"Nina, stigli smo. Jesi li napravila večeru? Gde li je ta devojka?", majka joj se zapitala, pa se uputila ka Nininoj sobi.

Otac je prevrnuo očima, izuo se, pa ušao u kuhinju. Ugledao je papir na stolu i pomislio da je, kao po običaju, Nina otišla kod neke drugarice. Podigao ga je i počeo da čita:

"Dragi tata i mama. Žao mi je što ovako odlazim, ali drugog izbora mi niste ostavili. Molila sam vas da me razumete i podržite, da mi date malo slobode i pustite me da poletim, ali vi to niste želeli i zato sad odlazim na ovaj način. Upisala sam vojnu akademiju kao prva na listi i prokleto sam ponosna sama na sebe. Hvala vam na svemu i, ako ikada odlučite da podržite moj izbor, znate gde možete da me nađete. Nina."

Sručio se na stolicu i besno zgužvao papir. Nije mogao da veruje šta je uradila bez njegovog odobrenja! "Ninaaa!"

"Nemoj je tražiti, Milka, otišla je."

Žena je prevrnula očima. "Gde je sad otišla? Rekla je da će biti kući i..."

"Otišla je zauvek, otišla je u Beograd, upisala je vojnu akademiju."

"Nemoguće!"

Klimnuo je. "Ne znam kako, ali jeste. Ostavila je pismo!", progunđao je i bacio ga na pod.

"Ta vojska nam je uništila porodicu, a ona je rešila da je dokrajči. Ne mogu da verujem!"

Jerotije je ustao i krenuo van, a onda zastao kraj vrata, pa pogledao u ženu. "Za mene je ona mrtva, nemoj nikad više da je spomeneš ispred mene.", tiho je rekao i izašao iz kuhinje, a zatim i iz kuće.

Jadna žena je sela na stolicu, pa podigla Ninino pismo i zaplakala. Iako se nije slagala sa Nininim izborom, ona nije mogla da kaže da je Nina za nju mrtva, duša ju je bolela jer je njeno dete tako samo otišlo iz kuće, da joj niko nije bar poželeo sreću i bacio vodu za njom.

Bilo je pet poslepodne kad je Nina stigla u Beograd. Kiša je lila kao iz kabla, dok je ona vukla teški kofer uzbrdo od autobuske stanice ka Zelenom Vencu. Udarila je u nekoga. "Pazi, jebote!"

Okrenula se i pogledala u muškarca u kog je udarila. "Oprostite, ja...", krenula je a onda se zagledala u čoveka, pa se široko osmehnula. "Potporučniče Todore!", uskliknula je.

Čovek ju je zbunjeno pogledao. "Poznajemo se?"

Pustila je kofer i on je poleteo nizbrdo. Potrčala je za njim i jedva ga stigla, pa se ponovo vratila gore. Todor ju je zabezeknuto gledao. Smotanije žensko stvorenje u životu nije video. "Nina, Nina Rakić, ćerka..."

"Poručnika Jerotija."

"Da..."

"Kako je poručnik?"

Slegnula je ramenima. "Onako, dobro je. Žurite?"

Ni sam nije znao zašto je, dođavola stajao na ovakvoj kiši i pričao sa njom, ali nigde mu se nije ni žurilo. Odmahnuo je glavom. "Ne... Da li si za piće?", sam sebe je čuo kako izgovara. I pokajao se istog trenutka kad se ponovo nasmejala.

"Zašto da ne. Znate li gde ima..."

"Znam.", progunđao je i pokazao joj rukom ka obližnjem kafiću. Izvukla je kofer još tih par desetina metara i najzad je posle par minuta sedela u toplom kafiću.

"Dobar dan, izvolite?", konobar je ljubazno rekao.

"Kafu.", promrmljala je.

"Pivo." Klimnuo je i otišao, a Todor je pogledao u Ninu. "Došla si na studije?"

Ponosno je klimnula glavom. "Jesam, potporučniče."

Prevrnuo je očima. "Zovi me Todor, potporučnik nisam već deset godina i nemoj da mi persiraš."

Osmehnula mu se. "U redu. Napustili ste vojsku?"

Odmahnuo je glavom. "Poslali su me u prevremenu penziju.", neodređeno je rekao.

"Žao mi je što to čujem. I tata je prevremeno penzionisan."

"Čuo sam. Koji fakultet si upisala?"

Osmehnula mu se. "Vojnu akademiju. Želim da budem vojni pilot."

Posprdno je frknuo. "Dakle i dalje ima mladih i naivnih budala."

Izvadila je cigarete iz džepa i zapalila. "Ukoliko misliš da..."

"Ne mislim ja ništa, lutko, a koliko vidim, ni ti. Šta ti je otac rekao na to?"

"Ništa.", promumlala je.

Izvio je obrvu. "Ništa?"

"Nije imao kad, obavestila sam ih pismom da sam primljena i da odlazim."

"Dakle, nisi samo naivna i mlada, već i luda."

Ljutito ga je pogledala, a onda ustala, uhvatila svoju torbicu i kofer i krenula ka vratima. Možda je on bio očev ratni drug, iako je bio dosta mlađi od njenog oca, ali joj nije palo na pamet da dozvoli da je vređa. Uhvatio je za ruku i zaustavio je. Tek u tom trenutku je osetila da on bazdi na alkohol. "Pijan si, a ja..."

"Nisam pijan. Ne koliko umem da budem.", dodao je, kad je izvila obrvu. "Samo, sedi i popij kafu.", promrmljao je.

Uzdahnula je. Nije imala pojma zašto, ali se vratila nazad i sela. Konobar im je doneo naručeno, Todor je platio, pa vratio pogled na nju. "Zašto si samo tako otišla od svojih?"

Pogledala ga je. "Zato što sam rešila da sledim svoje snove. Zato što mi je dosta očeve kontrole i majčine emotivne manipulacije. Jednostavno je, zar ne?"

"Zašto baš vojna? Iz bunta..."

Odmahnula je glavom. "Ne, zaista.", promrmljala je i slegnula ramenima. "Rasla sam uz uniformu i ceo život maštala da je i ja obučem jednog dana. Taj dan je došao."

Klimnuo je, ako ništa drugo, bar je uporna da ostvari svoje snove, iako on nije video o čemu tu ima da se mašta. Kao kroz maglu mu je došlo sećanje kad se i sam uputio iz Prištine u Beograd, kako bi postao oficir. "Imaš li koga u gradu?"

Odmahnula je glavom. "Nemam, a i ne treba mi, s' obzirom na to da ću biti u internatu.", promrmljala je.

Klimnuo je, pozvao konobara i zatražio papir i olovku, pa nešto nažvrljao. "Ovde ti je moja adresa, ako bilo šta zatreba, tu sam većinu vremena.", promrmljao je.

Osmehnula mu se. "Hvala.", tiho je rekla, pa pogledala na sat. "Moram da krenem, do sedam moram da budem na Banjici.", rekla je i ustala, pa zastala kraj njega. "Možda si ti i najviše i zaslužan za moje snove o uniformi.", promrmljala je i otišla pre nego što je stigao bilo šta da kaže.

Posprdno se nasmejao. Da je devojka znala u šta se pretvorio nakon svega, verovatno bi vrlo brzo prestala da sanja uniformu.

Bila je premorena, pokisla i gladna kad se najzad došla u internat. Uskoro su svi bili na okupu, a onda se pojavio i, kako je prepostavila, njihov zapovednik. "Dobro veče, kadeti."

"Dobro veče, gospodine zapovedniče."

"Ja sam pukovnik Despić. Od danas, za sve pitate mene i samo mene. Ja sam vam ovde i tata i mama i Bog i batina. Da li je to jasno?"

"Jasno.", horski su odgovorili.

"Odlično, to smo rešili. Međutim, problem koji nismo rešili je iskrsnuo danas. Vodovodne cevi su pukle i vaše spavaonice su potopljene, tako da ćete morati da se snađete za smeštaj, bar dok se to ne sredi."

"Kako mislite da se snađemo, gospodine? Nismo svi iz Beograda.", jedan od momaka je upitao.

Ledeno plave oči su ga pogledale. "Ukoliko niste sposobni da se snađete u sred Beograda i u miru Vi, mladiću i niste za ovaj poziv. Dakle, snađite se. Sutra u šest ujutru vas očekujem na prozivci.", progunđao je, okrenuo se i otišao.

Devojka do nje ju je pogledala. "Ja sam Vesna. Iz Beograda sam, možeš ostati kod mene.", rekla je i osmehnula joj se.

Uzvratila joj je osmeh. "Nina, drago mi je.", promrmljala je, a onda pogledala u adresu na papiriću. Na trenutak je razmislila, a onda odmahnula glavom. "Hvala, imam prijatelja ovde.", promumlala je.

Klimnula je. "Ja sam tati već poslala poruku, pa ako želiš, možemo te odbaciti."

"Hvala, ali ne želim da vas maltretiram. Koliko vidim, ovo je takođe na Banjici, snaći ću se. Hvala ti, vidimo se ujutru.", promrmljala je, uzela svoj kofer i krenula da ga vuče van. Dvadesetak minuta kasnije je stajala ispred njegovih vrata i skupljala hrabrost da pozvoni. Duboko je udahnula, ako ne želi da spava u nekom haustoru, ovo joj je jedina mogućnost. Podigla je ruku i pozvonila. Taman je krenula da odustane i ode, kad joj je otvorio vrata. "Dobro veče.", promumlala je.

Jedva je stajao na nogama i nije bio siguran da li mu se priviđa, ili je to Rakićeva ćerka. "Nina..."

"Ne bih da smetam, ali..."

"Uđi.", promrmljao je, sklonio se sa vrata i propustio je unutra. Stan je bio mali i uredan, osim što su svuda na stolu bile poređane pivske flaše. "Pivo?"

Pogledala ga je i odmahnula glavom. "Hvala. Pukle su cevi, spavaone nisu spremne i..."

"Ovde možeš da ostaneš koliko je to potrebno, ako ti ne smeta da spavaš na kauču."

Osmehnula mu se. "Hvala, naravno da mi ne smeta."

"Jesi li gladna?"

Slegnula je ramenima. "Onako.", promrmljala je. Bila je gladna kao vuk, otišla je skoro bez dinara od kuće i jedva da joj je ostalo nešto malo para, ali njih nije smela da potroši, jer nije znala da li će je on primiti, ili ne.

"Frižider ti je ovde, uzmi slobodno. Imaš i pivo.", progunđao je i otšepao ka stolici.

Nina je tek u tom trenutku primetila da on šepa, ali je pretpostavila da je to zbog toga koliko je popio. "Hvala.", promumlala je, prišla frižideru i otvorila ga. Pomalo se iznenadila kad je videla da ima čak i skuvanog graška, delovao joj je kao da ne zna jaje da isprži. Uzela ga je i stavila na ringlu da se ugreje.

"Ko ti je zapovednik?"

"Pukovnik Despić."

Frknuo je. "Dakle, ta mala ljiga je još postala i pukovnik. Nije ni čudo što nam je vojska gde jeste."

"Poznaješ ga?"

"Mhm, poznajem ga. I tvoj otac ga poznaje."

Sipala je grašak u tanjir, uzela kašiku, pa sela preko puta njega. "To si rekao kao da to nije ništa dobro."

"I nije.", kratko je rekao. "Želiš li hleb? Imam..."

Odmahnula je glavom. "Ne jedem hleb. Goji.", dodala je kad ju je zbunjeno pogledao.

Posprdno je frknuo. "Izgledaš kao da bi te prvi povetarac odneo sa sve tim avionom o kojem maštaš."

Ljutito ga je pogledala. "Nepristojno je komentarisati bilo čiji fizički izgled.", uvređeno je rekla.

Slegnuo je ramenima. "Nikad nisam bio pristojan momak."

Prevrnula je očima. "Očigledno i jesam naivna budala."

Izvio je obrvu. "Zašto to?"

Pokupila je tanjir, oprala ga, pa se vratila i sela ponovo preko puta njega. "Zato što sam mislila da su svi oficiri pristojni i kulturni, kako si se pretstavljao onih par puta kad si sa tatom dolazio kod nas. Gde ćeš ti spavati, ako ja budem spavala na kauču?"

"Na podu.", kratko je otresao. Žacnulo ga je to što je rekla. I on se sećao kakav je nekad bio, ali to je bilo tako davno, da mu se sad činilo da je takav bio u prošlom životu. Ustao je, uzeo iz ormana posteljinu i pokrivače za nju i sebe, a onda joj namestio krevet, pa sebi na podu. "Moram se ovde skinuti, ako ti nije problem..."

Odmahnula je glavom. "Samo ti...", promrmljala je i pokazala rukom. Skinuo je majicu, zatim i pantalone. Raširila je oči. Mogla je da se kladi da nije videla zgodnijeg muškarca u životu.

"Bio bih ti zahvalan da prestaneš da buljiš u moju nogu."

Zbunjeno ga je pogledala. "Tvoju nogu?"

"Ne pravi se luda.", zarežao je.

"Ne pravim se...", krenula je, pa onda pogledala u njegove noge. "Nisam gledala u tvoju nogu.", ponovila je, kad je shvatila da umesto desne noge ispod kolena ima protezu.

Prevrnuo je očima. Što je najgore, delovala mu je iskreno, bar koliko je pijanom glavom mogao da proceni. Seo je na krevet i skinuo protezu. "Nadam se da ti ne smeta da ostane kraj kreveta?"

Odmahnula je glavom. "Ne, u stvari, kauč je širok i... Pa.... Mogao bi i ti tu da spavaš.", na kraju je izmucala.

"Ne treba mi tvoje sažaljenje!", zasiktao je.

Prevrnula je očima, skinula pantalone i duks, pa izvukla iz kofera donji deo pidžame i navukla ga. "Nosi se!", prosiktala je, smestila se u krevet, okrenula mu leđa i ućutala.

"Nina..."

"Nije sažaljenje. Trebalo je da ostanem par dana, zato sam mislila da legneš u krevet."

"Trebalo je?"

"Da, trebalo je, dok ne srede spavaonice.", mirno je rekla. "Spava mi se sad, laku noć."

Pridigao se u sedeći stav, pa se podigao na krevet, povlačeći svoje pokrivače za sobom. "Ne budeš li došla sutra uveče ovde, doći ću u kasarnu po tebe prekosutra. To ti baš ne treba, s' obzirom da ti je Despić zapovednik.", progunđao je.

"Samo napred, ja svakako neću doći.", ljutito je rekla.

"Nina...", zarežao je.

Skočila je, okrenula se i pogledala ga. "Neprijatan si, bezobziran i ogorčen. Zašto bih se vratila?"

"Zato što nemaš gde.", mirno je rekao.

Pa, to je bila istina, ali nije bila spremna da mu popusti. "Uvek mogu u prihvatni centar sa drugim beskućnicima.", progunđala je.

Bledo ju je pogledao. "Tačno mi nije jasno kako si prošla testove i pregled. Deluješ totalno ludo."

Ferknula je i okrenula mu leđa. Doći će u iskušenje da udari budalu, a ipak je trebala da mu bude zahvalna što ju je pustio da bude kod njega sve dok se internat ne otvori. "Laku noć.", progunđala je i sklopila oči.

Prevrnuo je očima. Luda ženska totalno. "Laku noć.", promrmljao je i sklopio oči.