kada je sledeći dan došla na brodić, nije mu rekla da sutra putuje. pustila je kosu koja se svijala u nekoliko smeđih kovrdža na leđima. nije nosila sočiva sa kojim je stefan navikao da je vidi. u rukama je držala samo telefon i ključ od sobe.

stefan ju je pogledao kada se popela na pramac i dala mu brzi poljubac umesto pozdrava. premestila je telefon i ključ u drugu ruku i osmehnula mu se.

"danas si drugačija", rekao joj je.

"možda spolja. a sad na posao, bedni morski crve, inače ćeš hodati po dasci", zarežala je i bocnula ga prstom u grudi prekrivene crnom majicom na kojoj je pisalo nešto o sreći.

stefan se nasmejao, ali bila mu je čudna. nikada nije nosila puštenu kosu kada je išla na plažu, činilo mu se da nema kupaći i nije imala cigare. to mu je sve bilo sumnjivo.

×××

poslepodne je sedela pored njega dok je on vozio brod po otvorenom moru da bi vežbao.

puštali su muziku, čas sa njenog čas sa njegovog telefona. bilo je tu svega: parni valjak, oliver dragojević, oliver mandić, goca tržan, karolina gočeva, plavi orkestar, bijelo dugme i na kraju lexington.

to je bila poslednja pesma koju je čula od njega.

"sava tiho teče, zadnje nam je veče, draga, ostala si sama", pevušila je za sebe.

stefan ju je čuo, pa je takođe uzvratio plavim orkestrom.

"volim tvoje oči, tamne kao grijeh, izbriši mi bore, nacrtaj mi smijeh".

lena se nasmejala, a i on za njom.

"moram bar još jednom da odem do plaže. ostaješ ili se vraćaš u sobu?", pitao ju je.

stajala je pored njega i gledala kako pridržava kormilo jagodicama prstiju. drugom rukom ju je obgrlio oko struka i ona je naslonila glavu na njegovo rame, osećajući slabost dok je tražila odgovor. morala je da se spakuje.

poljubila ga je u obraz znajući da neće biti zadovoljan kada mu kaže da ide u sobu.

"idem. umorila sam se. ceo dan sam na brodu."

klimuo je glavom i osetila je to kao spori pokret na potiljku.

da mi je sada jedna cigareta, pomislila je, makar i ona zamotana. da mi je malo dima u plućima.

"videćemo se sutra?"

"da", potvrdila je, mučeći se pritom.

stefan je nežno pritisnuo njena ramena i okrenuo je ka sebi. usne su joj bile slatke i tako poznate. setio se onog trenutka kad je shvatio da je voli.

okrenuo je brodić i ona je iskočila na kameni dok.

×××

maleno mesto na obali jadranskog mora bilo je, te večeri, potpuno pusto.
sunce je odavno zašlo, ali nebo je još bilo svetlo.

sa mora je dopirala svežina u naletima. oleander je mirisao kroz sparan vazduh. plaža je bila pusta.

na kamenom doku stajala je preplanula devojka čiju je dugu smeđu kosu nosio vetar. u jednoj ruci je držala kožne sandale, a drugom je mahala. mahala je belom brodiću, natkrivenom platnom. u njemu se, sasvim sigurno, jedan budući kapetan ljuljuškao na talasima nemirnog mora.

×××

sledećeg jutra kad su se stefan i marko dovezli na plažu, sofija je mahnula stefanu da dođe do nje ispod natkrivene kućice gde je prodavala karte.

na klupi je stajala bela kapa kakvu je lena zamišljala na stefanu kad joj je rekao da će biti kapetan. imala je dva zlatna kanapa koji su se ukrštali iznad kratkog, mornarski plavog oboda i natpisa montenegro.

za nju je iglom bio zakačen komad papira, neuredno iscepan.

za Stefana

L.

"otišla je", sofija je naglas izgovorila njegove misli.

stefan je klimnuo glavom i otkačio papirić. kasnije ga je stavio u masku svog telefona. stavio je kapu na glavu i pogledao sofiju sa širokim smeškom.

"stvarno ćeš nositi to?"

"i uzela ju je da bih je nosio."

"kako hoćeš, zaljubljeni mornaru. ali mislim da ti je vreme da, haj-ho, kreneš na posao."

to je bilo jedino što mu je preostalo.