"pokazaćeš mi bar?"

"hoću, kad bude bilo dovoljno vremena."

prstima je stisnula filter cigare tako da se izobličio. držala je prekrštene noge i stefan je mogao da vidi delić velikog ožiljka na desnom kolenu. kosa joj je bila podignuta visoko na glavi i nosila je sočiva i naočare, baš kao prvog dana kad ju je sreo. izgledala mu je jednako bezobrazno kao i tada, samo što je sada znao da je to bila maska i da se ispod nje krila devojka nežna koliko je to mogla da bude.

"od čega ti je taj ožiljak?"

prstima je dodirnuo ružičastu kožu i činilo mu se da su lagano utonuli u ožiljak.

"imala sam kamen tu."

pogledao ju je zbunjen i iznenađen. vežbao je da vozi brodić između plaža i ona je bila jedina koja je sada sedela sa njim.

"kad sam bila u osnovnoj školi, pre nego što sam prvi put došla ovde. možda sam imala jedanaest godina. jurila sam se sa drugaricom iz kampa za orijentiring gde smo bile i pala sam na neku šljunkovitu stazu. kad sam ustala kamen mi je bio u koži", objasnila je, tresući cigaru u vodu.

stefan je klimnuo glavom.

"a odakle tebi taj ožiljak?", pokazivala je na njegovo levo koleno.

tu je koža bila mnogo svetlija i ispupčena.

stefan se nasmešio.

"deda me je uhvatio nekom kukom za ribarske mreže kad sam bio mali. i on je pušio te kohibe. podsećaš me na njega."

sada je lena klimnula glavom i bacila opušak u kesu iza kormila.

"gde ti živiš?", pitao ju je odjednom.

"u beogradu. bio si tamo?"

odmahnuo je glavom, povezujući telefon sa zvučnicima da bi pustio pesmu.

"ni ja nisam bila u baru."

"vodiću te, možda i danas. marko će da nas poveze, ali ne znam kako ćeš da se vratiš."

"plivaću?"

"bože, ne. znaš li koliko ogromnih brodova tuda prolazi?"

"šalila sam se. ima neki autobus, videla sam da ljudi čekaju tu blizu plaže. mogu njim da se vratim."

klimnuo je glavom.

"pa, čuo sam da je poslednji voz otišao sa vaše železničke stanice skoro."

"jeste. mislim da je bio za mađarsku. ja živim dve ulice odatle."

"stvarno?"

"aha. ponekad su uveče pištale sirene da bi se ljudi sklonili sa šina. mnogo puta su me budile."

"znači imaš veze samo sa vozovima?"

"ne. to ti je sve blizu reka, blizu save i dunava. često idem na pristanište jer se pored vode osećam slobodno. tamo su brodovi još strašniji nego ovde."

"mislim da je to nemoguće."

"trebalo bi da vidiš šlepere sa ravnim dnom koji te povuku ispod njih ako plivaš preblizu i onda se sasvim sigurno daviš, bez obzira kakav si plivač. tata mi je to ponovio sto puta dok nisam obećala da neću plivati blizu pristaništa."

"a da li se i ovde osećaš slobodno?"

lena je ugrizla usnu. u sebi je upoređivala osećaje.
na moru se osećala samom, ali je voda nije oslobađala kao sila koja je tekla na dva koraka od nje u beogradu.

"ne tako kako se osećam pored reke", rekla je i zapalila još jednu cigaru.

×××

poslepodne su šetali lukom u baru. stefan ju je čvrsto držao za ruku, kao da je malo dete koje može da potrči i upadne u mutnu vodu. pokazivao joj je brodove i pričao anegdote.

"sanjam da jednog dana ja isplovim odavde."

lena ga je pogledala sa nežnim osmehom.

"hoćeš. sigurna sam. a ja ću doći da razbijem flašu o tvoj brod. znaš, za srećno isplovljavanje i put."

"možda bih imao više sreće kada bi ti bila sa mnom na brodu."

osmehnula se sa mnogo većim naporom, puna gorčine i tuge koja ju je iznenada pritisla. stefan je posmatrao kako se njeno lice menja.

"žene na brodu donose nesreću."

"to je staro piratsko verovanje i mnogo puta se pokazalo kao neosnovano i neistinito."

podigao je njenu ruku koju je tako čvrsto držao i stavio je sebi na grudi, tamo gde mu je srce kucalo ispod sloja kože i rebara.

"obećaj mi da ćeš biti sa mnom bar na jednom putovanju. odvešću te preko bare, mala."

lena se ponovo nasmejala tužno.

"hajde, stavi ruku na srce i zakuni se."

lena je stavila ruku na srce.

"kunem se da ću biti sa stefanom na barem jednom njegovom putovanju."

"po mogućnosti na prvom."

ona to nije stavila u zakletvu.

×××

otpratio ju je do autobuske stanice, i dalje je držeći za ruku.

"mogao sam da ti pokažem i fakultet."

"nema veze. neki drugi put."

odjednom ga je pogodila činjenica da ona verovatno uskoro odlazi. ne samo iz bara, već i iz crne gore, iz njegovog života. postojalo je nešto što je hteo da je pita pre odlaska.

lena je videla autobus kako se klacka niz ulicu i dala mu jedan brz poljubac. nije osetio slatkoću na koju je već navikao niti miris duvana, jer celo popodne nije pušila.

"vidimo se, stefane."

mahnula mu je pre nego što se popela u autobus.

"leno, da li bi...", ali pitanje mu je ostalo zapečaćeno na usnama.