- Podsetite me šta vas dvojica radite ovde? -

- Zanimalo me je u kakvoj sredini si živela pa si postala tako... Divna. -

Zaustavio se na vreme kada je video moj ubitačni pogled.

- Ja sam ovde jer si ti meni dosađivala na mom putovanju, pa sam odlučio da ja malo dosađujem tebi na tvom. Da malo vidiš kako je to. -

Coknula sam.

- Briga me, radite šta hoćete. -

Kao što možete da vidite, David i Bojan, iliti dve dosade Božije, su krenuli sa mnom u moj rodni kraj. Ne znam ni zašto sam im rekla da idem kući. Trebala sam jednostavno da šmugnem i da im ne kažem ništa, ali bi onda verovatno mislili da me je neko kidnapovao ili ubio. Uzdahnula sam. Šta je, tu je, ne mogu sad da menjam prošlost. Konačno smo stigli do moje kuće. Bila je zeleno-plave boje sa srednjom veličinom dvorišta. Bila je ograđena tamno braon, drvenom ogradom. U jednom ćošku dvorišta se nalazilo veliko drvo trešnje na koje sam se stalno penjala kada sam bila manja. Nekoliko sekundi sam stojala ispred belih vrati pre nego što sam skupila hrabrosti da pokucam. Cupkala sam nervozno dok sam čekala da se vrata otvore, što se konačno desilo. Nekoliko trenutaka me je gledala kao da je videla duha pre nego što me je privukla u čvrst zagrljaj.

- Ana! Kako si me iznenadila! Što mi nisi rekla da dolaziš, spremila bih ti kolače... -

- Bako... Ugušićeš me... - govorila sam u prekidima zbog nedostatka kiseonika.

- Oh dušo, izvini. - rekla je puštajući me. Usmerila je pogled negde iza mene. -Vidim da si povela sa sobom dva slatka momka. Koji od njih dvoje ti je dečko? -

- Nije nijedan. -

- Neuzvraćena ljubav? -

- Bako! -malo sam povisila glas blago crveneći. Čula sam kako su se oni iza mene kikotali.

- Nemojte da stojite na vratima. Hajde udjite! -

Otišli smo u dnevni boravak koji je ostao nepromenjen otkada sam poslednji put bila tu. Isti bordo crveni zidovi, isti crni kauč i fotelje koje idu uz njega. Tek sada sam shvatila koliko mi je nedostajala kuća. Sela sam u mojoj omiljenoj fotelji. To je bila normalna fotelja, i bila je još jedna ista takva, ali sam ovu iz nekog nepoznatog razloga više volela. Ostavila sam kofer koji sam ponela sa sobom pored fotelje.

- Zar se vec nakupilo odelo za pranje? -upitala me je kada smo se svi smestili.

- Ne lupaj bako. Došla sam da te vidim. A i moram da završim srednju školu. -

- Znači, nisi donela odelo za pranje? -

- Jesam, ali nisam samo zbog toga došla. -

- Ali to je jedan od razloga zašto si dosla? -

- Nego bako, htela sam nešto da te pitam. -rekla sam menjajući temu. -Da li si i ti mađioničar? -

- Nisam. -

Taman kada sam zinula da progovorim, ona je nastavila.

- Ali je tvoj deda bio. -rekla je sa blagom tugom u glasu koju je pokušavala da sakrije.

- Moj deda, kao tvoj muž? -klimnula je glavom. -Da li to znači da je neko od mojih roditelja bio mađioničar? -

- Da. U stvari, oboje su bili. -

- Da li su oboje umrli na nekoj misiji? Ili su samo na dugogodisnjoj misiji koja je toliko važna da nisu mogli ni da vide svoju ćerku nijednom u 17 godina? -

David i Bojan su me gledali razgoracenih ociju, dok me je baka.gledala nekako tuzno.

- Dušo, zašto ne bi otišla i skuvala svima čaj? Ružno je, momci nam došli u posetu a mi ih ničime nismo ponudile. -

- Ne treba, stvarno... -počeo je da se buni David ali je zastao kada je video da sam ustala i bez reči otisla u kuhinju. Kada god bih je pitala nešto vezano za moje roditelje, ona bi uvek izmislila neki izgovor da izbegne tu temu. Ne znam ni zašto sam pomislila da će mi reći sada. Možda zato što nisam više malo dete, što ona očito ne shvata. Znam da želi da me zaštiti i sve to, ali istina neće nestati ignorisanjem. Ona je tu, bili mi svesni toga ili ne. Stavila sam vodu da se zagreje kada sam se setila da ih nisam pitala sa čime će čaj. Krenula sam ka dnevnom boravku zaustavljajući se kod vrati zbog pomena mog imena prisluškujući njihov razgovor.

- Znam da bih trebala da joj kažem, ali se plašim kako će reagovati. -rekla je baka.

- Šta god da je u pitanju, zaslužuje da zna. -ubacio se Bojan.

- Znam. Rećiću joj kada budem našla priliku. Želela bih samo da vas zamolim za jednu stvar. Imam slabo srce i ne znam koliko dugo cu još živeti, pa sam htela da vas zamolim da se brinete za nju kada mene ne bude više. Izgledate kao dobri momci, što verovatno zna i Ana počim je pristala da vas dovede ovde. Ona je jako osetljiva osoba, iako možda ne izgleda tako. Znam da mnogo trazim, ali... -

- Ne morate da se brinete, brinućemo se mi za nju. -čuo se Davidov glas. Oči su mi se nakupile suzama. Poskočila sam malo na zvuk pištanja čajnika. Požurila sam u kuhinju i isključila šporet. Mogla sam 'ladno sada da zapalim kuhinju, mada me ne bi čudilo ni da jesam. Na kraju sam zaboravila da ih pitam koji će čaj. Skuvala sam im sa kamilicom i nanom, pomešano. Ako neće da piju, ne moraju, nije me briga. Ala sam dobra domaćica... Odnela sam dve š olje pa se vratila u kuhinji po druge dve pre nego što sam se smestila u moju fotelju.

- Trebala si da doneseš šećer, možda neko od njih voli da zasladi. -

Bilo bi lepo bako da si mi to rekla ranije, pre nego što sam spustila dupe u fotelju. I tako sam morala opet da idem u kuhinju po šećer. Ako mi još neko kaže da idem da donesem nešto, ima glavu da mu otkinem.

- Da li imaš nekih obaveza danas? -

- Ustvari, da, imam. Trebam u školi da se nađem sa Marijom da uzmem beleške sa časa i...
-pogledala sam u sat koji je bio okačen na zidu. -trebalo bih uskoro da krenem. -

- Zašto ne povedeš ova dva momaka? Mogli bi da vide tvoju školu, ako žele naravno. -

- Ne! -viknula sam kao iz topa zbog čega su me svi čudno pogledali. -Ovaj... Verovatno ih ne bi to zanimalo. A i sigurno su umorni od puta. -

- Ja bih voleo da vidim njenu skolu. -rekao je David sa zlim smeškom na licu. Streljala sam ga pogledom.

- I ja takodje. -zar i ti Bojane? Izdajico.

I tako sam morala da povedem ovo dvoje idiota u moju skolu. Odvela sam ih u moju staru koja je bila popravljena u međuvremenu, i koja je počela ponovo da funkcioniše kao škola. Svi su gledali u našem pravcu došaptavajući se međusobno dok smo prolazili školskim hodnikom. Nije bilo ništa na šta nisam već navikla, samo što je ovoga puta bilo drugačije. Ovoga puta je to bilo zbog njih dvoje. Nije ni čudo što privlače toliku pažnju. Bili su zgodni do bola, i još su imali savršeno izvajano telo (što sam imala prilike da vidim). Većina učenika ove škole su bili gedžavi prasići naspram njih. Prišla mi je moja najbolja drugarica zagrlivši me toliko čvrsto da mi je izbila sam vazduh iz pluća. Kada me je konačno pustila dopuštajući me ponovo da dišem, zveknula me je po glavi.

- Dobro je da si se setila konačno da se vratiš. Dok si se ti provodila ko zna gde i ko zna sa kim, ja sam morala da učim i još da hvatam beleške i za tebe. I da li sam dobila hvala ili neki poklon? Nisam. -

- Hvala. -rekla sam brzo da ne bi stigla još nesto da kaze pružajući joj veliku milku čokoladu.

- Oprošteno ti je. -

Kako je posmatrala onu čokoladu, ne bi me čudilo kada bi je pojela sada u jednom zalogaju sa sve omotom.

- Ovo ti je drugarica? -upitao je David na šta sam klimnula glavom. Marija je podigla pogled sa one čokolade konacno primetivši Bojana i Davida zbog čega joj je vilica dotakla pod. Ćušnula sam je laktom u rebra kao znak da se sabere, ali ona je samo nastavila da bulji tako k'o tele u šarena vrata. Kada se konačno sabrala posle pola veka, opet me je zveknula po glavi. Taman sam htela da se požalim, ali je ona progovorila pre mene.

- Zar mi nisi rekla da ceš mi reći kada budeš upoznala nekog slatkog dečka? Ali oprostiću ti ako mi budeš dala jednog. -

- Nismo vam mi stvari pa da trgujete sa nama. -pobunio se David.

- Njega neću, on mnogo priča. Hoću drugog. -

Pokazala je glavom ka Bojanu.

- Vidi šta to imamo ovde. -

Ne ne ne ne! Zašto je ona morala da dodje!? Što nije mogla da se vrati pod kamen ili u rupu ili gde već žive zmije.

- Konačno se kukavica usudila da se vrati? Nisi ni morala, svima je bolje bez tebe. Da li je neko od njih dvoje tvoj dečko? Oh, vidi glupog li pitanja, naravno da nije. Nijedan dečko ne bi želeo tebe za devojku. -

Došlo mi je da joj odsečem tu prokletu jezičinu. Suzdržavala sam se da je ne bi opaučila po njenoj plastičnoj faci. Odjednom me je David zagrlio oko struka i privukao ka njemu.

- Imaš li nešto protiv moje devojke? -

Ona je bila sva pozelenela. Zabacila je kosu i otišla negde u pratnji svojih sluga. Volela bih da sam slikala njenu facu, bila je neprocenljiva.

- Hvala ti. -promrmljala sam kada me je pustio. Pogledala sam Mariju koja je već gledala u mene. Znala sam šta znači taj njen pogled, a to sigurno nije ništa dobro.

- Ana i ja se nismo otkad videle i imamo mnogo toga da se ispričamo. Ne bi vam smetalo ako bi je pozajmila malo. Ne? Dobro! -rekla je i ni ne čekajuci njihov odgovor me odvukla na naše mesto. Ono se nalazilo na brdašcetu u šumi odmah pored školskog dvorišta. Sedele smo na stablu drveta koje je bilo oboreno.

- Zašto mi nisi rekla da imaš dečka? -

- Majo, on mi nije dečko. To je uradio samo da bi me zaštitio od one rospije. -

- Ali to ne menja činjenicu da mu je stalo do tebe. -

Ovo me je, iz nekog meni nepoznatog razloga, nekako usrećilo. Ne znam zašto. Možda mi je drago jer sam stekla više prijatelja. Da, to mora da je to.

- Htela sam nešto da te pitam. -skrenula sam sa teme pre nego što počne da mi puni glavu svakakvim glupostima. -Da li veruješ u natprirodne stvari? Kao na primer: jednoroge, vanzemaljce, magiju. -

Gledala je negde u daljinu razmišljajući o mom pitanju.

- Verovaću kada vidim. -malo me je rastužio njen odgovor.

- Ima smisla. Ali možda moraš prvo da veruješ da bi mogla da vidiš. -

- Možda. Ko zna... Zašto ti je odjednom palo na pamet da me to pitaš? Da li to ima nekakve veze sa uništenjem naše skole? -

Preseklo me je nešto u stomaku.

- Zašto misliš to? -upitala sam malo nesigurno.

- Kruže glasine da je neki čovek namerno napao našu skolu, i da ima neke mistične moći. Takođe se priča da... -zastala je kada me je pogledala, pa je posle nekoliko sekundi skrenula pogled. -Nebitno. -

- Kaži mi šta se priča. Molim te. -zamolila sam je najfinije što sam mogla praveći kučeću facu. Uzdahnula je.

- Priča se da si ti povezana sa tim. -

Ja? Zašto ja?

- Neki kažu da je napao skolu zbog tebe, dok drugi kažu da si ti njegov saveznik. -

- Zašto misle to? -upitala sam iznenadjeno i pomalo uplaseno.

- Videli su karte kako lete oko tebe. -

Progutala sam knedlu u grlu. Ovo je loše.

- Takođe se priča da su tu bile vile kojim si komandovala da uzmu mapu skrivenog blaga koja se nalazi u školi. -

Naravno. Ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi nešto preuveličali.

- Niko nije verovao u to, ali onda si ti odjednom nestala zbog čega su počeli neki da sumnjaju da je sve to istina. Ali ne brini, potrudila sam se da svima kažem da ti nemaš nikakve veze sa tim. -

Počela sam da osećam krivicu zbog ovoga. Razmišljala sam nekoliko trenutaka da li da joj kažem, ali sam odlučila da prećutim. Nisam htela da je uvlačim u sve ovo. Biće joj bolje ako bude vodila miran i bezbrižan život ovde.

- Hvala ti, baš si divna. -rekla sam joj i zagrlila je. -Moram da idem sada jer imam mnogo da nadoknadim što se tiče učenja. -pričala sam polako ustajući i izbegavajući očni kontakt. Nisam mogla da je pogledam u oči posle ovoga. Izvini Marija, ali ovako je bolje.

- Da li dolaziš na maturu. -upitala me je odjednom.
- Ne znam, ali verovatno neću. -
Posle toga sam pronašla Davida i Bojana i uputili smo se zajedno do moje kuće.

Prvi dan učenja:
Piff, ovo je sve lako. Ima sve da naučim i da završim godinu sa odličnim prosekom.

Treći dan:
- Neću da učim ovo! Mnogo je dosadno! Hoću da jedem čokoladnu tortu! -vikala sam i mlatarala se kao malo dete.

- Dobićeš je kada završiš sa učenjem. -rekao je smarator Bojan.

- Auć! Da li si ti to mene upravo ujela!? -

Osmi dan
Čulo se kucanje na vratima i njihovo polako otvaranje.

- Ana? Nismo čuli ni traga ni glasa od tebe danas, pa sam... -zastao je David gledajući me zaprepašćeno kako u jednoj ruci držim knjigu a u drugoj upaljač i smešim se psihopatskim osmehom.

- Ima da te zapalim i da zamišljam kako goriš u paklu. -rekla sam obraćajući se knjizi. -Hajde da te čujem kako me moliš i preklinješ da ne radim to! Ili je bolje da slušam tvoje krike patnje dok se polako pretvaraš u pepeo! -

Bez reči je napustio sobu.

Posle završene srednje
- Ovo je sve bilo lako. Ne znam ni zašto sam se toliko brinula oko toga. -rekla sam dok smo svi sedeli u dnevnom boravku.

- Idi dođavola prokleti demonu! Mislio sam da ću da izginem! -viknuo je David naglo ustajući i napuštajući prostoriju.

- Mislio sam da ćeš živog da me pojedeš! -rekao je Bojan i uradio isto što i David.

- Da li ti znaš koliko sam para dala na materijal za torte i kolače!? -pošla je za njima baka ostavljajući me samu.
Šta im bi?

~~~~~~~~~~~~~~~~~
Nadam se da vam se svidja. Hvala svima koji čitaju, votuju i komentarišu. Ostavite neki komentar, volela bih da čujem vaše mišljenje.
Ly <3