Vratili smo se! Konačno, posle nekoliko nedelja! Jeste da je bilo zabavno i zanimljivo videti druge gradove i sela, ali ništa ne može da zameni Limerence. Eh, kako mi je nedostajao ovaj grad čudaka... Razmišljala sam da li da prvo odem da jedem, ili da spavam. Hmm, teška odluka.

Setila sam se da sam potrošila svu svoju ušteđevinu tako da sam odlučila da odem da spavam. Legla sam u moj udoban i mekan krevet i izbečila se k'o sova. Nije fer! Hocu da spavam! Prevrtala sam se tako jedno pola sata po krevetu kada sam shvatila da nema sile da sada zaspim. Uzela sam telefon u ruke i primetila da imam propušten poziv od Marije. Ne mogu da verujem koliko sam ja užasna drugarica da nemam vremena ni da pozovem svoju najbolju drugaricu. Jeste da sam proteklih nekoliko nedelja bila zauzeta, ali to nije izgovor. Okrenula sam njen broj i nazvala je. Posle malo dužeg zvonjenja se javila, što me je malo cudilo jer ona nikada ne ispušta telefon iz ruku.

- #Opaa, vidi ko se to mene setio... Čime sam zaslužila ovu retku priliku da se kraljica prva meni javi? -

- Izvini, jednostavno sam imala mnogo obaveza tako da nisam imala vremena da te pozovem. -

- #Nisi imala čak ni pet minuta da pričas sa mnom, ili deset sekundi da mi posalješ jednu poruku? -

Bila je upravu. Ja sam užasna osoba.

- Znam, znam, ja sam užasna osoba. Izvini. -

Rekla sam i misleći to. Čula sam njen uzdah sa druge strane slušalice.

- #Pretpostavljam da je uredu dokle god shvataš... Ali, nemoj da ti se ponovi. - naglasila je ono 'Ali'

- Obecavam da ću se potruditi da se potrudim da se više ne ponovi. -

Čula sam još jedan uzdah.

- #Ti si stvarno izgubljen slučaj. - rekla je više za sebe. Osmeh mi se raširio licem.

- Znam. Nego, da li ima nešto novo? -

Ona kao da je samo to čekala, krenula je da brblja sto na sat.

- #Znaš onog dečka koji mi se sviđao pre onog incidenta sa školom? -

Klimnula sam glavom kroz maglu se prisećajuci, ali sam onda promrljala nesto u znak potvrde kada sam se setila da ne može da me vidi.

- #E pa smuvali smo se. Ali smo raskinuli posle dva dana. Posle toga sam se smuvala sa jednim dečkom koga sam kasnije upoznala, ali sam raskinula jer mi je dosadilo. Posle toga sam... -

Otprilike tu sam prestala da je slušam i pričala 'da, da' , 'razumem', 'aham', i tako to da ne bi posumnjala da je ne slušam.

- #Htela sam nešto da te pitam. -
Malo mi je falilo da počnem da igram od srece jer je prestala da me smara sa svojim ljubavnim problemima.

-#Da li planiraš da završiš srednju školu? -

- Naravno da da. Zašto pitaš? -

- #Možda zato što par meseci nisi išla u školu i uskoro je kraj godine?

- Aaaaaaaaaa, skola! -vrisnula sam i uhvatila se za glavu. Potpuno sam zaboravila na školu. Počela sam da mrmljam sebi u bradu.

- Sta ću sad!? Da bih mogla da živim trebaju mi pare za hranu i smeštaj, a da bih imala pare treba da ih zaradim. Kako da ih zaradim kada ne mogu da radim jer nemam završenu srednju školu!? Šta da radim? -

- #ANAA! -cula sam vikanje sa druge strane slušalice koju sam sada prislonila na uvo.

- Hehe, izvini? -ovo je zvučalo više kao pitanje.

- #Videćeš ti kada se budeš vratila! -

- Ko kaže da se vraćam? -

- #Moraćeš da završiš srednju školu. -

- Ne moram. Naćiću nekog bogataša za koga ću se udati i ima da živimo zajedno u vili sa privatnom jahtom srećno do kraja života. -

- #Obe znamo da te nijedan bogataš ne bi želeo. -Okrutno. - #A i moraceš nekada da se vratiš da vidiš svoju baku. -

Na ovo me je nešto preseklo u grudima. Pitam se kako je... Nismo se skoro čule. Nadam se da su ona i njeno zdravlje dobro.

- #Slušaš li ti mene uopšte!? -

- Vraćam se kući. Moram da položim godinu i da vidim kako je baka. -

- #Jeeej! Konačno se vraćas! Juhuu! -toliko se drala da sam morala da sklonim telefon sa uveta da ne bih ogluvela. -#Konačno imam koga da nerviram! -

- Jedva čekas da dođem samo da bi mogla da me nerviraš!? -

- #Naravno. Ne znam stvarno šta si očekivala. -

Veruj mi, ne znam ni ja.

- #Kad dolaziš? -

- Za nekoliko dana. Ne mogu odmah jer trenutno nemam para za put. -

- #Važi. Vidimo se! -

Uzdahnula sam spuštajuci telefon na stočić pored kreveta. Pa pretpostavljam da moram da radim sada. Otišla sam do oglasne table da nađem posao. Stajala sam tako mirno i gledala svoja posla dok me nije neki idiot povukao za ruku i odveo u slepu ulicu. Taman kada sam htela da kažem nešto on mi je stavio ruku preko ustiju i pokazao da budem tiha. U šta li si se sada uvalio Davide, da mi je samo znati... Nekoliko trenutaka smo stajali tako i gledali se u oči. Mogla sam osetiti njegov dah na mome licu koliko mi je bio blizu. Onda se odjednom odvojio od mene.

- Trebalo bi da je sada u redu. -

- Hoceš li mi molim te reći šta se dešava ovde!? -

- Treba mi tvoja pomoc. -

Kada je video da ne progovaram, nastavio je sa pričom.

- Ima jedna devojka koja je dosadna k'o proliv i ne mogu nikako da je se otarasim. Mislio sad da je malo, znaš, zaplašiš, nakon čega će da me ostavi na miru. Ipak si ti ekspert u teranju i plašenju ljudi. -

Poslednja receniča je stvarno bila nepotrebna.

- Šta ja imam od toga? -

- Znanje da činis dobro delo. -
Podigla sam obrvu.

- Šta želiš? -

- Želim da mi platiš za ovo. -

- Koliko? -

Šapnula sam mu cenu na uvo.

- Sta!? Nema šanse da ti platim toliko! -

- Dobro. Srećno sa tvojom obožavateljkom. I nemoj da zaboravis večeras da zaključas kuću. Kad malo bolje razmislim, ne moraš jer ti ni to neće pomoci. -

- Dobro, prokleti parazitu! Platiću ti kad završiš. -

- Zelim pola u napred. -

Izvadio je pare besno i pružio mi mrmljajuci "Ne mogu da verujem da me je neka tamo klinka opelješila.". Uzela sam pare i krenuli smo u šetnju gradom, da bi nas videla da ne moramo mi da tražimo nju. Prolazili smo pored prodavnice opreme kada sam zastala. Ušla sam unutra i posle nekoliko sekundi izašla. Držala sam dve zlatne karte koje sam malopre kupila.

- Zar si već potrošila pare? -

Slegla sam ramenima.

- Davidiceee Mediceeee! -viknula je neka devojka i zagrlila ga je. Ja sam se suzdržavala da ne prasnem u smeh dok me je David streljao pogledom. Pokazao mi je glavom na nju što je verovatno značilo da je to ta devojka koju treba da zaplašim.

- Kako se zoveš? -upitala sam je.

- Lidija. -

- Drago mi je, ja sam Ana. -
Rukovale smo se. David mi je uputio pogled "rekao sam te da je zaplašiš a ne da držiš čajanku sa njom!"

- Ti si Davidova drugarica? -

- Ne. Ja sam vanzemaljac koji je došao na ovu planetu da je istrebi od ljudskog smeća. Igrom slučaja, ti ćes biti prva žrtva. -
Nekoliko sekundi me je gledala bledo, dok se nije nasmejala.

- Hahah, baš si smešna! -

Njen smeh mi je štetio ušima toliko da sam stvarno razmišljala da je ubijem. Pogledala sam jednu od zlatnih karata koje sam malopre kupila. Pretpostavljam da će poslužiti. Karta je zasijala pre nego što se pretvorila u katanu (mač).

- Ko je rekao da se šalim? -rekla sam super-jezivim glasom i napravila neku jezivu facu da mi se slaže uz glas. Videlo se da se malo uplašila, ali ne dovoljno. Zamahnula sam mačem i isekla jedno drvce koje je tu bilo. Bože, ala je težak ovaj mač....

- Tvoja glava je sledeća... -

Nisam stigla ni da završim rečenicu a ona je počela da beži vrišteći. Mač se ponovo pretvorio u kartu.

- I kakva sam bila? -

- Vredna para kojih sam potrošio na tebe. I podseti me da se nikada ne posvađam sa tobom. -

- Važi, Davidice Medice. -

- Ne zovi me tako! -

- Okej, neću. -

Da, kako da ne. Postaraću se kad umre da mu to piše na spomeniku umesto imena. Ko ti je kriv što si napravio pakt sa đavolom.

~~~~~~~~~~~~~~
Jedan malo kraći nastavak. Znam da je dosadan, ali je potreban. Nadam se da se ne ljutite zbog toga što sam ih ponovo poslala negde.

Hvala svima koji čitaju, votuju i komentarišu, dajete mi volju da nastavim da pišem
Volim vas svee <3