"Daj Bože da stignem, daj Bože da stignem..." ponavljala sam u glavi dok sam trčala uz stepenice. Zaustavila sam se ispred vrlo dobro poznatih vrati i naglo ih otvorila dobivši pažnju svih prisutnih u učionici. Dobro je, profesorka još nije ušla. Zatvorila sam vrata za sobom i sela na moje mesto u klupi. Naslonila sam glavu na klupu i pokušavala da stabilizujem disanje koje je bilo ubrzano zato što sam trčala da bih stigla pre profesorke, što mi je srećom uspelo. Nije prošao ni ceo minut, a profesorka je već ušla u učionicu. Svi su ustali i seli dok sam ja pokušavala da se sakrijem da me ne vidi profesorka, jer me je previše mrzelo da ustajem. I tako je taj čas prošao u smaranju.

  - Što si zakasnila na čas? -upitala me je moja najbolja drugarica Marija koja sedi sa mnom u klupi.

  - Uspavala sam se. -

  - Da se nisi možda iskrala tokom noći da bi se videla sa nekim dečkom pa se zbog toga nisi naspavala? -

  - Ja i neki dečko? Ne ide to zajedno. -

  - Ako ti tako kažeš. -

  Ubrzo je zvonilo za čas, a sa zvonom je došla i profesorka matematike. Radila sam zadatke, za koje ni ne znam šta će nam u životu.

  - Baš bih volela da se škola zapali pa da ne moramo više da učimo gluposti kao što je ovo. -

  - I ja. - odmah nakon što sam odgovorila Mariji, čulo se nešto kao eksplozija na šta smo se svi u učionici trgli. Pogledala sam ka njoj, a ona je samo podigla ruke u vazduh u odbrani i rekla ,,Nisam ja". Čuli smo nekakav vrisak, i svi smo izleteli iz učionice. Kada sam izašla, videla sam kako svi učenici uspaničeno beže ka izlazu, dok je jedan deo škole bio zapaljen. Kod tog zapaljenog dela je mirno stojao neki čovek, vrlo čudno obučen i sa kapuljačom na glavi, tako da nisam mogla da mu vidim lice. Stojala sam nekoliko trenutka tako gledajući u njega, i mogla sam se zakleti da i on gleda u mene.

  - Šta to radiš Ana?! Hajdemo! -, trgo me je Marijin glas i u sledećem trenutku sam osetila kako me vuče za ruku ka izlazu.

  - Molimo sve učenike da se upute ka izlazu mirno i bez panike. -, čula sam direktorov glas na zvučniku koji su bili postavljeni svuda po školi. Ha, mirno i bez panike malo sutra. Sve su me izgazili i izudarali. Nekoliko puta mi je malo falilo i da padnem, ali na svu sreću tu je bila Marija koja bi me pridržala. Izašle smo napolje i konačno sam mogla da udahnem svež vazduh, a ne onaj pun dima. Okrenula sam se ka školi i videla da je vatra zahvatila dobar deo škole, dok je jedan deo bio urušen i bilo je samo pitanje vremena kada će cela škola da se sruši. Đaci su još izlazili tako da bi bilo vrlo loše ako bi se sada srušila. Mogao bi neko da pogine. Ako već nije...

  Konačno mi je stigla informacija u glavu o onome što se dešava ispred mene. Ne mogu da verujem... Znam da sam htela da se ovo desi, ali NISAM htela da se OVO DESI! Svi ti đaci i profesori koji su u panici izlazili iz škole, pokušavajući da spasu svoje živote. Neki koji su povređeni ležali na travi, i oni uplašeni koji su pokušavali da se saberu ali im jednostavno nije išlo... Prizor je bio užasan. Samo samo molila Boga da svi preživimo ovo. Nisam ni primetila da drhtim, ili to da sam stegnula pesnicu iz sve snage toliko da me ruka boli.

  Ugledala sam Mariju koja je uplašeno sklupčana sedela naslonjena na drvo i plakala. Krenula sam da probam da je utešim i smirim, ali sam stala kada sam ugledala onog čoveka sa kapuljačom kako stoji gleda direktno u mene. Znam da ne mogu da mu vidim lice, ali sam jednostavno bila sigurna da gleda u mene. Nisam imala prilike pre lepo da ga vidim, ali sam sada videla da je visok, vrlo mišićav i da je bio obučen u smešnom belom odelu.

  Stojali smo tako neko vreme i buljili jedan u drugog sve dok on nije krenuo da mi prilazi. Svakim njegovim korakom napred sam napravila jedan korak u nazad sve dok se nisam saplela na jedan kamen i pala. Niko nije obraćao pažnju na nas, jer su svi bili u šoku i uplašeni, a i mi smo bili malo dalje od njih. O moj Bože, da li ovo znači da ću... Da umrem?! Ako je uništio školu dok su đaci bili u njoj, zašto onda ne bi mogao i mene da ubije!? O ne, umreću. Već vidim naslov u novinama: "17-ogodišnju devojku iskasapio i ubio psihopata u smešnom belom odelu koji je uništio celu školu i niko nije primetio da je ubio pošto su svi bili zauzeti histerisanjem i plakanjem". Malo je predugačak naslov. Suze su krenule da mi naviru na oči, ali sam uspela nekako da ih zaustavim. Stao je ostavljajući udaljenost između nas svega dva koraka. To je premalo! Što nije mogao da produži do Kanade?

  Uzeo je mač u ruke koji mu se sve do sada nalazio na leđima i koji nisam ni primetila da ima. Krenuo je da zamahne njime, a ja sam zatvorila oči i stavila ruke pokušavajuci da odbranim lice i čekala da me ubije. Marija, ti si stvarno dobra drugarica i izvini ako ti nisam rekla koliko mi značiš. Život bi mi bio prazan bez tebe i naših besmislenih priča. Žao mi je što nisam našla dečka pa da slušam tvoje glupe i smešne komentare kao što ti slušaš moje. I... Je l mi se čini ili ovo malo predugo traje? Zar ne bih trebalo da sam mrtva?

  Otvorila sam prvo jedno a zatim i drugo oko. Šta?! Neke plave karte su me stitile od napadača. I letele su u vazduhu. Je l se neko zeza sa mnom ili šta?! Kako mogu karte da lete? Onaj čovek se samo okrenuo i otišao, a ja sam bila previše uplašena i zbunjena da bih ga zaustavila. One karte su se skupile u špil i vratile u moj džep. Čekaj malo, kako mogu da se vrate kada ih nikad nisam ni stavila u džep?
  Izvadila sam ih i malo bolje ih pogledala. Bile su plave sa nekakvim belim grbom na njima. Nikad nisam videla ovakav grb u životu. A i ne sećam se da sam imala karte, kamoli ih ponela. Posle kratkog razmišljanja i buljenja u njih, vratila sam ih u džep i ustala. Otisla sam do Marije da vidim kako je. Pa, stanje joj se nije promenilo otkad sam je poslednjii put videla. Čucnula sam pored nje i čvrsto je zagrlila.

  - Ana? Šta to... -

  - Samo hoću da ti kažem da te volim najviše na svetu i da sam htela, ne bih mogla zamisliti bolju drugaricu od tebe. -

  Nisam je ni pustila da završi nego sam je odmah prekinula sa mojim brbljanjem. Uskoro sam mogla da cujem sirenu i ugledala sam vatrogasna kola a sa njima i policijska i kola hitne pomoci. Pustila sam je iz zagrljaja i ustala.

  - Gde ćeš? -

  - Idem pre nego što dođe policija. Nisam raspoložena za njihovo ispitivanje. - samo je klimnula u znak razumevanja.

  - Da li ćeš biti dobro? -

  - Ne moraš da brineš, ionako dolazi hitna pomoć tako da će me verovatno nakljukati lekovima za smirenje. -

  Nasmejala sam se i krenula ka šumi koja se nalazila blizu škole. Odmah kada sam izašla iz šume pojavila sam se pored puta. To je bila jedna od retkih stvari koju sam volela kod škole. Dok sam išla ka kući razmišljala sam o svemu što se dogodilo. I dalje ne znam ko je ni zašto je ono uradio, zašto je pokušao da me ubije i zašto me nije ubio. I zašto bas mene? Kad malo bolje razmislim, jeste me čudno gledao (iako nisam mogla da mu vidim lice). A šta ako... Ako je ovo povezano nekako sa mnom. Možda me mrzi, iz ko zna kog razloga, pa je ovo bila osveta. Uff, moja glava nije navikla da ovoliko razmišljam. Bolje bi bilo da prestanem sa razmišljanjem, jer ako nastavim, mislim da ću se rasplakati na sred ulice. Još mi fali da me ljudi posmatraju kao neku ludaču.

  - Došla sam! -, viknula sam kada sam ušla u kuću.

  - Ana? Da li si to ti? - prvo je gvirnula pa je onda sasvim ušla u sobu čvrsto me grleći.

  - Bako? Šta je bilo? -

  - Nemaš pojma kako sam se zabrinula! Videla sam na vestima da je tvoja škola srušena i pokušala sam da te zovem da vidim kako si, ali si bila nedostupna. -

  - Verovatno mi se ispraznila baterija. Ne moraš više da brineš, dobro sam. Sve ovo me je izmorilo, idem malo da prilegnem. -

  Samo je klimnula glavom. Žao mi je što sam je tako prepala. Ne želim da brine za mene, ionako ima problema sa srcem. Otišla sam da se istuširam pre nego što legnem. Stala sam ispred ogledala i pogledala se. Devojka u ogledalu je imala tamno braon kosu do malo iznad ramena i safirno plave oči. U džepu sam napipala karte i ostavila ih kod sudopere pazeći da ih ne pokvasim. Svukla sam sve sa sebe, stala pod tuš i počela da plačem. Jednostavno mi se sve nakupilo i nisam mogla više da izdržim. Pre sam uspela da se suzdrzim zbog ljudi, ali sad više ne mogu.

  Kada sam završila sa tuširanjem i plakanjem, obukla sam se. Uzela sam karte i ostavila ih na stolu u mojoj sobi, i legla da spavam.

  Probudila sam se sa bolom u glavi. Uzela sam telefon koji sam stavila da se puni pre nego što sam legla da pogledam koliko ima sati. 14:23. Ustala sam iz kreveta i krenula da izađem iz sobe kada mi je pogled pao na one karte. Možda da pitam baku da li zna nešto o njima. Da, to nije loša ideja. Stavila sam ih u džep i otišla u dnevni boravak gde je baka gledala neku seriju na TV-u uvijena u ćebe. Ušla sam unutra i sela na krevet pored nje.

  - Da li si se naspavala? -

  - Jesam. Nego, htela sam nešto da te pitam. Da li znaš možda nešto o ovim kartama? -

  Izvadila sam ih i pružila joj. Prvo je imala onaj njen smešak koji uvek ima, a onda kada ih je pogledala naglo se uozbiljila. Ustala je i otišla u njenu sobu. Ubrzo se vratila sa prelepom drvenom kutijom ukrašenom sa šarenim cvetićima koju je spustila na sto. Izvuka je nekakvo lanče koje joj se nalazilo u majcu i na koje je bio zakačen ključ. Nije valjda da će me pustiti da vidim šta se nalazi unutra? Sećam se kada sam bila dete da sam stalno pokušava da otkrijem šta se nalazi unutra, ali nikako nisam uspela. Na kraj sam prestala da se trudim i vremenom sam zaboravila na nju. Otključala je i otvorila je. U njoj se nalazio neki album sa slikama, stari nakit, a najviše mi je privuklo pažnju koverat na kome je pisalo moje ime. Izvadila ga je, a kutiju je zatvorila i opet zaključala. Pružila mi je pismo, a ja sam joj uputila upitan pogled koji je značio da treba da mi objasni.

  - Tu imaš sve informacije kako da stigneš do tamo. -

  Pogledala sam je iznenađeno. Gde da stignem? Nastavila je sa pričanjem pre nego što sam uspela da je pitam.

  - Tamo ćeš dobiti odgovore na sva svoja pitanja. I kada budeš išla, spakuj dosta stvari jer se verovatno nećeš vraćati skoro. -

  - Nema potrebe za tim, jer svejedno ne idem. -

  - Ako je to zbog mene, onda ne moraš da se brineš. Biću ja dobro. -

  - Ali... -

  - Nema ali. Moraš da odeš tamo da bi saznala sve što treba i da bi pronašla sebe. Ako ne odeš, kajaćeš se celog zivota. -

  Uzdahnula sam. Izgleda da ne vredi da se raspravljam sa njom.

  - U redu, krenuću rano ujutru. -

  - To je moja devojčica. -, rekla je i čvrsto me zagrlila. Nedostajaće mi. Ali kao što je rekla, kajaću se ako ne odem.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ovo je moja prva priča, so i hope you like it...
Komentarišite, zanima me vaše misljenje :)