnira? -

-  Vidim veliki potencijal u tebi tako da bi bila velika šteta da sada završiš sa turnirom. -

Da, kako da ne. Nemam ja u sebi nikakav potencijal ni talenat. Da li se ogromna smotanost računa kao talenat? Otišla sam kod doktora da mi se pobrine za povrede. Kost na ruci mi je samo naprsla, na svu sreću. Bila sam okrenuta leđima ka vratima kada je u sobi ušetao Bojan. Ne bi bilo toliko stašno da nisam bila bez majce.

-  Kako si? -upitao me je dok me je analizirao zbog rana, i kada je primetio da nisu toliko ozbiljne, uzdahnuo je.

-  Bila sam i bolje. Da li bi bio ljubazan da napustiš prostoriju, pošto nisam baš prikladno obučena? -

-  Odakle ti taj beleg? -upitao je ignorišući ono što sam malopre rekla buljeći negde u moja leđa.

-  Koji beleg? -

-  Taj na tvojim leđima kod desnog ramena. -

Pogledala sam i tamo je stvar o bio beleg u obliku petokrake. Bio je nekako sladak.

-  Odakle ikome beleg? -rekla sam sarkasticno. -Zašto pitaš? -

-  Nemoguće... Mora da je slučajnost. -pričao je sam sa sobom ignorišući me. Šta je u poslednje vreme pa me svi ignorišu!? Zar mi na čelu piše "Ignoriši me!"?

-  Bojane, da li ima nešto što bih trebalo da znam? -

Razmišljao je nekoliko sekundi pre nego sto je odmahnuo glavom. Uzdahnula sam. Nekada me tako nerviraju kada me izostavljaju iz nečega, posebno kada se radi o meni.

Obukla sam majicu i izašli smo iz ordinacije. Dok smo prolazili hodnikom, nešto mi je zapalo za oko pa sam se okrenula da bih to bolje videla. Bila je to osoba obučena skroz u crnom sa crnim šeširom na glavi zbog kojeg nisam mogla da mu vidim lice. Odmah sam znala da je to bio Morte. Okrenuo je glavu ka meni i osmehnuo mi se jezivim osmehom zbog kojeg mi je prošla jeza kroz celo telo. Čak i na ovoj razdaljini sam mogla osetiti zlo koje se nalazilo svuda oko njega. Ne znam koliko dugo bih stajala tako i buljila u njega da me nije Bojan povukao za ruku.

-  Zar ti nisam rekao da ga se kloniš!? - rekao je besno. Nije ni čudo što je bio besan, lik je bio super jeziv. Imala sam utisak da bi mogao samo pogledom da me ubije kad bi hteo.

U meni je bila sumnja da je on ustvari čovek sa smešnim belim odelom koji je napao moju skolu. Sada sam sigurna da to nije on jer su im stilovi oblačenja potpuno drugačiji, kao i građa. Znam da to nije siguran dokaz, ali moja intuicija kaže da sam u pravu. Izgleda da će misterija sa belim čovekom ostati misterija još neko vreme.

Bila sam toliko pogubljena u svojim mislima da nisam ni primetila kada se pojavio David.

-  S' obzirom da ti je ovo prvi put da učestvuješ na turniru, dobro si prošla. -

Bila sam i dalje malo odsutna mislima tako da sam samo klimnula glavom.

-  Zelim da te upoznam sa nekim. -rekao je Bojan. Pogledala sam u devojku koja je stajala pored njega. Imala je dugu, ugalj crnu kosu i crne oči. Na njenom licu se mogla videti dobrota i brižnost, što je u današnje vreme retko.

- Ovo je Sunčica, moja devojka. Sunčice, ovo su Ana i David. -

Crna kosa i oči, a ime Sunčica. Više me ni ne iznenađuje njihov smisao za imena. Oboje smo se rukovali sa njom. Bila je stvarno mnogo fina. Primetila sam kraičkom oka da me je Bojan celo vreme posmatrao, ali nisam tome pridodala toliki značaj jer se verovatno brinuo da li ćemo se slagati. Posle malo ćaskanja, svako je otišao svojoj kući. Na putu do stana sam svo vreme osećala kao da me neko posmatra, ali kad god bih se okrenula, tamo nije bilo nikog tako da sam pomislila da je to efekat one silne publike koja me je gledala na turniru.

U toku noći me je probudilo neko lupanje na mom prozoru. Ustala sam iz kreveta i sklonila zavesu, ali napolje nije bilo nikog. Pomislila sam da sam počela da umišljam i vratila se u krevet kada se čulo opet. Ni ovog puta nije bilo nikog tako da sam odlučila da izađem napolje i proverim šta se dešava. Ovo je verovatno loša ideja. Da se nalazim u nekom horor filmu sigurno bi se pojavio neki manijak sa sekirom i ubio me. Barem jedno desetak puta sam se premišljala da li da izađem dok sam išla niz stepenice, ali kada sam stigla do izlaznih vrati odlučila sam da kada sam stigla dovde bilo bi glupo da se vraćam. Izašla sam napolje i osvrnula se nekoliko puta tražeći pomahnitalog ubicu, ali na svu sreću, nisam ga našla.

Stala sam ispod mog prozora. Visoko je, tako da ona buka je jedino mogla da bude bacanje kamenčića na prozor.

Taman sam se okrenula da se vratim unutra kada sam osetila jak bol u stomaku kako se širi. Spustila sam pogled i ugledala ruku kako drži nož koji se nalazi u mom stomaku i moja odeća koja postaje sve više i više natopljena mojoj krvlju.

Podigla sam pogled i ugledala sablasan osmeh ispod crnog šešira. Morte... Izvadio je nož nakon čega sam pala na zemlju. Nekoliko trenutaka me je posmatrao naslađujući se mojom boli pre nego sto me je ostavio samu da ležim u lokvi krvi koja je svakog trena postajala sve veća.

Zar ću ovako da umrem?  Možda to i nije toliko loše. Odjednom su mi kroz glavu prošle slike svih meni bitnih osoba u zivotu. Da li će biti tužni? Ne želim da budu tužni zbog mene. Setila sam se svih naših zajedničkih trenutaka i svega što smo proživeli. Suze su već uveliko tekle niz moje blede obraze. Sada će oni stvarati nove uspomene bez mene. Sećanje na mene će im polako bledeti dok mi i ime ne zaborave...

Ne! Ne želim da se to desi! Želim da barem jednom u životu vidim oca. Želim da budem sa ljudima koje volim. Želim da ponovo idemo zajedno na putovanja. Želim da se zahvalim baki što me je trpela sve ove godine i što mi je pomogla da postanem osoba koja jesam danas.

Želim da živim!  To je bilo poslednje na sta sam pomislila pre nego što je postalo sve crno.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Izvinjavam se što nije bilo malo duže vreme nastavak ali imala sam dosta da učim a i poslednjih par dana sam bolesna.
Šta mislite o ovom poglavlju?
Da li vam se sviđa moj novi cover? Hvala Andjaaa_ punoo sto mi je napravila ovaj divan cover
Ly ♥